Vukašin Varićak je odrastao u Banatskom Karađorđevu. Tamo je, kaže, proveo prelepo detinjstvo i završio osnovnu školu. Karađorđevčani su, objašnjava, ljudi velikog srca i vedrog duha, uvek spremni na šalu, a kao potomci dokazanih boraca borbeni kada je potrebno. Takva sredina je oblikovala njegovu ličnost na svojstven način. Vukašin dolazi iz porodice u kojoj su svi, čak i članovi šire porodice, sportisti. Mama i stric su bili košarkaši, otac i ujak fudbaleri, pa su tako i on i brat od malena bili usmereni ka sportu. Vukašin je trenirao fudbal, košarku i takmičio se u atletici. U Zrenjaninu je počeo da trenira košarku još u 4. razredu osnovne škole. Nakon osnovne škole upisuje Zrenjaninsku gimnaziju. Od druge godine živeo je u internatu. Kasnije ga put vodi u Novi Sad gde je živeo, trenirao i završio fakultet. Po zanimanju je profesor sporta i fizičkog vaspitanja, a danas se bavi poslom personalnog trenera.
Srednjoškolske dane Vukašin Varićak pamti kao najlepši period u životu. Tri nezaboravne godine živeo je u internatu Angelina Kojić-Gina. Imao je sjajan razred u školi i sjajnu društvo na košarci. Poznavao je mnogo ljudi i družio se sa njima. I dan danas ima dosta prijatelja i poznanika iz tog perioda.
“Zanimljivo je da sam u srednjoj školi bio loš đak. Roditeljima je škola uvek bila na prvom mestu, dok je za mene to bila košarka. Pošto sam imao loše ocene u prvoj godini srednje škole, rotitelji su odlučili da me pošalju u internat i tako mi omoguće da imam više vremena za učenje, misleći da je to problem. Verovatno sam se i sam potrudio da to predstavim kao problem”, priseća se svojih tinejdžerskih dana Vukašin Varićak.
Kada ste okruženi novim stvarima i ljudima želite sve to da upoznate, a onda vam ostaje malo vremena za učenje
“Za mene nestašnog druželjubivog dečaka, novi dom, novi ljudi, novo društvo, nova mesta, toliko toga novog za upoznati i istražiti, pored košarke koja mi je bila sve, zaista nije bilo vremena za knjigu. Mogao bih da napišem knjigu sa sećanjima iz doma. Pamtim ga po harmoniji koja je vladala među svima. Po prijateljstvima, ljubavima, nazaboravnim načinima na koje smo se udvarali devojkama. Svakako ga pamtim po smešnim situacijama, domijadama i stonom tenisu”, dodaje naš sagovornik.
Kako je Vukašin Varićak oborio rekord fakulteta prilikom upisa?
Nestašluci i ne baš dobre ocene u školi mogle su Vukašina da koštaju studija. Srećom, pred upis na fakultet naš sagovornik je to shvatio.
“Da bih upao na budžet, što je bilo neophodno, trebalo je mnogo bodova. To se u mom slučaju činilo gotovo nemogućim, jer sam morao da ostvarim veliki broj bodova na prijemnom. Skoro maksimalan. Za mene je to bio izazov. Prilika da pokažem koliko sam svestran u sportovima i atletski sposoban i to me je motivisalo. Išao sam na pripreme, posvetio sam se tome potpuno. Kada je došlo vreme, bio sam spreman. Na prijemnom me je i Bog pogledao. Uradio sam prijemni najbolje u generaciji i, kako su mi tada rekli, ostvario rekord fakulteta od kada se primenjuje takav sistem prijemnog ispita. Bio sam jako srećan zbog toga kao i svi oko mene. I naravno upao sam na budžet. Rado se setim tog uspeha”, kaže naš sagovornik .
