Žitište spada u ona sela na teritoriji Banata, koja imaju tradiciju dugu nekoliko vekova. Nizom aktivnosti pod zajedničkim nazivom „700 godina naselja Begej Sveti Đurađ- Žitište“, sinoć je obeleženo 700 godina postojanja tog mesta.
„Žitište je jedno od najstarijih mesta u Banatu. Ove godine obeležava sedam vekova postojanja. Aktivnosti povodom obeležavanja ovog jubileja, pored ovogodišnjih, će se nastaviti i tokom naredne godine.“ – istakla je predsednica organizacionog odbora proslave Snežana Vučurević
.jpg)
Proslava je počela diskusijom za okruglim stolom, u okviru koje je prisutnima predstavljeno Žitište, kroz različita istorijska razdoblja. Doktori Boris Stojkovski i Goran Vasin su predstavili period od 14. do 19.veka, dok su Ljubica Budać i dr Milan Micić približili pojedinosti iz bliže nam istorije.
„Mi ove godine obeležavamo sedam vekova. Malo naselja može obeležiti kontinuitet svog trajanja. Današnji okrugli sto smo posvetili istoriji Žitišta, imaćemo četiri istoričara. Obuhvatićemo istoriju Banata od 14. do 20. veka. Koleginica Budać i ja ćemo imati presek dvadesetog veka. Sve su to teme koje opredeljuju ovo naselje dugog trajanja. Akcije obeležavanja će se nastaviti i tokom sledeće godine. O istoriji Žitišta, imamo više napisanih knjiga, i svaka od njih je doprinela boljem poznavanju podataka. Takođe imamo i bogatu arhivsku građu, jer je Begej Sveti Đurađ bio raskrsnica puteva, bio je primetan, i ostavio je traga u istorijskim izvorima.“- izjavio je dr Milan Micić
Nakon okruglog stola u holu doma kulture, i na glavnom trgu upriličena je izložba pod nazivom „Žitište u slici i reči“.
Proslava je upotpunjena svečanom akademijom, na kojoj su učestvovali poznati umetnici. Zapaženi su bili nastupi operske pevačice Jadranke Jovanović, kao i glumca Tihomira Arsića. Jadranki Jovanović je ovo bio prvi nastup u Žitištu.
„Izuzetno mi je drago što sam deo ove proslave. Sa kolegama glumcima i pevačima smo pripremili jedan vid svečane akademije, jednu lepu muzičko glumačku priču, kroz pravoslavlje i otvorenost. Otvorenost prema drugim kulturama jeste suština pravoslavlja. Srećna sam što sam uspela da večeras budem ovde, jer sam prethodnu noć imala predstavu, koja se kasno završila. Večeras ću se predstaviti sa dve srpske pesme, i arijom iz opere „Karmen“.“ – naglasila je operska diva Jadranka Jovanović
Glumcu Tihomiru Arsiću publika u Žitištu je dobro poznata. Istakao je da mu nije prvi put da je ovde, da mu je veliko zadovoljstvo, kao i da se nada budućim susretima. Arsić je kroz anegdotu jednog susreta naglasio da je 700 godina znak, koliko ljudi ponekad nisu svesni dubine sopstvenih korena.
Knjiga Paroha Nenada Baračkog
Prema postojećim podacima, prvu knjigu o mestu Bega Svetom Đurđu (Žitište), je napisao paroh Nenad Barački 1908. godine, koji je bio četiri godine na službi u Žitištu (1907 – 1910). U knjizi je predstavljen istorijski period razvoja sela, dug šest vekova. Knjiga počinje od prvog pisanog pomena 1319. godine, zaključno sa 1908. godinom, kada je knjiga napisana. Svojom knjigom, napisanom pre više od jednog veka, sveštenik je ostavio veliki trag u oblikovanju pisanih tragova istorije ovog mesta. Knjiga se nalazi u biblioteci „Branko Radičević“ u Žitištu.
Nenad Barački – „Pravoslavna srpska parohija u Bega sv. Đurđu krajem 1908. godine“
U nastavku vam nudimo odlomak iz knjige.
