 (1).gif)
Mnogi, pogotovo mladi, maštaju da posete Njujork. Našoj sugrađanki Milici Knežević ostvario se ne samo taj san, već i mnogo više od toga. Naime, ona je pre nekoliko dana dobila priliku da o problemima osoba sa invaliditetom govori pred Ujedinjenim nacijama. Kako su tekle pripreme za ovaj put i o čemu je tačno govorila u ovoj instituciji, za portal I love Zrenjanin otkriva Milica.
Kada ste dobili poziv da govorite u UN i o čemu?
Poziv da budem jedna od govornika na prvom Interaktivnom dijalogu mladih u okviru 67. zasedanja Komisije o položaju žena u Ujedinjenim nacijama sam dobila krajem februara od strane UN Women. Glavna tema ovog puta je bila „Inovacije, tehnološke promene i obrazovanje u digitalnom dobu za postizanje rodne ravnopravnosti i osnaživanje svih žena i devojčica“, tako da sam imala potpunu slobodu da svoj govor usmerim kako želim.
Kako ste se tada osećali?
Mislim da je ovo bila sjajna prilika koju sam dobila, tako da sam bila srećna i uzbuđena, ali istovremeno sam osećala veliku odgovornost da moj doprinos bude najbolji mogući.
Kako su tekle pripreme i šta ste sve morali da uradite da biste stigli do UN?
Pripreme su podrazumevale sastanke sa predstavnicama UN Women i četvoro govornika koji su učestvovali pored mene, kako bi naši govori bili što bolji, da bismo stekli sliku o tome kako će sve izgledati tamo, bolje se međusobno upoznali, rešili sve logističke stvari i slično. Uz to, za mene je bilo potrebno i da dobijem vizu kako bih mogla da putujem. Sve to se dešavalo u mesec dana.
Zbog čega je važno da se mlada osoba sa invaliditetom obrati toj instituciji?
Ovo je bio prvi put da organizuju Interaktivni dijalog mladih u okviru zasedanja Komisije o položaju žena, zato što su prepoznali koliko je važno dati glas mladima i omogućiti njihovo učešće u zvaničnim pregovorima. Ako pričamo o ljudskim pravima uopšteno, mislim da Ujedinjene nacije imaju moć da nam budu najveći saveznik. Ovde smo imali priliku da se obratimo svim zemljama članicama, različitim nevladinim organizacijama i organizacijama koje su deo UN-a, aktivistima, da razmenimo iskustva i ideje, razmišljamo o zajedničkim planovima i promenama koje želimo da vidimo.
Kako je prihvaćen Vaš govor? Koji su ključni problemi na koje ste ukazali?
Ceo događaj je bio sjajan i prošao je baš onako kako smo i želeli – sa velikim odzivom učesnika i interaktivnošću, naročito što su najveći broj učesnika bili upravo mladi. Negde se stalno provlači tema inkluzije i jednakosti za sve, u teoriji, ali je pitanje koliko toga zaista radimo sa fokusom na inkluziju i jednakost u praksi. Mojim izlaganjem sam želela da skrenem pažnju na to da se žene sa invaliditetom u najvećem delu sveta i dalje bore za osnovna ljudska prava, da se svi problemi koje imamo u fizičkom svetu u pogledu društveno-ekonomskih barijera, nedostatka pristupačnosti, diskriminacije, stigme i segregacije, danas prenose i u svet tehnologije.
Na kraju je bio zaključak da sve što se radi u vezi prava žena i devojčica – bilo da su to analize položaja, nacionalne i internacionalne strategije, projekti, zakoni, alociranje resursa ili bilo šta drugo, mora da uključuje i žene i devojčiice sa invaliditetom. Tehnologija bi trebalo da poboljša naše živote i da bude alat koji će nam pomoći da ostvarimo svoj pun potencijal, a ne da stvori još veće razlike.
Da li se i koliko poboljšao položaj osoba sa invaliditetom u Srbiji i koliko tu još mora da se radi?
Mora da se uradi još mnogo. Ne može se uzeti primer jedne osobe sa invaliditetom i reći kako je to pokazatelj da je u Srbiji stanje sjajno i da imamo čuveni primer „sve se može kada se hoće“. Sve dok ne možemo slobodno da se krećemo ulicom, često ni da izađemo iz sopstvenih domova, koristimo javni prevoz, biramo obrazovne ustanove, posao ili bilo šta drugo na osnovu interesovanja, a ne toga gde možemo ući, sve dok su nam personalna asistencija, zvučne knjige ili knjige na brajevom pismu, pomogala i druge asistivne tehnologije, daleko od nečega što je dostupno svima kojima je potrebno i dok su nam osobe sa invaliditetom ili superheroji ili tamo neki jadni ljudi, a ne ravnopravni članovi društva – onda tu definitivno ima još mnogo da se radi.
Postoji li već neki poziv za učešće na nekom novom međunarodnom panelu?
Postoji mnogo načina da utičemo na promene, a ja se trudim da dam svoj doprinos koliko i kako god mogu. Za sada nemam nešto što bih najavljivala unapred, ali vreme će pokazati šta je nešto sledeće.
Fotografije ustupila Milica Knežević
.gif)
.gif)
