Za koga kažemo da je samohrani roditelj, a ko to zaista i jeste?

Kada se brak ili vanbračna zajednica u kojoj ima dece okončaju, jedan od partnera dobija starateljstvo nad decom. U narodu je opšteprihvaćeno mišljenje da je taj roditelj automatski samohrani roditelj. Po porodičnom zakonu, to nije slučaj. Proveravali smo ko je zaista samohrani roditelj, zbog čega dolazi do pogrešnog shvatanja pojma samohrani roditelj, sa kakvim se poteškoćama oni suočavaju i zbog čega očevi daleko ređe od majki dobijaju starateljstvo nad decom?

Zrenjaninac N.L. se pre 17 godina razveo od supruge i od tada se stara o dvema ćerkama.

„Bio sam sedam godina u braku. Dobili smo jednu, pa drugu devojčicu. Brak nije funkcionisao od samog starta, ali ja sam očekivao da će biti bolje kada dođu deca i da će se sve promeniti. Međutim, nije išlo. Novac nije bio razlog našeg neslaganja, jer sam ja imao firmu. Do svađa je dolazilo iz nekih hirova i to nije imalo kraja. Kada su se deca rodila očekivao sam da će se to promeniti, ali nije. Žena je odlazila, pa se vraćala i govorila kako će biti bolje, da to neće raditi… Onda prođe malo, pa ona opet ode. Istina, vodila je i decu sa sobom… Sve dok jednom nije sama otišla“, priseća se N.L.

Samohrani roditelj – otac dve maloletne ćerke

„U to vreme deca su imala dve i po i četiri godine. Kada se to desilo jedini mi je bio problem to što je mlađa ćerka bila jako vezana za majku. Kada je bivša supruga poslednji put otišla kod svojih roditelja, samo me je pozvala i rekla da ona više neće da se vraća i da neće da živimo zajedno. Ja sam to prihvatio lako, zato što je to trajalo dosta dugo. Nisam to doživeo kao problem. Bio mi je problem kako će deca da reaguju, jer su, kažem, bila vezana za majku. Ali, to se desilo kao da ona nikada nije ni bila u mom životu. Dete je odreagovalo, za divno čudo, skroz dobro. Neverovatno“, dodaje naš sagovornik.

Razvod je trajao tri godine

Razvod ovih supružnika je trajao čak tri godine.

„Problemi su nastali zato što je ona podnela tužbu misleći da će da mi uzme imovinu i decu, ali nije išlo jednostavno ni lako. Tu se uključio i Centar za socijalni rad. U više navrata su dolazili, pratili su u kakvim uslovima deca žive, kako reaguju. Onda su deca krenula u zabavište, pa su dolazili u zabavište i razgovarali su sa pedagogom i vaspitačicom. Kada je starija ćerka krenula u školu dolazili su i u školu. Tokom te tri godine promenile su se dve tri ekipe iz Centra za socijalni rad. Uglavnom, direktror i pedagog iz škole su presudili u donošenju odluke o starateljstvu nad decom jer su oni rekli da su deca dobro, da se o njima vodi računa, da se lepo ponašaju u školi i ja sam dobio decu sudski. Presuda je doneta 2005. godine i od tada su deca kod mene“, kaže N.L.

„Po pravilu trebalo je da deca budu kod mene dva vikenda mesečno, a dva kod majke. Sudija je predložila da kod majke budu tri vikenda mesečno, a kod mene jedan, jer su male, a ona je majka. Ja sam se složio sa tim i rekao da ću svakog petka voditi decu kod nje i svake nedelje ići po njih. To je trajalo dok one nisu stasale i imale 12, 15 godina. Tada su već mogle da odlučuju da li će da idu kod majke ili neće. Jedno izvesno vreme nisu ni htele da idu kod nje. Pogotovo mlađa. Ona je još kao manja izbegavala da ide. Dešavalo se kada ih odvezem da starija ostane kod majke, a da se mlađa vrati sa mnom kući. Zašto – ne znam“, objašnjava naš sagovornik.

„Majka mi je mnogo pomagala“

Samostalan život oca sa dve male ćerke nije bio nimalo jednostavan.

„U početku je bilo dosta teško, jer sam se ja i dalje bavio firmom i kamionima. Svakog jutra sam odlazio od kuće, a popodne se vraćao sa posla. Zbog dece nisam išao na dalje puteve. Moja majka je bila tu i ona je bila uz njih kada ja nisam bio kod kuće. Što se tiče mog privatnog života, nisam ga praktično ni imao. Ako bih otišao kod nekog drugara one bi me pitale kada ću doći kući, pa se nigde nisam mnogo zadržavao. Primetio sam bio da su prema ženskim osobama koje su dolazile imale malo odbojnosti i strah. Valjda su se bojale da će da me izgube. Primećivalo se da im se tada raspoloženje menja. Evo ja sam 17 godina sam. Imao sam nekih vezica, ali to nije bilo ništa ozbiljno jer su mi ćerke bile na prvom mestu. Nisam želeo da ih povredim“, kaže N.L.

