Krupna zrna prženog suncokreta ili semenki od bundeve vraćaju nas, nekako, u doba detinjstva i rane mladosti.
Prati nas, katkad, miris i ukus tih malih „grickalica“ kroz neka prijatna sećanja, školske dane, prve večernje šetnje korzoom, prve posete stadionima i sportskim dvoranama.. I bioskopima, naravno.
Kao da još stoje pletene korpe kraj musavih cigančića pred „Avalom“, „Vojvodinom“, „Balkanom“ ili „Kino-baštom“. Kao da se iz tih korpi, plastičnim ili drvenim čašicama, papirni fišeci još pune crnim i belim zrnevljem, a izmešani glasovi prodavaca nadjačavaju jedni druge, ne bi li pre privukli mušterije s unapred pripremljenom sitninom iz džepova.
Mada bi hteli i voleli da je tako, to je tek blagi povetarac prošlosti, što se nama poigrava. Danas, umesto korpi, tu su kiosci ili priručne tezge, a fišeke su zamenile manje i veće kesice, neke čak i sa odštampanim nazivom radnjice ili prodavca. Deluje današnji suncokret i krupnije, bolje i ukusnije ispržen, mekše ljuske… Ipak, nije li to samo deo velike , šarene iluzije?
Jedino još pred Gradskim stadionom ili Halom sportova uoči utakmica, može se izdaleka jasno čuti ono „Eee’eo krupan prženi!“. Desi se tada, sasvim neočekivano, da čak i te, banalne i marginalne sitnice, poput suncokreta, nekom postanu drage i nezaobilazne, postanu deo rituala, važan komadić svakodnevnice, i napokon, postanu i ostanu nešto čega će nekad moći tako lepo i lako da se seća…
Iz knjige „Varopke vinjete“ autora Miodraga Grubačkog
.gif)
.gif)