“Sportovi su moje generalno interesovanje. Veliki sam fan NBA lige i UFC organizacije, a naravno pratim i fudbal. Za vreme studija spoznao sam strast ka muzici i umetnosti. Novi Sad je grad umenosti. Sve je počelo kada sam igrom slučaja počeo da radim kao član promo tima EXIT festivala. Moje interesovanje se pretvorilo u honorarni posao koji je prevazišao sva moja očekivanja. Bio sam godinama deo organizacije festivala. Putovali smo, išli na svaki veći koncert, a tokom cele godine smo obilazili druge muzičke i filmske festivale, radili smo taj posao sa velikim zadovoljstvom. To je lepo iskustvo kome se nisam nadao. Kasnije sam zavoleo i da čitam, što je mogu slobodno reći moj hobi danas pored uličnog basketa koji igram ceo život”, objašnjava Varićak.
Za Zrenjanin me vezuju porodične veze, ali i prijatelji
Zrenjanin je na Vukašina ostavio trag kroz košarku, školu i boravak u internatu.
“Moj život se uglavnom svodio na te tri stvari. Prisetim se tog vremena svaki put kada razgovaram sa nekim koga poznajem iz tog perioda, a to je prilično često jer se i danas viđam ili se čujem sa tim ljudima. Ne mogu reći da mi nešto iz tog perioda nedostaje. Bezbrižnost je možda nešto upečatljivo, ali ne verujem da bih sada uživao u tome. Voleo bih da vidim neke ljude kojih se retko setim ili sam ih možda čak i zaboravio, a sa kojima sam provodio vreme tada. Obožavam situacije kada čujem neke priče u kojima sam bio akter, a ja sam ih potpuno zaboravio”, kaže kroz osmeh naš sagovornik.
“Takođe, rado se setim Dana Piva i osamnaestih rođendana. To je nešto posebno. Povezan sam sa Zrenjaninom porodičnim vezama i preko prijatelja koji tamo žive. Na kraju krajeva nalazi se između Novog Sada i Karađorđeva. Usput mi je. Nažalost, u poslednjih godinu dana nisam dolazio zbog situacije sa korona virusom, ali siguran sam da će biti sve po starom čim to prođe”, dodaje Varićak.
U dvorištu Gimnazije smo bili čak i kada smo bežali sa časa
I boravak u internatu i srednja škola imali su značajan uticaj na našeg sagovornika.
“Zrenjaninska gimnazija u koju sam išao je odlična škola. Voleli smo je svi. Provodili smo vreme u dvorištu i oko škole čak i kada bismo pobegli sa časova. Imali smo odlične profesore. Pre svega, dobre ljude koji su uticali na nas da se izgradimo kao ličnosti, a predmete su nam često predavali kao filozofiju. Ocena nije bila najbitnija. Posećivali smo razne događaje i išli na ekskurzije u inostranstvo. Kada bih vratio vreme sigurno bih ponovo upisao istu školu. Okolina utiče na to kakvi ćete postati, a dom posebno jer tamo živite. To je vaša druga kuća. Većinu stvari koje ljudi dožive kada odu na studije ili kao nekada u vojsku, mi kao domci smo proživeli u srednjoj školi u internatu”, kaže naš sagovornik.
“Život u internatu utiče na to da se formirate se i osamostalite vrlo rano. Naučite mnogo o ljudima, o odnosima, o drugačijim kulturama i običajima i sa tim živite svakog dana. Naučite da delite i poštujete druge. Učite se pravilima i toleranciji. Dom će iz vas izvući najbolje i najgore stvari, a sa tim stvarima ćete se nositi sami ili sa prijateljima koje ste tamo stekli. Prijatelji koje steknete u domu i vaspitači su vaši najbliži. Na kraju postajete deo jedne harmonije i uživate u tome. Taj život je stvarno lep. U šali volim da kažem da je to ekskurzija tokom cele godine. Najlepše uspomene se svode na to kako smo pomagali jedni drugima u raznim situacijama i na razne načine kada god je bilo potrebno. Živeli smo za druge koliko i za sebe. To je stvarno lepo”, dodaje Varićak.
Šta je zaista personalni trener?
Vukašin nikada nije planirao da se bavi poslom koji danas radi.