„Pomoć majke mi je mnogo značila. Ipak su to ženska deca. Takođe, ja nikada nisam bio nešto vičan u kuhinji. Majka je bila tu da skuva, opere, da bude fizički sa njima dok ja ne dođem sa posla. Posle je to bilo moje. Ili igranje ili da radimo domaći. Roditeljski sastanci su bili moja obaveza. Na svaki roditeljski i kod jedne i kod druge išao sam ja. Znate kako to izgleda kada idete na roditeljski, uglavnom se tu pojavljuju majke. U početku mi je bilo neprijatno, ali posle sam se navikao na to. Najviše me je pogaođao 8. mart. Tu dolaze majke i deca prave poklone za majke. Jedini sam ja dolazio kao otac. I to sam izdržao. Ja sam dobijao te poklone za 8. mart. Malo smešno deluje, ali navikao sam se i na to“, objašnjava naš sagovornik.

„Trudio sam se kada sam slobodan da nadoknadim to što preko dana ne provodimo više vremena“

Svaki roditelj ima svoju ulogu u odrastanju deteta. Pogotovo u pubertetu.

„Nikada nisam zalazio previše u to da li su se one poveravale babi ili nisu. Nalazio sam da su pisale neke svoje dnevnike i o svojim  simpatijama. Ja sam bio tu prisutan izokola, ali nisam se nikada previše tu uključivao, jer su obe bile stidljive. Ipak, sam ja muško i otac. Veliku ulogu u tome je odigrala moja majka. Da sam bio sam i da nije bilo moje majke, bilo bi mnogo teže. Mada, adaptirao bih se ja i u toj priči, kao što sam se adaptirao na sve situacije“, kaže N.L.

„Tokom ovih 17 godina bilo je ponekad situacija da sam morao da viknem, da ih ukorim, savetovao sam ih. Malo mi je krivo što sam imao takav posao da sam bio po ceo dan odsutan. Ali, morao sam da idem da radim da zaradim nama za život. Kažem, krivo mi je što sam možda izgubio to neko dragoceno vreme u periodu dok su bile mlađe i što nismo bili više zajedno. Ali, to sam nadomestio na neki drugi način. Kada sam uveče kod kuće ili vikendom mi smo bili zajedno, išli smo na izlete. Svakog leta smo išli na more… Za 1. maj smo uvek negde išli“, dodaje naš sagovornik.

Otac kao samohrani roditelj je mnogo ređi od majke

Kada dođe do razvoda ili razlaza u vanbračnoj zajednici u najvećem broju slučajeva deca pripadnu majci.

„Nisam nikada primetio, niti su mi ikada ćerke rekle da su doživele bilo kakve neprijatnosti zato što žive samo sa mnom, bez majke. Mislim da toga nije bilo, jer je tu bilo još razvedenih roditelja. Kod njih je bila drugačija situacija, jer su ta deca živela sa majkama. Ja samo mogu da se zahvalim ljudima iz Centra za socijalni rad i iz suda što su imali toliko obzira da meni dodele decu. Meni je i rečeno na sudu da sam ja jedan u hiljadu slučajeva gde su deca poverena ocu, a ne majci. Da se to izuzetno retko dešava. Nisam imao ja ništa protiv da ih ona dobije, ali verujem da bi deca mnogo teže prošla u životu da su pripala majci“, objašnjava N.L.

„Ona nije želela da radi i nije imala uslove gde da živi. Bila je to priča „vi ćete plaćati izdržavanje, pa će deca imati gde da žive“. Ali, to nije to. Ja sam u ono vreme trebao da plaćam nekih 5.000 dinara alimentaciju, a to nije dovoljno da bi dete živelo. To je samo osnovno. Ja sam deci mogao mnogo više da pružim. Ljudi u mom okruženju su moje starateljstvo nad decom sasvim normalno prihvatili. Mi smo iz jednog sela. U manjim mestima se svi znaju i zna se ko je kakav. Ja sam i dan danas posvećen deci. Sada sam trenutno u Nemačkoj, tu radim i pokušavam da zaradim dovoljno da ćerke izvedem na pravi put. One su obe na fakultetu i ja želim da ga one i završe“, zaključuje na kraju razgovora naš sagovornik.

Ko je samohrani roditelj zaista?

Većina samohranih roditelja u Srbiji ima životnu priču sličnu kao N.L. Bez obzira da li se radi o samohranoj majci ili samohranom ocu. I upravo kod određivanja pojma samohrani roditelj treba reći da i u samom sistemu postoji nejasnoća o tome ko se smatra samohranim roditeljem.

„Različiti sistemi u našem društvu to različito tumače. Ukoliko želite da ostvarite pravo na dečiji dodatak ili neki drugi vid društvene brige o deci, onda se pod samohranim roditeljima smatraju oni roditelji koji se sami brinu o deci. Po njima su svi koji su razvedeni ili koji žive sami sa detetom samohrani roditelji. Ako bismo gledali u sistemu socijlane zaštite i ono što bi bilo najmerodavnije po porodičnom zakonu onda je samohrani roditelj onaj koji jeste sam. Gde je drugi roditelj preminuo, nije ni upisan u matične knjige ili je lišen roditeljskog prava ili poslovne sposobnosti“, objašnjava Vesna Stankov, rukovodilac Službe za zaštitu dece i mladih u Centru za socijalni rad Zrenjanin.

„Ako je sud utvrdio da je on neko ko je neadekvatan kao ličnost, ko je ugrožavao dete, ko se nije brinuo o detetu, nije doprinosio izdržavanju deteta, nije želeo da viđa dete… U tom slučaju onaj drugi roditelj jeste samohrani roditelj. Takođe, ako je lišen poslovne sposobnosti. To znači da se tu najčešće radi o duševnoj bolesti zbog koje neko ne može da ispunjava svoje roditeljske dužnosti. Znači da ne može da odlučuje ni da se brine ni o sebi, ni o detetu. U tom slučaju onaj drugi roditelj može da se smatra samohranim roditeljem“, precizira naša sagovornica.

