I love Zrenjanin portal

  • Zr oglasi
  • Univer export
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Većina osoba sa invaliditetom živi u karantinu i kad nije pandemija

Više od mesec dana u Srbiji je na snazi vanredno stanje. Tokom tog perioda preduzimane su različite mere kako bi se stanovništvo zaštitilo od zaražavanja korona virusom. Zatvorene su škole i vrtići i obustavljen je rad u većini firmi. Starijim sugrađanima je zabranjen izlazak iz kuće. Izuzev jednom nedeljno kada mogu da odu u nabavku i to u periodu između 4 i 7 sati ujutru. Za sve građane, osim onih sa posebnim dozvolama, od popodne do ujutru važi policijski čas. Poslednji traje čak 84 sata. Sve ove mere različito utiču na građane Srbije. Ipak, treba znati da većina osoba sa invaliditetom gotovo ceo svoj život provodi u karantinu, čak i kada nema epidemije. Kako je pojava korona virusa promenila navike pojedinih osoba sa invaliditetom i zbog čega ova kategorija stanovnika mora posebno da se čuva pitali smo Milicu Knežević, Gorana Perlića i Nenada Krbavca.

Goran Perlić je zrenjaninski parastonoteniser koji se okitio brojnim odličjima. Kolica ga nisu sprečila da se posveti sportu i da aktivno trenira. Zbog korona virusa već neko vreme ne može na treninge u salu. Zbog toga što je sada po čitav dan kod kuće kaže da vremena ima na pretek.

Koliko ima osoba sa invaliditetom u Zrenjaninu i koliko vas je ova situacija sa korona virusom pogodila?

PerSu marketi

Goran Perlić: Pretpostavljam da u Zrenjaninu ima nekoliko hiljada osoba sa nekom vrstom hendikepa i ova situacija sa pandemijom korona virusa veoma negativno utiče na te osobe. Pogotovo na one sa većim hendikepom jer je poremetila normalno funkcionisanje u svakom pogledu.

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

Kako Vi provodite vreme od kada je u Srbiji uvedeno vanredno stanje zbog korona virusa?

Goran Perlić: Pa, sve aktivnosti su prestale. Bukvalno totalna izolacija. Nema druženja,  viđanja, posećivanja, nema sporta. Živim neki sasvim drugačiji život na koji nisam navikao.

Goran Perlić

Izlazak samo u blizini kuće

Da li uopšte i kada izlazite iz kuće, imajući u vidu sve okolnosti i imate li svu zaštitnu opremu?

Goran Perlić: Izlazim iz kuće svakodnevno kada je to zakonski dozvoljeno, ali ne udaljavam se daleko od kuće i izbegavam kontakte sa ljudima.

Koliko je trenutna situacija u zemlji dodatno otežala funkcionisanje osoba sa invaliditetom, budući da morate da se borite i kada su normalne okolnosti?

Goran Perlić: Sigurno da je situcija dodatno otežala funkcionisanje osobama sa invaliditetom u svakom pogledu. Ali, ipak, mnogo manje nego zdravim ljudima jer smo se mi godinama već navikli na neku vrstu izolacije od svega normalnog. Od izlazaka, restorana, bioskopa, sporta i svega ostalog što je za zdrave ljude normalno, jer smo uvek imali više finansijskih problema, nerazumevanje porodice, društva i okoline u kojoj živimo.

Do nedavno ste redovno trenirali stoni tenis, koliko Vam to nedostaje i na koji način sada održavate formu?

Goran Perlić: Sve aktivnosti su prestale, pa tako i sport. Svakako da mi nedostaje takav vid rekreacije jer je osobama sa invaliditetom sport obavezna terapija. Vežbam kod kuće svakodnevno, ali to ni približno ne moze da zameni pravi trening u sportskoj sali ili parku.

Koliko su osobe sa invaliditetom osetljivije u odnosu na ljude koji to nisu i zbog čega je važno da se dodatno paze? 

Goran Perlić: Osobe sa invaliditetom imaju mnogo slabiji imuni sistem i mnogo teže leče kako viruse tako i bakterije. Moraju strogo da se paze u ovoj situaciji.