“Personalni trener sam postao sasvim slučajno. Nikada nisam planirao da se bavim ovim poslom. U jednom trenutku mi je bio potreban posao, a najbolja prilika se ukazala u jednom fitnes centru. Tako je počelo. Dobro sam se snalazio i brzo sam napredovao, pa sam dobijao bolje prilike. Volim da kažem da se strast ka učenju rodila zajedno sa poslom. Doživeo sam nauku o sportu na potpuno drugačiji način kada sam počeo da radim, u odnosu na to kada sam „samo studirao“. To je bio važan stepenik u mojoj karijeri jer sam postao željan znanja i istraživanja. Vremenom sam se afirmisao kao specijalista za razvoj fizičke forme, a usluga koju pružam zove se personalni trening. Odatle i polazi onaj naziv personalni trener koji i ne volim naročito. Zabluda ima mnogo kada je reč o pozivu personalnog trenera, jer to zanimanje kod nas još uvek nije jasno definisano”, kaže naš sagovornik.
“Personalni trening je samo jedna vrsta usluge u fitnes idnustriji. Nju najčešće izvode stručnjaci za razvoj fizičke forme. Imam utisak da ljudi često mešaju pojam personalnog trenera sa fitnes modelima odnosno fitnes influenserima – zanimanjima koja su danas popularna. Istina je da se treneri često bave i poslovima modela i influensera jer žele da iskoriste svoju fižičku formu u svrhe promocije ili prodaje, ali nije nužno. Naša profesija predstavlja mnogo više od toga i bliža je medicini nego što se to obično misli. Ljudi su vrlo malo upućeni o uslugama koje pružamo i šta one podrazumevaju. Češće se prijatno iznenade i dobiju više od očekivanog kada se upoznaju sa metodama i uslugama koje podrazumeva personalni trening. To je inače usluga koja pruža najviše mogućnosti za napredak svakog pojednica, nije običan trening”, dodaje Varićak.
Ne možete biti zdravi ako ne vežbate
“Usluga se tako naziva jer je proces personalizovan za svaku osobu u skladu sa potrebama i mogućnostima. To je proces popravljanja opšteg stanja pojednica u svakom pogledu na koji se može uticati zdravim navikama kroz aktivnosti, fizičko vežbanje, ishranu, dobar san i ostalo. Kao društvo vrlo malo smo upućeni o značaju i benefitima fizičkog vežbanja. Vežbanje je potreba svakog čoveka i deo je opšte kulture. Ne možete biti zdravi ako nikada ne vežbate. Mnogo ljudi ima probleme kojih nisu ni svesni, jer su navinkuti na bolove zbog lošeg držanja, lošeg fizičkog stanja i zdravlja generalno. Zdravlje se definiše kao „stanje potpunog fizičkog, duševnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti“. Naš posao je da pomognemo ljudima da budu zdravi i da na najbolji mogući način dođu do željene forme”, precizira naš sagovornik.
U internatu ćete doživeti nezaboravne trenutke i upoznati prave prijatelje
Kada ste deo jedne velike porodice, kao što su to stanovnici Doma učenika, uvek i svuda možete da sretnete nekog koga poznajete.
“Neki od stanara u internatu su postali i ostali moji najbolji prijatelji. Viđam se i čujem sa njima gotovo svakodnevno. Prošle godine sam se ostvario i kao venčani kum nekadašnjem cimeru. Ima dosta ljudi sa kojima sam u kontaktu ili ih viđam s vremena na vreme. Uvek se obradujem slučajnim susretima i uvek imamo neiscrpne teme za razgovor. Nikada nisam imao predrasude. Naprotiv radovao sam se životu u internatu. U to vreme trojica mojih drugara koji su stariji od mene su već bili tamo. Zbog toga sam ranije znao dosta o tome šta me tamo čeka”, kaže Varićak.
“Onima koji se dvoume da li da se oprobaju u životu u internatnu poručujem da pokušaju. Uvek mogu da se vratite kući ako im se ne dopada. Onima koji su uslovljeni da žive u domu jer dolaze iz udaljenijih krajeva savetujem da i ako se desi na početku kakva neprijatnost, budu jaki i to podnesu i prebrode na pravi način, jer ih sigurno čeka jedan divan period. Imaće lepe uspomene, prave prijatelje i veliko životno iskustvo. Siguran sam da je to mnogo bolje iskustvo nego svakodnevno putovanje autobusima, jer sam probao i jedno i drugo”, zaključuje bivši stanar Doma učenika Angelina Kojić-Gina.
Fotografije ustupio Vukašin Varićak
.gif)
.gif)