I posle razvoda oba roditelja imaju obavezu izdržavanja dece

U narodu je prihvaćeno da je samohrani roditelj onaj kome je sud poverio dete da živi sa njim.

„Po našem zakonu to nije uopšte tačno. Ukoliko su ljudi u braku ili vanbračnoj zajednici, jer je to izjednačeno pred zakonom, i ako su odlučili da više ne žele da žive pa su se razveli ili radili poveravanje dece iz vanbračne zajednice oni su i dalje roditelji. I dalje po porodičnom zakonu mogu da učestvuju u brizi i nezi deteta. Da se pitaju o svim bitnim stvarima za dete i svakako imaju obavezu izdržavanja deteta“, objašnjava Stankov.

„Nakon razvoda deca najčešće žive sa majkom. Nisu to sve samohrane majke. Onaj drugi roditelj, otac, ima obavezu koju mu i sud utvrdi da doprinese izdržavanju deteta. Sud utvrđuje i način na koji će da viđa i komunicira sa detetom ili se roditelji dogovore o tome. Sve ono što sud ne utvrdi, po zakonu, drugi roditelj ima pravo da se pita. Na primer, o tome koju će školu dete izabrati roditelj kojem dete nije povereno ima pravo da se pita, da li će dete da putuje, promeni prebivalište… Tu je potrebna saglasnot oba roditelja“, ističe naša sagovornica.

Samohrani roditelj onako kako ga pojedine institucije i javnost doživljavaju, ima vrlo malo samostalnosti ako je drugi roditelj živ i radnosposoban

Prema zakonu postoje samostalno i zajedničko vršenje roditeljskog prava.

„Zajedničko vršenje roditeljskog prava znači da se, kada se brak razvede ili kada se ljudi odluče da ne žive zajedno u vanbračnoj zajednici, oni oko svega dogovore i da su oko svega saglasni. Samostalno je kada se daje da jedan roditelj birne. Ali to samostalno ima vrlo malo samostalnosti ako krenemo da raščlanjujemo na šta taj roditelj zaista ima samostalno pravo da odlučuje. Ispada da praktično u samostalnom životu nema pravo ni da promeni prebivalište, ako se drugi roditelj ne slaže sa tim. Ili recimo sa izborom škole… Takođe, u slučaju većih medicinskih interevencija mora da se pita i drugi roditelj… To samostalno vršenje roditeljskog prava se kod nas ne podudara sa onim što stvarno može sam jedan roditelj da radi“, objašnjava dugogodišnji radnik Centra za socijalni rad.

Roditelj koji ima starateljstvo nad detetom često ima utisak da se sam stara o detetu

U svakodnevnom životu se često stvara osećaj da je roditelj sa kojim dete živi, iako je drugi roditelj živ i ima obavezu da se brine o detetu, ustvari samostalni roditelj.

„U praksi se često dešava da onaj drugi roditelj koji ne živi sa detetom ne učestvuje toliko u životu deteta. Nekada je to njegovom voljom, a nekad je i usled okolnosti, jer negde daleko živi pa je teško organizovati viđanja. Takođe, to se dešava i zbog uticaja roditelja kojem je dete povereno da prestanu kontakti sa drugim roditeljem. Ima slučajve gde taj drugi roditelj ne daje izdražavanje za dete, ne viđa dete onoliko koliko bi trebalo, nije toliko pristutan u životu deteta, pa praktično roditelj sa kojim dete živi ima taj utisak da je on samohrani roditelj i da je sve oko deteta prepušteno njemu“, kaže Stankov.

„Postoje i situacije da roditelj sa kojim dete ne živi viđa dete vikendom i da misli da je to ono kada je on roditelj, a da se ostalo vreme kada dete nije kod njega ne upliće u život deteta. To opet kod drugog roditelja sa kojim je dete stvara osećanje da je svakodnevno briga oko deteta prepuštena njemu. Od ponašanja, eventualnih problema u školi, finansijske brige oko deteta i da roditelj kod kojeg je dete samo vikendom ima prvilegiju da detetu priređuje samo lepe stvari. Da ga vodi vikendom negde, da idu na odmore… To može da izazove osećaj prepuštenosti samom sebi, nezadovoljstva… To narušava inače već verovatno narušene odnose među roditeljima još kada su se razvodili. Tu je jako teško detetu, jer je ono to koje tu najviše strada“, dodaje naša sagovornica.

Godišnje se u Zrenjaninu u proseku razvede 250 parova sa decom do 18 godina starosti

Koliko je trenutno samohranih roditelja u Zrenjaninu teško je reći.

„Ja ne bih mogla da kažem koliko imamo samohranih roditelja u Zrenjaninu. Mogu da kažem koliko se godišnje radi slučajeva razvoda braka u Centru za socijalni rad i poveravanja iz vanbračne zajednice. Kod nas ovde dođu roditelji gde ima dece i gde su deca starosti do 18 godina. Unazad nekoliko godina godišnje imamo oko 250 razvoda ili poveravanja dece. Treba uzeti u obzir i slučajeve gde je jedan roditelj preminuo. Tako da je jako teško odrediti koliko ima slučajeva gde se samo jedan roditelj brine o detetu“, kaže Stankov.

