Dragana Kevrešana, 43 godišnjeg momka iz Melenaca verovatno ste barem jednom sreli u gradu – na nekom od sportskih igrališta, izletištu ili moto susretu, koncertima, dok stopirajući stoji pored puta. Većina nas o ovom čoveku koji je našao način da pripitomi tešku sudbinu, zapravo malo zna. Ono po čemu ga ipak svi poznajemo jeste nadimak „Biger“.
Zatekli smo ga na jednoj zrenjaninskoj benzinskoj stanici gde smo i započeli razgovor o njegovoj životnoj priči.
– Rođen sam 22. oktobra 1973. u Melencima – kaže Dragan na početku razgovora. Još kao beba bolovao sam od cerebralne paralize i to će nažalost obeležiti ceo moj život. Bolest mi je značajno oštetila levu stranu tela, gornje i donje ekstremitete zbog čega sam podvrgnut i operaciji tetiva na levoj nozi, zbog čega i danas teško hodam.
Ostatak razgovora odisao je vedrinom, optimizmom i pozitivnom energijom, na momente i zaraznim smehom našeg sagovornika.
– Vedar duh me je , da vam pravo kažem, i održao u životu. Nekada sam se jedva kretao, nisam mogao ni pertle na cipelama da zavežem, a danas, zahvaljujući upravo pozitivnom duhu i energiji, mogu da se sam staram o sebi. Iako nemam vozačku dozvolu, umem da vozim i traktor, naravno samo po ataru. Nikad me nije mrzelo da radim, putujem i da se družim. Nakon završetka osnovne škole koju sam pohađao u Beogradu, uglavnom sam se snalazio za posao. Kao što vidite, a što imam i napismeno, nisam sposoban za posao ali me to nije sprečavalo da radim u kafićima, da sakupljam boce i prenosim gajbe. Čudim se mlađima od sebe kao i mojim vršnjacima koji su zdravi i pravi, kad kažu „mrzi me ovo ili ono“ ili „ne mogu, neću“. Da me nije snašlo sve ovo,pomislim gde bi mi bio kraj….- priča Biger.
Naša ekipa sretala ga je i van Zrenjanina, neretko su u pitanju bile sportske utakmice.
-Ja to jednostavno obožavam, a putujem uglavnom auto stopom. Neko je izračunao da sam kroz sve ove godine prešao skoro 4000 kilometara na ovaj način. Nekada sam u stopu pratio Fudbalski klub Proleter, i najčešće sam i pre samih igrača stizao na odredište. Proputovao sam celu Vojvodinu, deo Srbije, a najudaljeniji je bio Niš.
Pored fudbalskih, Dragan prati i skoro sva rukometna, odbojkaška i košarkaška dešavanja. Pitali smo ga i kako ide stopiranje.
– Slabo, jako slabo. Ljudi ne žele da stanu, ali ipak stignem svugde. Pitali ste me i za materijalnu pomoć…Dobijem ponekad od poznatih fudbalera po hiljadu-dve dinara. Dobijem i jaknu ili neki drugi komad odeće. I dan-danas čuvam i nosim nekoliko odevnih predmeta sa amblemom FK Proleter. Nikada neću prežaliti što je taj klub ugašen. Otac i ja pokušavamo da sredimo invalidsku penziju i još uvek čekamo na rešenje. Pre 14 godina pogodila nas je porodična tragedija kada je od leukemije preminuo moj stariji brat Goran, tako da sada cela porodica, otac, majka i ja živimo od jedne, očeve penzije.
Primetili smo i da slobodno vrene provodi na jednoj benzinskoj stanici u Zrenjaninu.
– Tu u kafeu koristim kompjuter, pošto ga kod kuće nemam, kao ni internet.
Na fotografijama koje smo zajedno pregledali tokom razgovora vidimo i da je neretko bio u društvu javnih, poznatih ličnosti.
– Prepoznaju me ne samo obični ljudi, već i neke zvezde. Sad ste me podsetili kako me je na jednom koncertu sa bine „isprozivao“ Bora Čorba onog momenta kada me je spazio u publici, kaže vedro Dragan Kevrešan na kraju priče.
Ostavili smo ga da u miru proveri svoj Fejsbuk nalog i potraži još neke nove prijatelje…
.gif)
.gif)