Funkionisanje osoba sa invaliditetom je otežano i kada im ne preti virus

Osobama sa invaliditetom su potrebni posebni uslovi za život i boravak i u vreme kada ne preti zaraza virusom. Da li mislite da tih uslova ima u bolnicama i u improvizovanim bolnicama u kojima se leče oboleli od virusa Covid19?

Goran Perlić: Sigurno da za osobe sa težim invaliditetom ne postoje adekvatni uslovi u bolnicama, a pogotovo za osobe u invalidskim kolicima. Znam to iz ličnog iskustva jer sam boravio u više bolnica u Beogradu, Zrenjaninu i Novom Sadu. Tako da u ovj situaciji uslovi mogu  biti samo jos gori.

Šta Vama najteže pada u ovom trenutku i šta Vam najviše nedostaje?

Goran Perlić: Po ovako lepom vremenu, u proleće najviše mi nedostaju druženje i šetnja u parku, pored jezera. Teško mi pada otuđenost od ljudi i prirode.

Kako ovo stanje utiče na psihu osoba sa invaliditetom?

Goran Perlić: Za sada ne utiče mnogo, jer smo navikli. Ali, ako potraje duže imaćemo i psihičke i zdravstvene probleme.

Ko Vam je najveća podrška i pomoć sada?

Goran Perlić: Kao i do sada najveća podrška i pomoć mi je porodica.

Koja bi bila Vaša poruka svim Zrenjanincima, a i ostalim građanima Srbije?

Goran Perlić: Najbitnije je da ljudi ovo stanje shvate ozbiljno, da se pridržavaju zakona i propisa predviđenih za zaštitu od virusa da bismo svi zajedno ovo što pre prebrodili.

Nenad Krbavac o životu u doba korone

U timu sa Goranom je i Nenad Krbavac, kojem treninzi, takođe, nedostaju. Nenadu smo postavili identična pitanja.

Koliko ima osoba sa invaliditetom u Zrenjaninu i koliko vas je ova situacija sa korona virusom pogodila?

Nenad Krbavac: Svetska statistika kaže da je u svetu 10% osoba sa invaliditetom i takav neki broj je važeći i za Srbiju, a i na nekom mikronivou Zrenjanina isti je slučaj. Postoje različiti nivoi invaliditeta tako da je često utisak da je broj osoba sa invaliditetom daleko manji. Veliki broj osoba sa invaliditetom zbog brojnih problema i ograničenja nikuda ne ide i ne pojavljuju se u „stvarnom“ životu. Mnogi su i pre ove korona izolacije i karantina bili u nekoj vrsti celoživotnog karantina tako da je jednom broju naših članova, ali i drugih osoba sa invaliditetom ovo uobičajena realnost i nije ništa novo.

Naravno, postoji jedan broj naših članova koji su kao i mnogi drugi morali da se naviknu na nove okolnosti karantina jer žive zaista aktivnim životima. Ipak, to je samo jedan manji broj OSI. Ono što je i toj drugoj grupi zajedničko je to što su se i oni relativno brzo i lako prlagodili novoj situaciji, jer su kroz nju zahvaljujući različitim životnim okolnostima u dužem ili kraćem vremenskom intervalu već prolazili.

Nenad Krbavac

Dvorište kao spas za osobe sa invaliditetom

Kako Vi provodite vreme od kada je u Srbiji uvedeno vanredno stanje zbog korona virusa?

Nenad Krbavac: Ako želiš da se prilagodiš novonastaloj situaciji onda samo treba sebi unapred da postaviš neke zadatke koje želiš taj dan da obaviš i dan na kraju bude kratak. Godinama unazad nakupilo se mnogo sitnih zadovoljstava, obaveza i nezavršenih stvari za koje sad imam vremena. Budući da se bavim sportom deo svakodnevnih aktivnosti su vežbe, a ostalo vreme provodim uz tv, internet, filmove, knjige i komuniciram sa prijateljima. Dakle, živim kao i mnogi drugi. Jedino što u mom slučaju deo vremena provodim u nalaženju novih rešenja i adaptacija koje mi mogu unaprediti stepen rehabilitovanja i funkcionisanje u nekim budućim vremenima posle korone.