Svaki razvod je specifičan, pa se i uloga Centra za socijalni rad razlikuje od slučaja do slučaja.

„Imate razvode gde se ljudi sve dogovore i gde funkcionišu bez ikakvih problema. Dete komunicira i sa jednim i sa drugim roditeljem i oboje učestvuju u životu deteta. Imate i onih slučajeva gde se ljudi razvode i po nekoliko godina, koji su u stalnom sukobu, gde dete najviše pati“, objašnjava naša sagovornica.

Iako nije neobično, izuzetno je retko da se deca prilikom razvoda dodeljuju očevima na starateljstvo.

„Ono što jeste iskustvo jeste da se u 90-95 posto slučajeva, rekla bih, deca poveravaju majkama. Ima slučajeva, svakako da se povere i ocu. To je vezano i za uzrast dece. Najčešće se ljudi razvode dok su deca mala. Statistike govore da su najčešći razvodi oko pete ili šeste godine braka. To je period gde je puno kriza u životu porodice. Počevši od rođenja deteta, još su to mladi ljudi koji kod nas vrlo često žive u nekim zajednicama, a ne sami. I uzrast deteta opredeljuje koji mu je roditelj na tom uzrastu potrebniji. S druge strane imamo i tu neku tradiciju i usmerenost deteta na majku“, objašnjava psiholog iz Centra za socijalni rad.

Ko i kako procenjuje ko je podobniji da se stara o detetu

„Kada se roditelji procenjuju gleda se ko je pre razvoda više brinuo o detetu, na koga je dete usmereno, ko može u narednom periodu da mu pruži ono što mu je potrebno… To su stvari koje utiču na to da dete u velikom procentu slučajeva se poveravaju majkama. Imate slučajeva gde se roditelji dogovore. I ako nije dogovor, ako je tužba postoji saglasnost da dete bude povereno majci. Mada ima slučajeva gde se ne dogovore i gde oba roditelja traže starateljstvo. Onda tu odluka zavisi od procene stručnjaka. Ali, ima slučajeva da se deca povere ocu, čak i kada su nižeg kalendarskog uzrasta. Dešava se i  da deca budu sa jednim roditeljem, pa da u nekom uzrastu, obično pubertetski period 12-13 godina, pređu da žive kod drugog roditelja. Možda taj roditelj sa kojim je dete živelo ne može najbolje da se nosi sa problemima u razvojnom uzrastu deteta“, kaže Stankov.

I samohrane majke i samohrani očevi imaju iste probleme

Društvo u kojem živimo je, čini se, osetljivije kada se kaže da je neko samohrana majka, nego da je reč o samohranom ocu. Ali, treba znati da se i jedni i drugi susreću sa sličnim nedaćama u životu.

„I samohrane majke i samohrani očevi imaju iste probleme. Možda je pre bilo malo interesantnije kada se otac sam brine o deci, ali to više nije ništa neobično. Ne vidim ništa da je tu nešto specifično za očeve ili majke, pogotovo ako govorimo o slučajevima gde je to stvarno samohrani roditelj, gde nema one druge strane. Treba izneti taj teret da je sve oko deteta ili dece na jednom roditelju. Podmiriti sve potrebe deteta je vrlo teško ako nema pomoći srodnika“, objašnjava naša sagovornica.

„Ako je dete na nižem uzrastu treba organizovati radno vreme, ako neko radi po semenama… Po zakonu do uzrasta deteta od 7 godina samostalni roditelj može da ne radi treću smenu, ali ne možete vi ni dete od 8 godina ostaviti samo, ako roditelj mora da radi treću smenu. Ako nema pomoći srodnika – babe, dede, tetke, ujaka onda je to dosta teško. Ljudi se snalaze na različite načine. Postoje vrtići sa produženim radnim vremenom i škole sa dnevnim boravkom, ali taj smenski rad do 22h ili treća smena to je dosta teško i iscrpljuje roditelje“, kaže Stankov.

Poverenje između roditelja i dece je jako bitno

Kako će se samohrani otac ili samohrana majka snaći u toj ulozi, pogotovu kada je dete u pubertetu i kada krenu prva zaljubljivanja i razočarenja zavisi od toga kakav su odnos izgradili sa detetom.

„To sve zavisi od ličnosti roditelja i majke i oca. Zavisi od ličnog iskustva tog roditelja. Kako je on odrastao, kakva je bila njegova porodica. Mi jako puno toga iz svoje primarne porodice prenosimo na naše porodice. Onako kako su nas vaspitavali naši roditelji, mi u velikom procentu vaspitavamo našu decu, bez obzira što postoje slučajevi koji kažu da nikada neće biti kao što su bili njihovi roditelji. Može da ode u suprotnost skroz, može da se na nekom svesnom planu koriguje ponašanje, ali nekada na nesvesnom planu izbija ono kako su nas vaspitavali i kako smo živeli u našim primarnim porodicama, pa to prenosimo na svoju decu. Naročito je to vezano za te periode razvoja seksulanosti kod dece. To su još uvek neke tabu teme i to jako zavisi kako je to neko ko je sada roditelj preživljavao“, ističe Stankov.