POVESNIČKI PODACI O MESTU
„Mesto Bega sv. Đurađ je opština u lepoj i miloj nam domovini Ugarskoj, županiji torontalskoj, srezu veliko-bečkerečkom. U crkveno-avtonomnim poslovima potpada pod pravoslavnu srpsku mitropoliju karlovačku, eparhiju temišvarsku, protoprezviterat veliko-bečkerečki. Leži na levoj strani Begeja, jugozapadno od Temišvara a severoistočno od Velikog Bečkereka, na glavnom drumu između Velikog Bečkereka i Žombolja, kao i na željezničkoj pruzi, koja vezuje Veliki Bečkerek sa Žomboljom. Broji oko 600 kućnih brojeva i blizu 3.000 stanovnika, od kojih su 1.042 (skoro 36%) pravoslavni Srbi, 1.842 (63%) rimokatolici Nemci, oko 22 (3/4%) Jevreja i 10-12 (1/4%) duša drugih veroispovesti.“
Najstarije doba
„Po narodnom predanju, koje postoji među ovdašnjim Srbima, Bega sv. Đurađ je još u najdavnijoj prošlosti bilo čisto srpsko mesto, što u nekoliko pokazuje i sama priča o njihovom postanku. U narodu se pripoveda, kako se u ovo mesto doselila prvo i prvo neka porodica Đurđevih, od koje je ostalo dve jetrve udovice po imenu Kata i Grana, čiji su muževi izumrli ili valjda u ratovima poginuli. Katini sinovi prozvaše se Katići, a Granini sinovi Granići. Ove dve porodice su i danas brojno gotovo najjače, tako, da Katića ima 21, a Granića 11 kuća.“
„Značajno je još i to, da obe ove porodice svetkuju kao kućevnoga sveca – svečarstvo – sv. Đurđa (23. aprila), da je i pravoslavna srpska crkva ovdašnja posvećena sv. Đurđu, usled čega je sasvim verovatno i moguće izvesti zaključak, da je po porodici Đurđevih (potonji Katići i Granići), koja je svetkovala sv. Đurđa, i hram božiji posvećen Svetom Đurđu a i samo ovo mesto dobilo svoje ime: Sv. Đurađ (St. Đurađ). A zato, što leži pored Begeja, zove se: Sv. Đurađ na Begeju, ili danas: Bega sv. Đurađ (Begaszentgyörgy).“
Po svemu tome moguće je izvesti još i taj zaključak, da su ovo mesto prvobitno naselili svakako baš Srbi. Ali pošto predanje nije vezalo tu svoju priču još i za izvesno vreme, to, ne znajući vremena, na koje se gornje predanje odnosi, dakako, da mu ne možemo pripisati ni onu važnost, koja se pripisuje već ispitanoj i pismenim spomenicima utvrđenoj povesnici.“
Priznati mađarski povesničar Sentklaraji govori baš suprotno gornjem našem predanju. On tvrdi, da su ovo mesto već u XIV. veku osnovali i naselili Mađari, koji su došli ovamo na čelu jedne porodice iz keveške županije, koju on mađarskim jezikom naziva: Szentgyörgyi scalad (a da nije to odkud ona napred spomenuta srpska porodica Đurđevih?) i, da je po toj porodici i ovo mesto dobilo svoje ime.
Drugi izvori
„Na osnovu nekih povesničkih dokumenata, koji se nalaze u arhivi naše županije, navodi spomenuti povesničar, da je odavde neki Sigismund Đurđev (Szentgyörgyi Zsigmond) još 1447. godine bio poslanik na državnom saboru, a kasnije 1450. g. spominje se isti i kao advokat.“
Darovno pismo kralja Dragutina Roberta
„Kao najstariji pismeni spomen o Bega sv. Đurđu navode mađarski povesničari jedno darovno pismo iz 1319. godine, kojim je mađarski kralj Dragutin Robert u znak revnosne i verne službe poklonio ovo mesto iljedskom kastelanu Tomi Kartalju i njegovom bratu Atili. Pošto je porodica Tome Kartalja imala u posedu osim Bega sv. Đurđa još i sela Itebej, Idvarnak, Harumdršku i pustaru Vida, to je po središnjem mestu Itebeju dobila i nosila nadimak: Itebejski. Darovno pismo Dragutina Roberta iznova je 1367. god. potvrdio i kralj Ludvig Veliki. Ovo je pak potrebno bilo učiniti naročito zbog toga, što je i veliko-bečkerečki sudija Dominik Vamoš protezao svoje pravo potraživanja na ovo mesto, ali na osnovu čega, to se ne zna.“
Dominik Vamoš
„Dosta to, da je isti Dominik Vamoš 12. nov. 1342. g. s više v.-bečkerečkih stanovnika oružanom silom napao na opštinu i opljačkao je sasvim. Kaže se, da su prvo srušili i na komađe iskidali seoski krst, koji je služio kao znak, da selo plaća porezu (signum tributi videlicet crucem), a za tim su provalili i u samu (opštinsku) kuću, u kojoj se skupljao porez (in domum ipsius tributi), pokupili sav gotov novac, so i žito, sve to natovarili na lađe i odneli sa sobom u Vel. Bečkerek. Na posletku su opljačkali još i pojedine kuće, zlostavljali ženske, i, mnoge ugledne ljude vezali i odveli u zatvor. Tako je eto događaj ovoga dušmanskoga napadaja na opštinu prikazao pred licem keveške županije glavom sam st. Đurađski knez Jovan Verteš, kojem je spahija Atila dao punomoć, da učini ovu prijavu.
Bega sv. Đurađ je sve do 1452. g. bio u posedu porodice Kartalj-Itebejskih, dakle ravno 132 godine, ali tada već prestaje biti njihovom svojinom. „
.png)
.gif)
.gif)
