Učesnici tribine „Petrovgrad? Neće proći!” poručili: Ne dirajte Zrenjanin

Zbog velikog interesovanja za tribinu „Petrovgrad? Neće proći” koju je organizovao pokret Novi optimizam, publika je zamoljena da zauzme mesta u velikoj, umesto u maloj sali Kulturnog centra. Veliki deo sale bio je popunjen, a u publici su se mogli videti i oni koji nisu za promenu imena grada, ali i direktni inicijatori, članovi Udruženja „Petrovgrad” koji su po završetku oficijelnog dela, učestvovali u diskusiji sa govornicima tribine.

Događaj je započeo uvodnim govorom novinara Željka Bodrožića koji je večeras bio u ulozi moderatora tribine.

– Svedoci smo, od propasti socijalističke Jugoslavije, tog revizionizma koji potire sve ono dobro što su ta zemlja i sistem iznedrili i mi smo početkom devedesetih već doživeli jedan talas ekstremnog nacionalizma koji je poništavao dobre stvari i minimizirao borbu partizana i antifašista u Drugom svetskom ratu, i ravnopravnost, bratstvo i jedinstvo koje je, uz svo ideološko opterećenje komunizmom, ipak bilo plemenito i nešto čime smo mogli da se ponosimo, rekao je u uvodnom delu Bodrožić predstavivši učesnike tribine i javnosti poznata imena -dramaturškinju Borku Pavićević, književnika i prevodioca Ivana Ivanjija, novinara i kolumnistu Teofila Pančića, karikaturistu Dušana Petričića i istoričare Radovana Francuskog i Milivoja Bešlina.

Prvi govornik, Borka Pavićević, zapitala je šta se desilo zapravo, zašto ne želimo da budemo na strani pobednika.

– Čini mi se da neki ljudi imaju problem i sa Karađorđevićima i sa socijalističkom Jugoslavijom. Ono što je bitno, jeste to zašto ljudi u Zrenjaninu, oni koji su za promenu naziva, negiraju rezultate Drugog svetskog rata i zašto ne žele da budu sa silama pbednicama nego žele da budu sa okupatorima. To je dosta čudan proces. Zašto mi nećemo da budemo heroji? To uklanjanje biste Ive Lole Ribara i taj zahtev da se ovde kod vas obesnaži heroj, za mene je pitanje osećanja ove sredine i naroda. Zašto kad smo najbolji u to ne verujemo? Jugoslavija nije propala. Uradili smo sve da je više ne bude. Među konsekvencama je i zdrava voda koje nema u gradovima, Savski nasip u Beogradu, stvar je zapečaćena. Mi smo na kraju jednog procesa, on je stravičan. U Evropi duva takvim pojavama, desnica jaše, istakla je Pavićević.

Ivan Ivanji, književnik i prevodilac, rekao je otvoreno da je on za naziv Bečkerek, u kom je i rođen.

– Rođen sam u Velikom Bečkereku. Po meni, problem je što se imena gradova vezuju za imena ljudi. To i nije tako često, ali mi smo pored Zrenjanina imali i Titograd i Titovo Užice. Mada sam stoprocentno sa tim režimom, ne slažem se sa tim načinom davanja imena gradovima. Ovo je moj grad. Šta znači Bečkerek? Nije ni mađarski Nađ Bečkerek, ni Gros Bečkerek. Ja spadam u one koji misle da naziv potiče iz doba avarskog carstva, i da Bečkerek znači „bogomolja od kamena“. Ja sam za Bečkerek, rekao je Ivanji.

Teofil Pančić, novinar i kolumnista, smatra da je svaka vrsta preimenovanja jedna vrsta „simboličkog ubistva“.

– Menjanje, u ovom slučaju imena grada, jeste neka vrsta simboličkog ubistva i to ne samo ubistva Žarka Zrenjanina, nego svega onoga što iza toga stoji. Tu vrstu nasilja nad našim neposrednim ličnim životnim iskustvima ne smemo da dopustimo. Pitaju se mnogi iz kog razloga ti ljudi traže da se ime grada menja? Iz pokondirenosti. Iz jedne vrste nelojalnosti prema sopstvenom životu. Oni koji se zalažu za takva veštačka imena kao što je kratkoveki Petrovgrad, oni ne polaze od svog života jer to nije deo njihovog egzistencijalnog iskustva, oni ne mogu biti nostalgični za nečim što ne pamte. To je jedna vrsta lažne memorije, lažnog sećanja koja je osobina ideološke, lične, kulturne i svake druge pokondirenosti, bio je direktan i oštar Teofil Pančić.