„Kako su njegovi roditelji pristupali prema toj oblasti, tako će i on prema svom detetu. Rekla bih da nema tu neke razlike da li je u pitanju odnos majka – sin ili otac – ćerka. To zavisi od toga kakvo lično iskustvo imaju i kakav su odnos poverenja razvili sa detetom do tog nekog pubertetskog uzrasta. Mi često mislimo da je seksualnost vezana za pubertet. Nije. Ona je pristutna i ranije kod dece. Sad tu zavisi kako ko u porodici reaguje na to. Mala deca počinju da se interesuju za svoje polne organe, pa to neko shvata kao da je to nešto strašno, a neko to prihvati kao nešto što je normalno i što kod dece izaziva znatiželju i onda se objašnjava šta se može, a šta ne. Ako dete ima poverenja da roditelju kaže svoje neke tajne, strahove tako će se i taj neki period prebroditi“, objašnjava naša sagovornica.

Centar za socijalni rad se angažuje u toku razvoda ili ako kasnije ima problema

Centar za socijalni rad se angažuje u postupku razvoda braka ili poveravanja iz vanbračne zajednice. Kada je reč o samohranim roditeljima najveća uloga ove institucije je da ih savetuje kako da prevaziđu eventualne probleme.

„Radimo pre samog razvoda ili ako ima problam nakon razvoda. To su nekada vrlo teški i dugotrajni postupci. Ako je sve već rešno i ako je neko u pravnom smislu reči samohrani roditelj on tu od Centra ne može da dobije nikakvu finansijsku pomoć ako je zaposlen. Ako nije zaposlen onda može da ostvri pravo na novčanu socijlanu pomoć kao jednoroditeljska porodica. U tom slučaju dobija se novčana socijalna pomoć uvećana za 20 posto“, kaže Stankov.

„Ako nam se samohrani roditelj obrati zbog nekih problema vezanim za razvoj dece, onda se svakako radi savetodavni rad. Kod nas u Centru rade psiholozi, pedagozi, socijalni radnici, obavlja se razgovor sa roditeljem, sa detetom… Procenjuje se šta je to što je najbolje preduzeti. Da li te neke potrebe deteta možemo mi da zadovoljimo ili treba da ih uputimo na neku drugu instituciju tipa Razvojnog savetovališta. Mi ovde, takođe, imamo i psihoterapeute gde možemo da ih uputimo u smislu rešavanja problema koji postoje na tom nekom psihološkom ili pedagoškom planu. To je ono što Centar može“, dodaje naša sagovornica.

Dešava se da se roditelji razvedu pravno, ali ne i emotivno

Razvedeni roditelji se Centru obično obraćaju vezano za odlazak deteta kod drugog roditelja.

„Da li dete odlazi redovno ili ne, da li taj drugi roditelj kada je dete tamo brine o njemu. To zavisi kako su oni prošli kroz razvod ili prekid vanbračne zajendice. Ukoliko su se oni stvarno razveli, a tu mislim na tom psihološkom smislu, jer imate jako puno ljudi koji su se razveli pravno, ali se nikada u emotivnom smislu ne razvedu od svog partnera i uvek ostanu te neke emocije koje prerastu i negativne emocije koje se razrešavaju preko deteta. Ako se nisu razveli u tom nekom psihološkom smislu, onda je tu stalno tinjanje o tome da li se drugi roditelj dobro brinuo o detetu“, objašnjava Stankov.

„Dešava se vrlo često da se ostvare nove zajednice, onda su to dileme kako se taj novi partner brinuo o detetu… To su problemi sa kojma se mi ovde suočavamo. Takođe, kada se desi da dete izrazi želju da ode kod drugog roditelja onda je i tu problem. Nekada se roditelj sa kojim je dete do tada živelo oseti izneverenim. Da je on činio za dete, a da dete sada ide kod drugog… Ima i vrlo ružnih situacija vraćanja deteta nazad, suprodstavaljanja“, ističe naša sagovornica.

Samohrani roditelj se Centru obično obraća zbog pravne pomoći

Kada je reč o samohranim roditeljima u smislu u kojem ih zakon prepoznaje oni se Centru za socijalni rad obraćaju iz malo drugačijih razloga.

„Samohrani roditelji u pravnom smislu nam se najviše obraćaju zbog pravnih stvari. Ako je roditelj preminuo, onda su to postupci za ostvarivanje nekih prava kao što je pravo na penziju deteta, raspolaganje imovinom kada dete nasledi nešto od roditelj. Ukoliko to hoće to da prodaju, moraju da dođu u Centar za socijalni rad. Ljudi najčešće ne znaju da ne mogu da raspolažu imovinom maloletnog deteta bez saglasnosti Centra za socijalni rad. To važi i za roditelje koji žive zajedno, pa recimo kupe stan i stave ga na ime maloletnog deteta. Ukoliko žele da ga prodaju moraju da dobiju saglasnost Centra za socijlani rad. Često se ljudi iznenade kada to čuju“, kaže dugogodišnja radnica Centra za socijalni rad.

„Tamo gde je roditelj preminuo ili je bolestan pa je lišen roditeljskog prava je lakša situacija, nego kada je razvod braka u pitanju. Jer kada je roditelj preminuo to je viša sila na koju niste mogli da utičete i onda taj roditelj ostane u lepom sećanju, pa čak i ako i nije bio najbolji o njemu se detetu lepo priča. A tamo gde imate razvod tamo najčešće postoje optužbe ko je kriv i zašto je do toga došlo i težnja da se slika o tom drugom roditelju učini lošijom“, zaključuje na kraju razgovora Vesna Stankov.