Da li uopšte i kada izlazite iz kuće, imajući u vidu sve okolnosti i imate li svu zaštitnu opremu?

Nenad Krbavac: Nisam izlazio iz kuće vec 30 i nešto dana. Budući da imam dvorište u velikoj meri mi je olakšana ova izolacija. Ali, i da je drugačije jednostavno bih prihvatio trenutne okolnosti. Imam masku, ali do sada nisam imao potrebu da je koristim.

Koliko je trenutna situacija u zemlji dodatno otežala funkcionisanje osoba sa invaliditetom, budući da morate da se borite i kada su normalne okolnosti?

Nenad Krbavac: Sigurno da su se mnoge osobe sa invaliditetom susrele sa brojnim  dodatnim problemima posebno u vreme policijskog časa. Naravno, svi su bili primorani na snalaženje, prilagođavanje… Znam da je postojao problem personalnih asistenata koji nisu mogli da se vrate od korisnika usluga pre 17h. Bio je i problem transporta i nabavke hrane ili problem protokola lečenja u slučaju dobijanja virusa. Verovatno postoji još mnogo drugih problema, ali to je stvarnost sa kojom se susrećemo, na žalost, često i kad nije kriza.

Vežbe snage i gipkosti umesto redovnih treninga

Do nedavno ste redovno trenirali stoni tenis, koliko Vam to nedostaje i na koji način sada održavate formu?

Nenad Krbavac: Budući da se već desetak godina skoro svakodnevno  bavim stonim tenisom on je postao deo mog života. I zadovoljstvo, obaveza, navika… Normalno je da mi nedostaje, ali sa druge strane možda je i dobro da malo zaboravimo i da se odmorimo od njega. Međutim, kako se svi sportom, pre svega, bavimo iz zdravstvenih razloga nedostaje nam taj fizički deo aktivnosti. Ali, nadoknađujemo ga vežbama snage i gipkosti koje smo godinama unazad radili na pripremama i treninzima. Naravno, to je prilagođeno kućnim uslovima.

Koliko su osobe sa invaliditetom osetljivije u odnosu na ljude koji to nisu i zbog čega je važno da se dodatno paze? 

Nenad Krbavac: Koliko je koja osoba sa invaliditetom osetljiva na virus ne možemo tačno da kažemo, jer je sve do individue i individualnih propratnih dijagnoza. Ali, sigurno je da su te osobe osetljivije i da stoga verovatno i postoji veća disciplina i poštovanje karantina nego kod nekih drugih grupa stanovništva. U mom slučaju ja osim dijagnoze kvadripareza nemam neke dodatne dijagnoze kao npr. ni većina članova udruženja paraplegičara Banata. Ali, to ne znači da treba da budemo manje disciplinovani.

U svemu pokušavam na nađem nešto lepo, pa tako i u trenutnoj situaciji

Osobama sa invaliditetom su potrebni posebni uslovi za život i boravak i u vreme kada ne preti zaraza virusom. Da li mislite da tih uslova ima u bolnicama i u improvizovanim bolnicama u kojima se leče oboleli od virusa Covid19?

Nenad Krbavac: Po osnivanju improvizovanih bolnica pokrenuto je pitanje protokola u slučaju osoba sa invaliditetom i načina lečenja i dobili smo dodatno tumačenje o načinu lečenja u slučaju da je reč o osobama sa invaliditetom i za koje dijagnoze to vredi. Sve u svemu OSI sa nekim dijagnozama ne bi bile korisnici improvizovanih bolnica nego bi lečenje nastavile u kućnim uslovima. Kako to izgleda u praksi ne znamo, ali znamo da u slučaju bolničkog lečenja često imamo ogromnih problema sa pristupačnostima npr. toaleta ili razumevanjima posebnosti boravka i funkcionisanja osoba sa invaliditetom.

Šta Vama najteže pada u ovom trenutku i šta Vam najviše nedostaje?