Istoričar Milivoj Bešlin upozorava da je promena imena grada udar u sam temelj identiteta svakog građanina – Zrenjaninca.

– U obrazloženju gradske odluke Velikog Bečkereka o promenu imena u Petrovgrad stoji da je cilj uspostaviti vezu između naroda i dinastije. Ako je to bio 1934. odnosno 1935. godine, koja ja to dinastija danas i sa kojom bi današnji stanovnici Zrenjanina trebalo da se povežu? Današnji zastupnici promene imena grada govore o tome da ga je potremno promeniti jer je 1946. godine odluka doneta nedemokratski. Podsetio bih da je 1934. odnosno 1935. godine na delu diktatura kralja Aleksandra, na delu je surov i represivan režim kada su politički protivnici hapšeni, prebijani, ubijani i masakrirani u zatvorima. Vrlo brzo ta ista diktatura će otvoriti i logore za političke neistomišljenike. Režim koji nema šta da ponudi u sadašnjosti i koji ne može da ponudi bolju budućnost, uvek će falsifikatima istorije nuditi bolju prošlost. Dakle, hajdemo na referendum, pa da građani koji ovde žive kažu šta misle o tome. Ako nasiljem promene ime Zrenjanin, neću nikad pisati da sam rođen u Petrovgradu, taman ostao bez državljanstva ove raspale države.

Profesor Radovan Francuski koji je bio i u komisiji za preimenovanje ulica i trgova zalaže se da Zrenjanin ostane Zrenjanin, jer ovo ime nosi u sebi duboku simboliku.

Učesnici tribine: ˝Neće proći!˝

– Ovo je jako važno identitetsko pitanje za sve nas koji živimo u ovom gradu , ali to je i simbol jednog vremena kada je Zrenjanin bio razvijen grad. Mnogi to ne pamte, ali to je bilo vreme socijalne jednakosti, vreme kada je 50.000 ljudi radilo u fabrikama pored kojih danas prolazimo, a koje sada više liče na spomenike. Puno toga Zrenjanin u sebi sadrži i simbolizuje, zato smatram da mu ime ne treba menjati. Proći će ova tribina, ali mi i dalje moramo da živimo jedni s drugima. Mišljenja sam da moramo da u najdemokratskijoj proceduri damo odgovor na ovo pitanje, a rešenje za to je referendum.

– Ima dva razloga zašto sam pristao da govorim na ovoj tribini, jedan je lični, drugi logični. Kao dete dosta vremena sam proveo u Melencima, imam dosta emocija koje me vezuju za ovaj kraj. Zašto su ljudi skloni fažizmu toliko jaki? Uporni su i ne odustaju. Profesija kojom se bavim, pomogla mi je da naučim da stvari posmatram precizno, da se fokusiram. Ne mogu da kažem šta treba promeniti, ali mogu da kažem šta ne treba raditi. Moj odgovor na ovu situaciju je da ne treba da menjate ime grada. To je naša prošlost, naša istorija i ako mogu da uputim apel. Hajde da pokažemo da i u nama koji smo sa ove strane, postoji ta doza neodustajanja koja postoji u fašistima, rekao je Petričić.

„Bliža istorija nas uverava da oni koji su nešto naumili da promene, to mogu i da ostvare. Deo jednog grada su srušili, zašto ne bi promenili ime drugog grada.“ Na ovu konstataciju moderatora odgovorio je Teofil Pančić.

-Imam nekolika fascinacija. Ličnim i neposrednim inspekcijskim uvidom u muškom toaletu Kulturnog centra ustanovio sam da nigde nema onih dasaka, nema wc papira, nema sapuna, nema papirnih ubrusa, nema ništa osim rupe za nuždu. E ako je tako u Kulturnog centra Zrenjanina, da li bi bilo drugačije u „kulturnom centru Petrovgrada“? Pošto čujem da među inicijatorima ideje za promenu grada ima mnogo bogatih ljudi, ja predlažem da delić svojih profita umesto u kampanju za promenu naziva grada, ulože u toalet Kulturnog centra. I to je suštna, bavimo se trivijalnostima, veštačkim problemima.

Tribina je trajala dva sata, a osim izlaganja govornika, razvila se i diskusija sa inicijatorima promene naziva grada koji su žustro branili svoje stavove. Jedan od zaključaka večerašnje tribine „Petrovgrad? Neće proći!” je taj da u ovakvoj podeljenoj situaciji i javnosti, referendum kao opciju ne treba ignorisati.