Zvanični podaci datiraju sa Popisa iz 2011.

Do podatka koliko je samohranih očeva u Srbiji nije lako doći.

“Ako krenemo od statističkih podataka iz Popisa 2011. godine onda možemo reći da u Srbiji ima 76.435 jednoroditeljskih porodica gde je otac sa decom što iznosi 3,59% svih porodica u Srbiji. Bitni podaci su i da u Srbiji po istom popisu ima nešto preko 17% jednoroditeljskih porodica. Odnos majke:očevi je 79,3:20,77 rekao bih, a na štetu sve dece. No, često kažemo da je statistika surova i suvoparna pa bih pre dalje analize podataka prvo morao da naglasim nekoliko stvari”, kaže Dejan Pavlović, socijalni radnik i predsednik Udruženja očeva.

“Pojam samohrani roditelj nije jasno definisan u našem zakonu, a ni u praksi. On bi zapravo trebalo da podrazumeva da se samo jedan roditelj brine o porodici u kojoj su deca do 18 godina starosti, a drugi roditelj nije ni na jedan način prisutan, preminuo je, na izdržavanju sankcije, nije ni prijavljen, oduzeto mu je sudskim rešenjem roditeljsko pravo. U praksi, samohrani roditelj je sve ovo prethodno navedeno plus roditelj kome je sudskom odlukom pripalo samostalno vršenje roditeljskog prava. To stvara ogromnu konfuziju. Znamo da je u Srbiji prosečno svaki četvrti brak razveden. Samim tim kategorija samohranog roditelja se bezrazložno i vrtoglavo uvećava”, precizira naš sagovornik.

Uloga oca u porodici se drastično promenila poslednjih godina

Rođenjem deteta svi roditelji su postali staratelji. Starateljstvo nad detetom traje do njegovog 18. rođendana.

“Može biti ranije prekinuto: smrću deteta, smrću roditelja, oduzimanjem sudskim putem. Ali isto tako može biti produženo ukoliko razvojna potreba deteta nije dostigla svoj nivo ili postoje druge smetnje, tada se oduzima poslovna sposobnost deteta i starateljstvo roditelja se nastavlja. Ovo ima važnu ulogu kod nastavka podizanja i staranja, a posebno kod mesečnog izdržavanja, takozvane alimentacije. Svest o ravnopravnom roditeljstvu se, ne samo u Srbiji nego i u čitavom regionu pa i u svetu menja. Uloga oca u porodici se drastično promenila poslednjih nekoliko decenija, a samim tim i mogućnosti ostvarivanja jednoroditeljske porodice sa ocem kao nosiocem. Ovo jeste zasluga različitih građanskih inicijativa proistekla promenama u samom ljudskom biću”, ističe Pavlović.

“Drugi bitan segment jesu migracije. Poslednjih godina vrlo su prisutne ekonomske migracije gde su se mnoge porodice privremeno razdvojile tako što je jedan od roditelja otišao da radi u inostranstvo. I ova pojava neminovno dovodi, ne samo do razvajanja nego i do trajnog rasturanja porodica. Podatak iz Slovačke govori da je, od momenta ulaska Slovačke u EU i nagle migracije čitavih porodica, porast razvoda skočio na čak 43%. To više nije ni svaki treći brak razveden kao na području Beograda, bliže je svakom drugom. Ovo su alarmantni podaci koji su problem najviše za decu. Samim tim, podaci iz 2011. sigurno nisu više isti. Siguran sam da se broj jednoroditeljskih porodica povećao i da se odnos malo promenio”, objašnjava naš sagovornik.

Po Popisu iz 2011. godine u Zrenjaninu je bilo 1.327 samohranih očeva

Budući da je teško ustanoviti koliko je uopšte samohranih roditelja u Srbiji, ne čudi što ni na lokalu nema preciznih podataka o tome koliko je samohranih očeva u našem gradu.

“Bazirajući se na podatke sa Popisa 2011. godine, u opštini Zrenjanin od 36.856 tada registrovanih porodica, bilo je 6.833 jednoroditeljskih, a od toga 1.327 gde je otac sam sa decom što iznosi oko 19,4%. Moram ponovo da napomenem da su to svi slučajevi, ne samo nakon razvoda nego i nakon smrti majke ili neke druge okolnosti. Nekako baš u tom periodu je bila najjača kampanja, može se reći od cele Srbije baš u Zrenjaninu, koja je bila usmerena na zaštitu od nasilja u porodici, ali na zaštitu žena. U periodu nakon Popisa, godine 2013. nagradu u oblasti ravnopravnosti polova dobio je zamenik javnog tužioca Slobodan Josimović „za inovativni model multisektorske saradnje institucija na teritoriji grada Zrenjanina u oblasti suzbijanja nasilja nad ženama“. Ovo je rezultat jedne dobro osmišljene kampanje koja je, na žalost do kraja otišla u pogrešnom pravcu, pravcu diskriminacije očeva u postupcima razvoda”, smatra Pavlović.