Nenad Krbavac: Ne mogu reći da mi nešto teško pada, jer se uvek trudiim da u svakoj situaciji nađem nešto lepo i trenutno mi to uspeva. Ono što mi najviše nedostaje, pošto žiim poprilicno aktivnim socijalizovanim životom je druženje sa prijateljima i neka njihova pozitivna energija.

Nadam se da će po okončanju korone biti više želje da se reše problemi osoba sa invaliditetom

Kako ovo stanje utiče na psihu osoba sa invaliditetom? 

Nenad Krbavac: Teško je reći kako ova situacija utiče na osobe sa invaliditetom. Sve je to individualno. Rekao sam da postoje mnogi koji su ceo život u ovakoj i goroj izolaciji i verovatno oni nemaju nikakav problem sa novonastalom situacijom. Postoje verovatno i oni, među kojima sam i ja. Poprilično je veliki broj mojih prijatelja koji su se navikli na novonastale okolnosti i prihvatili ih kao nešto kroz šta se mora proći. Možda nam je i lakše jer smo već prolazili kroz nešto tako. Neki i više puta. Verovatno postoje i oni koji kriziraju, ali mislim da ih je relativno malo i da će shvatiti da će i ovo proći.

 Ko Vam je najveća podrša i pomoć sada?

Nenad Krbavac: Pa kao i svima i nama je porodica najveća podrška. Kao i prijatelji koji uskaču u pojedinim trenucima u rešavanju problema. Zaista bi bilo teško bez njih u rešavanju nekih novonastalih problema. Naravno, treba reći da se mnogi od nas i u vreme bez korone susrećemo sa sličnim problemima i da mnogima ovo nije nešto potpuno novo.

Koja bi bila Vaša poruka svim Zrenjanincima, a i ostalim građanima Srbije?

Nenad Krbavac: U ovim vremenima neprestano slušamo o problemu policijskog časa, karantina, izolacije, samoizolacije… Verovatno niko nikada nije ni čuo ni pomislio na termin celoživotne izolacije sa kojima se neke osobe susreću i žive ceo život. Ova korona izolacija se računa u satima, danima možda mesecima i sigurno će proći, ali neki je žive ceo život. Tako da kad se malo bolje pogleda ova izolacija i nije toliko strašna. Možemo samo da se nadamo da će kad se ovo sve zavrsi postojati daleko veća osetljivost, zrelost i želja svih za rešavanje problema i predrasuda sa kojima se osobe sa invaliditetom susreću.

Kako živi Milica Knežević u vreme pandemije?

Milica Knežević je naša sugrađanka koja se i pored hendikepa koji ima sa problemima suočava oči u oči i za njih iznalazi rešenja. Ona je bila ta koja je ukazala na poteškoće sa kojima se osobe sa invaliditetom susreću na fakultetu u Zrenjaninu. Nakon toga usledelo je postavljanje lifta i uređenje toaleta upravo za ovu kategoriju studenata. Korona ju je sada zatvorila u kuću, odakle obavlja većinu aktivnosti.

Kako Vi provodite vreme od kada je u Srbiji uvedeno vanredno stanje zbog korona virusa?

Milica Knežević: Imala sam tu sreću da sam mogla posao, treninge, fakultet i sve ostale obaveze da prebacim u kućne uslove. Tako da pored redovnih obaveza koristim vreme da radim na tekstovima za svoj blog, čitam knjige, slušam neke kurseve, igram online društvene igre sa prijateljima, planiram putovanja kada prođe sve ovo…

Milica Knežević

Da li uopšte i kada izlazite iz kuće, imajući u vidu sve okolnosti i imate li svu zaštitnu opremu?

Milica Knežević: Nisam izašla iz stana (sem na terasu) skoro mesec dana jer pripadam visoko rizičnoj grupi i odlučili smo da je najbolje da izbegavam fizičke kontakte sa drugim ljudima koliko god je to moguće. U petak smo otišli na selo jer mi je zaista trebalo da provedem neko vreme napolju (u dvorištu). U stanu imamo sredstva za dezinfekciju, kao i drugu zaštitnu opremu koju moj verenik koristi prilikom odlaska u kupovinu, na njegovom poslu ili kada je potrebno obavti nešto van stana.

