Vojin Mraković: Zrenjaninski parkovi u pristojnom stanju, Gradska bašta najbolnija tačka

– Svi parkovi se održavaju tako što neko pravi program održavanja javnih zelenih površina u koje spadaju parkovi. Program treba da pravi neko ko je neutralan, ali da je stručan. Ne može biti iz vlasti koja gleda da ne potroši novac, a ni od izvođača kojima odgovara da rade operacije koje su najisplativije. Po pravilu uvek pobeđuje ona cifra koja se uklapa u budžet grada. Tu postoji dilema između struke koja traži da se nešto uradi i novčanih mogućnosti. Bavio sam se zelenilom 40 godina i od kada ja znam, uglavnom nema para. To je bilo tako onda, a verujem da nije daleko ni danas.

Vojin Mraković je inženjer hortikulture u penziji sa mnogo iskustva u održavanju zelenih površina u Zrenjaninu. Razgovarali smo sa njim o trenutnom stanju parkova u našem gradu za koje smatra da su u prihvatljivom stanju, ali da bi ipak moglo biti mnogo bolje.

– Stanje je onakvo kakvo smo zaslužili. Da smo zaslužili bolje, bilo bi bolje. Ne bih rekao da se ne održava. Poslednjih godina izvođači imaju dobru mehanizaciju. Ranije se kosilo ručno, a sada su to mašine koje brzo pokose. Imaju dizalice, motorne testere i puno savremenog alata. Održavanje je pristojno u odnosu na sredstva. Po mom mišljenju sve bi to moglo biti i bolje, a treba otići samo malo iz ove varoši makar do Novog Sada ili „nedaj bože” do Temišvara pa da vidi šta je hortikultura. Mi smo još uvek veoma skromni – smatra Mraković.

Ono na šta često zaboravljamo da se osvrnemo, jeste ponašanje građana na zelenim površinama i uopšte u gradu.

– Da ustane Franja Plank, koji nam je poklonio baštu, na istom mestu bi umro kada bi video šta naša omladina tamo radi tokom noći. Šta se god postavi od mobilijara, to je porušeno. Spomenik podignut u čast vojnicima koji su poginuli u vreme Drugog svetskog rata sav je išaran, unakažen. Spomenik Branku Radičeviću bio je sav u grafitima, a na kraju su ga obezglavili. Zmaja su išarali, klupe su polomljene… I sada treba nekog optužiti da se park ne održava? Ne. Ništa se ne može početi dok je prisutan taj vandalizam – kaže Vojin Mraković.

Po njegovom mišljenju, Čokliget i Karađorđev park su pristojno uređeni, Železnički, Spomen park na Bagljašu i novi na Berberskom takođe, ali kao jednu od najbolnijih tačaka izdvaja Gradsku baštu.

– Županijski park, kako su ga prozvali, do osamdesete godine održavali su ljudi iz opštine. Pre 25 godina ja sam uradio jednu ozbiljnu rekonstrukciju, ali nakon toga ništa veliko nije rađeno. Kapija stoji otvorena, ulazi se automobilima, vide se tragovi po ivičnjacima. Šta vredi i ako je park lep, ako su okolo oronule fasade? Kada je sušna godina, to bude suvo kao da smo u Africi, a i staze su u očajnom stanju. Kada se nešto dešava od kulturnih sadržaja, voditelj uvek napomene „u našem prelepom parku”. Jel smo mi toliko zaslepljeni, pa ne vidimo da je on u veoma lošem stanju – pita Vojin Mraković.

Ključni razlog za takvo stanje u kojoj se nalazi Gradska bašta, Mraković vidi u biroktratskim procedurama.

– Park je sada pod zaštitom države, a kada vidim taj natpis, odmah se setim Sandićeve kuće. Novi Sad je održavanje prepustio lokalu, odnosno preduzeću „Rezervati prirode Zrenjanin”. Šta god oni žele da se uradi, prvo mora da stigne dozvola iz Novog Sada, a onda ovo preduzeće predaje posao na izvođenje JKP „Čistoća i zelenilo”. Čim tu ima tri babice, dete mora biti kilavo. Šta očekivati od jednog takvog objekta, koji je na svu sreću ozidan pa ne može da se divlja kao u Plankovoj bašti? Otišao sam tamo par puta prepodne i zatekao varošku sirotinju koja tamo sedi i osvežava se flašom alkohola. Video sam i činovnike koji više ne smeju da puše unutra, pa kada se kasnije prođe, za njima ostane puno pikavaca. Nema novih ideja i ljudi koji bi se pozabavili ovim pitanjem. Nama nadzor nad zelenilom vode ljudi koji nisu iz struke – zaključuje Mraković.