“Tako na primer, po podacima iznetim na jednoj tribini u Zrenjaninu 2012. navodno je bilo prijavljeno 1.200 slučajeva nasilja nad ženama i interesantno, ni jedan nad muškarcem. Uvidom u statistiku Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu utvrđeno je da je bilo nešto preko 200 prijava (podatak je dostupan). Zašto je iznet netačan, tačnije rečeno „napumpan“ izveštaj mogu samo da pretpostavim, ali pretpostavka nam ne donosi rešenje. Ovo kažem zato što je Zrenjaninu u prethodnoj deceniji stvorena takva atmosfera usmerena protiv očeva da procenat od 19,4 sasvim sigurno nije imao realnu šansu da bude veći nakon 2011. godine. U periodu od 2012. do danas, mi nemamo podatak da je i jedan otac sa teritorije Grada Zrenjanina dobio sudsko rešenje o samostalnom vršenju roditeljskog prava. Ovde se ograđujem od slučajeva za koje mi, Udruženje očeva, nemamo saznanja”, kaže naš sagovornik.

Otac kao samohrani roditelj je sada više prihvaćen u društvu nego nekada

“Po evidenciji Udruženja očeva, nemamo ni jednog oca sa teritorije grada Zrenjanina koji samostalno vrši roditeljsko pravo. To jeste poražavajuće imajući u vidu da se, posebno između 2012-2014. veliki broj očeva baš iz ove opštine javljao sa problemima u roditeljstvu i ostvarivanju prava dece na oba roditelja. To svakako ima veze sa akcijom koju je sprovodilo tužilaštvo od 2010. godine”, ističe Pavlović.

Predsednik Udruženja očeva slaže se sa mišljenjem stručnjaka Centra za socijalni rad da samohrani roditelji, bilo da su majka ili otac, imaju iste probleme.

“Samohrani roditelj ili samostalni vršioc roditeljskog prava oba pola imaju iste probleme, pre svega, materijalne prirode. Ako se uzme u obzir okvirni odnos 80:20 majke:očevi da samostalno vrše roditeljsko pravo, onda možemo reći da je vrlo sličan odnos i u tužbama za neplaćanje mesečnog izdržavanja dece – alimentacije. Problemi na poslu zbog češćih bolovanja, nedostatak vremena za decu i ne zaboravimo, za sebe. Drugačiji, podrugljiv odnos pojedinaca ka ovoj kategoriji, mada moram priznati, idemo u dobrom pravcu, sve manje je takvih slučajeva. Ovakvi roditelji su prihvaćeniji u društvu sada nego ranije. To svakako, sociološki gledano, ima veze i sa rastućim brojem jednoroditeljskih porodica. Ono što ne znamo je da su očevi imali problem u nekim ustanovama da ostvare svoja i dečija prava. Tako je, na primer, pre nekoliko godina izmenjena odluka Pokrajine o podršci, koja je glasila „za majke sa decom“. Sada je „za roditelje sa decom“, objašnjava Pavlović.

“Prednost imaju roditelji sa decom” umesto “Prednost imaju majke sa decom”

“Na neonatologiji Dečije bolnice u Novom Sadu bio je zabranjen pristup očevima. Objašnjenje je bilo da je to zbog akcije „Armagedon“ borbe protiv pedofilije. Narodskim rečnikom nam je rečeno „da očevi ne gledaju bebe koje majke doje“! Jedan banalni primer: na kasi jednog mega marketa je pisalo da „prednost imaju majke sa decom“. Akcijom Udruženja sada piše da „prednost imaju roditelji sa decom“, kao i u gradskom autobusu u Novom Sadu, što je bila akcija jedne neformalne grupe. Ono što bi svakako trebalo istaći jeste to da očevi koji žele da ostvare porodiljsko odsustvo imaju mnogo duži i problematičniji put do toga. Naravno da se to dešava i samohranim očevima koji su, nesrećnim slučajevima ostali bez podrške majke svoje dece. Ravnopravnim roditeljstvom bi rešili mnoge probleme sa kojima se svi roditelji sreću. Majke oko zapošljavanja jer će otići na porodiljsko, oba roditelja zbog odlaska na bolovanja oko dece”, kaže naš sagovornik.

Udruženje očeva se zalaže za model ravnopravnog roditeljstva

Činjenica je da se poslednjih decenija očevi više angažuju kao roditelji. Da li se to prenosi i kod odlučivanja ko će biti staratelj detetu nakon razvoda, teško je reći.

“Nadležne institucije, centri za socijalni rad i sudovi različito reaguju na ove promene. Neki su ostali u rigidnom, tradicionalno – patrijarhalnom modelu te daju mišljenja i odluke koje ne stavljaju najbolji interes deteta na prvo mesto već njihovo uvreženo, potkrepljeno predrasudama i pretpostavkama mišljenje da je biološki bolje da dete bude sa majkom. Ali, na sreću, u tim institucijama postoje i oni koji su se izmestili iz prošlih vekova i gledaju pri svojoj proceni i odluci, koje su stvarne mogućnosti i potrebe dece i roditelja. To se, u poslednje vreme vidi i na stručnim skupovima kojima prisustvujem i sam kao stručni radnik, gde se obrađuju upravo ove teme”, objašnjava Pavlović.

“U poslednje vreme je vrlo aktuelna tema otuđenja deteta od roditelja sa kojim ne živi što predstavlja grubo zanemarivanje roditeljske dužnosti i roditeljskog prava, a koja ima za posledicu potpunu isključenost drugog roditelja od deteta i „ubijanje“ svake emocije deteta prema tom roditelju. Zato jeste vrlo važno da se u Srbiji, čitavom regionu, pa mogu slobodno reći i u svetu, stvore uslovi za ravnopravno učešće oba roditelja u životu dece i nakon razvoda. Udruženje očeva se, zajedno sa koleginicama i kolegama iz Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije zalaže upravo za taj model, model ravnopravnog roditeljstva”, dodaje naš sagovornik.

