Živeći u najvećoj varoši banatskoj, neminovno se vezujemo za ovu, našu reku. Iako se čini da je sve manje i naše, ono sentimentalno u duši ne dozvoljava da je posmatramo drugačije, osim kao prisni deo svakodnevne gradske stvarnosti. I da joj prilazimo kao prijatelju, a ne stranom telu u varoškom tkivu, kog bi pre trebalo odstraniti.
Još uvek su dragocena svitanja i zalasci sunca nad Begejom… Zovemo ga tako jer nam je od predaka dato, retko se pitajući zašto baš – Begej? Odgovori postoje, a njihova verodostojnost može i danas, baš kao i u vremenima pre nas, biti predmet i etimologije, i istorije, i kulture. Ili drugih disciplina naučnih, svejedno.
Moguće je da je Begej u prošlosti bio toliko brz, da se činilo kako njegove vode – beže. Reka je, u pojedinim svojim delovima, zaista imala hirovit tok. Možda je baš od glagola „bežati“ i ostalo prepoznatljivo „Begej“.
Drugo se objašnjenje imena vezuje za reč „peeg“, odnosno „potok“, po nekim evropskim jezicima. Taj je potok spajao dva velika jezera, odvodeći karpatske vode ka Tisi i Dunavu. Nekad potok, kasnije reka, danas je – Begej, s imenom koje se pominje još u dvanaestom veku.
Na njegovim se obalama piše istorija. Gradski neoni u njemu još umeju da se ogledaju, a mostovi nad njim ljude, srećom, još spajaju. Baš kao što se ponekad spoje reči, pogledi, ili jednostavrno dve prijateljske, druželjubive ruke.
Iz knjige „Varoške vinjete“ autora Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
.gif)