Diskriminacija iz redovnih okolnosti se u vanrednom stanju samo dodatno povećava

Koliko je trenutna situacija u zemlji otežala funkcionisanje osoba sa invaliditetom, budući da morate da se borite i kada su normalne okolnosti?

Milica Knežević: Pa otežala je mnogo u različitim aspektima, naročito za ljude koji nemaju podršku. Za one koji žive u institucijama, zatim ljude kojima se narašuva zdravlje usled zabrane kretanja itd. Kada je određena grupacija ljudi diskriminisana u redovnim okolnosti, u vanrednim je ta diskriminacija samo povećana i još više izražena.

Koliko su osobe sa invaliditetom osetljivije u odnosu na ljude koji to nisu i zbog čega je važno da se dodatno paze?

Milica Knežević: Postoji veliki spektar različitih vrsta invaliditeta i nikako nisam kompetenta da iznosim na koji način bi ovaj virus uticao na njih. Ali osobe sa povredom kičmene moždine (naročito sa povredama u višem nivou) vrlo često imaju već narušen imuni sistem, probleme sa urinarnim infekcijama, dekubite, respiratorne probleme, što bi dodatno negativno uticalo na zdravlje ukoliko bi se zarazili virusom koji napada pluća, kao što je slučaj sa COVID-19. Druga stvar, jeste stanje našeg zdravstvenog sistema koje je loše i kada nisu vanredne okolnosti. A neadekvatni uslovi lečenja i briga o osobama koje imaju smanjenu pokretljivost mogu dovesti do pogoršanja zdravlja, pa čak biti i pogubni. Zato je važno da budemo odgovorni i brinemo kako o sebi, tako i o drugima.

Nedopustivo je da osoba sa invaliditetom bude smeštena tamo gde nema pristup ni toaletu

Na svojoj fejsbuk stranici ste preneli iskustvo momka koji je bio u Vojnoj gimnaziji dok je čekao rezultate testiranja zbog toga što se u Srbiju vratio iz Nemačke. Šta nam pokazuje to svedočenje?

Milica Knežević: Pokazuje da ova država ni u jednoj situaciji nema rešenja i direktni plan koji uključe osobe sa invaliditetom kada je reč o bilo čemu. Već da se sve rešava ako dođe do medijskog pritiska i iskustva koje ne bi smelo da se desi. Nedopustivo je da budete smešteni negde gde danima nemate pristup toaletu i da ste prepušteni sami sebi.

Šta Vama najteže pada u ovom trenutku, a šta Vam najviše nedostaje?

Milica Knežević: Najteže mi pada neizvesnost što ne znam šta bi bilo sa mnom ukoliko budem zaražena u smislu gde bih bila smeštena, da li bih imala adekvatne uslove koji mi ne bi dodatno ugrozili zdravlje i slično. A najviše mi nedostaje, kao i svima ostalima, sloboda kretanja (iako je i u redovnim okolnostima u Srbiji to vrlo ograničeno), druženje sa prijateljima i porodicom.

Koja bi bila Vaša poruka svim Zrenjanincima, a i ostalim građanima Srbije?  

Milica Knežević:  Da budu odgovrni, ako ne prema drugima, onda prema sebi i svojim bližnjima. I da ne zaborave da je pored fizičkog zdravlja, naročito u ovim trenucima, i te kako važno da vode računa i o svom mentalnom zdravlju. Svima želim srećne uskršnje praznike.

Ni jedan od naših sagovornika, na sreću, za sada nije čuo da je neka osoba sa invaliditetom ni u Zrenjaninu, ni u ostatku zemlje zaražena korona virusom. To, svakako ne znači da ne postoje takvi slučajevi. Zbog toga još jednom upućuju apel svima da se čuvaju i da poštuju mere zaštite.

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
Picerija Aquarius
Halo Taxi Zrenjanin
  • Divider

  • Divider
Na vrh