Roditelj koji nije dobio starateljstvo nakon razvoda ne mora nužno da je nepodoban

Kada dođe do razvoda u kojem sud treba da odluči koji će roditelj dobiti pravo da se stara o detetu veoma je važno da stručna lica rade procenu oba roditelja. Jedino je na taj način moguće doneti odluku koja će biti u interesu deteta. A to je da li će ono pripasti majci ili ocu.

“Najčešće je dogovor roditelja taj koji dovodi do rešenja da očevi samostalno vrše roditeljsko pravo. Ne mora jedan roditelj da bude potpuno nepodoban, nego drugi roditelj može da ima veće kompetencije. U dosadašnjem životu se pokazao kao odgovorniji, bolji, razumniji, staloženiji. Zato je ponovo važno imati na umu ravnopravno roditeljstvo kojim bi isključivo deca najviše dobila učešćem oba roditelja u njihovom odrastanju posebno kada oboje poseduju roditeljske kompetencije. Naravno da postoje i primeri kada jedan roditelj nije podoban, konkretno bolest zavisnosti – alkoholizam koji se leči u ustanovi i koji nije bio prepreka da taj roditelj dobije samostalno vršenje roditeljskog prava nad detetom koje ima razvojni poremećaj. Da, u ovom slučaju je u pitanju majka. Obzirom da poznajem porodicu, da sam u problematiku uključen duže vreme, nejasan mi je rad koleginica iz centra za socijalni rad u ovoj priči”, objašnjava Pavlović.

“Ne zaboravimo, participacija deteta u ovim postupcima je obavezna u toj meri koliko njihov uzrast i svest dozvoljava, a bez direktnog uticaja bilo koje strane što je često nemoguće”, ističe naš sagovornik.

Detetovo mišljenje je neprikosnoveno

I u Udruženju očeva ističu da se posao Centra za socijalni rad završava onog trenutka kada se brak zvanično okonča.

“Kada se završi postupak razvoda, organ starateljstva više nikada sam ne prati tu porodicu. Za njih je predmet zatvoren do onog momenta dok neko ne podnese bilo kakav podnesak, da li je to roditelj, komšija, prolaznik, srodnik, škola, dom zdravlja… Tog momenta se centar uključuje u procenu rizika. Ni to ne znači da će ta jednoroditeljska porodica ili roditelj kod koga nije dete imati podršku organa starateljstva. Ako pak procena bude takva da je podrška potrebna, onda je ona svedena na savetodavni rad. Jedino u slučaju prepoznavanja nasilja centar reaguje u svojim okvirima. Centar ima pravo i obavezu da reaguje u svakom slučaju kada samo dete iskaže da postoji bilo koji oblik nasilja. Detetovo mišljenje je neprikosnoveno. Moram da kažem da je ovde centar i pored pojedinih slučajeva nepostupanja, skoro 100%  zaista ažuran, reaguje hitno i adekvatno”, kaže Pavlović.

“Samohrani roditelj nije jadan, već je isti kao i drugi roditelji”

Samohrani roditelj, bez obzira da li se radi o majci ili ocu, suočava se sa istim problemima. Međutim, u svesti ljudi je da su žene u težem položaju.

“Ono što većina roditelja ne želi nikako, a jedan jako mali ali vrlo glasan deo to jako potencira je da je „ona jadna jer je sama sa decom“. Majke, očevi, roditelji, koji zaista prihvataju i sprovode svoju roditeljsku ulogu nisu „jadni“ nego su ljudi kao i svi drugi. Opet, za očeve kažu „neka, i treba, može on to, neka vidi kako je samohranim majkama“. Problemi sa kojima se susreću su vrlo slični. Najteže je oko dve vrste podrške – finansijske i podrške u brizi, tačnije nedostatku vremena. Ovo zaista važi za sve roditelje iz jednoroditeljske porodice, bilo nakon razvoda, bilo nakon, recimo, smrti drugog roditelja”, objašnjava naš sagovornik.

Kao i naša sagovornica iz Centra za socijalni rad, tako i naš sagovornik iz Udruženja očeva ističe da se odnos samohrani roditelj-dete formira nezavisno od toga kog su pola, ukoliko je među njima izgrađeno poverenje.

“Po saznanjima kojima mi raspolažemo, a od roditelja koji imaju decu suprotnog pola od svog, to uopšte ne predstavlja nikakav problem ako je odnos i međusobna povezanost konstantna. Isto važi i za potpune porodice. Često roditelj suprotnog pola priča sa svojim detetom o menstruaciji, bubuljicama, maljama, masturbaciji, zaštiti od neželjene trudnoće, partnerskim vezama, zaljubljivanju, zaštiti u saobraćaju. Pojedina deca, ipak, imaju potrebu da neku svoju priču podele sa osobom istog pola. Tu jeste problem kada je roditelj nedostupan, ali je nadoknadivo u nekoj drugoj ulozi, tetka, ujak, stric, trener, starija sestra, brat… Najvažnije je da, ako fizički postoji drugi roditelj, taj roditelj bude dostupan detetu za sve”, zaključuje na kraju razgovora Dejan Pavlović, predsednik Udruženja očeva.