Živeći u najvećoj varoši banatskoj, neminovno se vezujemo za ovu, našu reku. Iako se čini da je sve manje i naša, ono sentimentalno u duši ne dozvoljava da je posmatramo drugačije, osim kao prisni deo svakodnevne gradske stvarnosti. I da joj prilazimo kao prijatelju, a ne stranom telu u varoškom tkivu, kog bi pre trebalo odstraniti.
Još uvek su dragocena svotanja i zalasci sunca nad Begejom… Zovemo ga tako jer nam je od predaka dato, retko se pitajući zašto baš – Begej? Odgovori postoje, a njihova verodostojnost može i danas, baš kao i uvremenima pre nas, biti predmet i etimologije, i istorije, i kulture. Ili drugih disciplina naučnih, svejedno.
Moguće je da je Begej u prošlosti bio toliko brz, da se činilo kako njegove vode – beže. Reka je, u pojedinim svojim delovima, zaista imala hirovit tok. Možda je baš od glagola „bežati“ i ostalo prepoznatljivo „Begej“.
Drugo se objašnjenje imena vezuje za reč „peeg“, odnosno „potok“, po nekim evropskim jezicima. Taj je potok spajao dva velika jezera, odvodeći karpatske vode ka Tisi i Dunavu. Nekad potok, kasnije reka, danas je – Begej, s imenom koje se pominje još u dvanaestom veku.
Na njegovim se obalama piše istorija. Gradski neoni u njemu još umeju da se ogledaju, a mostovi nad njim ljude, srećom, još spajaju. Baš kao što se ponekad spoje reči, pogledi, ili jednostavrno dve prijateljske, druželjubive ruke.
Iz knjige „Varoške vinjete“ autora Miodraga Grubačkog
