Svetlana i Stefan Ugrinov: Vukovci koji su živeli u Domu učenika Angelina Kojić-Gina

Polazak u srednju školu za svakog je novo poglavlje u životu. Tu su novi profesori, novi predmeti, novi drugovi… Oni koji ne žive u mestu gde se školuju moraju da se naviknu i na novo okruženje, bilo da putuju ili da se odluče za život u Domu učenika. Poučeno iskustvom starijeg brata ili sestre mlađe dete u porodici može da odluči i da živi u internatu, ali i potpuno suprotno – da svakodnevno putuje autobusom. Stefan Ugrinov ima dve sestre. Jedna je tokom srednjoškolskih dana živela u Domu učenika Angelina Kojić-Gina, a druga nije. Ovaj mladić odlučio je da i sam proveri kako izgleda deliti sobu sa cimerima. O tome šta podrazumeva život u internatu, po čemu ga pamte i da li bi ga preporučili drugim srednjoškolcima pričali smo sa Stefanom i Svetlanom Ugrinov iz Sakula.

Svetlana Ugrinov je detinjstvo provela u Sakulama, gde je i završila osnovnu školu. Nakon toga upisala je Ekonomsko-trgovinsku školu u Zrenjaninu. Sve četiri godine srednje škole, koju je završila kao nosilac Vukove diplome i đak generacije, živela je u Domu učenika Angelina Kojić – Gina. Svoje školovanje nastavlja u Beogradu na Fakultetu organizacionih nauka. Osnovne i master studije završila je na smeru Informacioni sistemi i tehnologije. Tokom master studija, ukazala joj se prilika da svoje znanje primeni u praksi. Dobija prvi posao u IT sektoru Pošte Srbije. Sada je već duže od dve godine u internacionalnoj kompaniji Msg global solution.

Stefan Ugrinov je dobio povelju fakulteta za najboljeg studenda za prvu i drugu godinu studia

Svetlanin brat Stefan završio je Medicinsku školu u Zrenjaninu, smer farmaceutski tehničar, kao nosilac Vukove diplome. Nakon srednje škole pokušava da ujedini ljubav prema hemiji i poljoprivredi i upisuje Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu, smer fitomedicina. Trenutno je na trećoj godini studija. Prethodne dve godine završio je sa prosekom 10.00. Dobio je povelju fakulteta za najboljeg studenta i za prvu i za drugu godinu studija. To je, kaže, veliko priznanje za uloženi trud. Uporedo sa studijama je i student-saradnik u Istraživačkoj stanici Petnica, na seminaru hemije i seminaru eksperimentalne biologije i hemije.

Domske žurke se ne zaboravljaju

Kako i po čemu pamtite vreme provedeno u Domu učenika Angelina Kojić-Gina?

Svetlana: Paralelno sa izborom srednje škole, počela sam ozbiljno da razmišljam o mogućnosti da konkurišem za mesto u Domu učenika. Sada iz ovog ugla gledanja, smatram da je ta odluka bila jedna od boljih, jer je imala važnu ulogu u mom osamostaljivanju i sazrevanju. Vreme provedeno u domu pamtim po druženju, zajedničkom učenju, zanimljivim sekcijama… Posebno bih istakla, da sam u domu bila član debatne sekcije. Tamo sam po prvi put savladala pravila debate i kako da svoje stavove uobličim i na pravi način argumentima iskažem. Osim toga naučila sam da se stavim u različite pozicije i sagledam situaciju iz više različitih uglova. To mi je sada od velike koristi u svakodnevnom i profesionalnom životu. Takođe, izdvojila bih folklornu sekciju koja nam je bila dodatna zabava, ali i prilika da se oprobamo u takmičenju između domova na Kulturnim domijadama.

Sve četiri godine domskog života imala sam iste cimerke. Zajedno smo provele mnoge lepe trenutke, ali i poneke kojih se ne tako rado setim. Najviše smo volele da zajedno proslavljamo rođendane i pripremamo iznenađenja slavljenici. Uživale smo u zajedničkim pripremama za domske žurke koje su se održavale u trpezariji doma ili TV Sali, za koje nisam sigurna da i dalje postoje. Nadam se da ta mogućnost nije uskraćena mlađim drugarima.

Domska pravila su svakodnevni doživljaji koji nikada ne postanu rutina

Stefan: Prva pomisao na period srednjoškolskog života, jeste sam život u Domu učenika Angelina Kojić-Gina. Jutarnja provera da li smo ustali, da li smo namestili krevete, vreme učenja, slobodno vreme za druženje u TV Sali i kod čuvenog stola za stoni tenis. Zatim, tu su zajednička gledanja sportskih događaja, aktuelnih serija, čekanje u redu ispred trpezarije pre početka večere (dovijanje kako obići red), iščekivanje vaspitača uveče posle povečerja da nas upišu da smo u svojim sobama, rasporedi sređivanja soba, naši rasporedi u redosledu tuširanja. Sve ovo zvuči možda mnogo strogo za nekoga ko nije to proživeo, ali za nas domce sve su to bili svakodnevni doživljaji koji nikada nisu postali rutine, već su i prve i četvrte godine srednje škole bili jednako zanimljivi.

Na raspolaganju su nam bile domske sekcije kao što su folklorna gde smo imali priliku redovno da se družimo uz fizičku aktivnost, ali i da učestvujemo na čuvenoj manifestaciji ,,Kulturna domijada”. Zatim debatna sekcija gde smo razvijali svoje sposobnosti argumentovanog razgovora na različite teme i mnoge druge sekcije. Vikend susreti sa domovima u Beogradu, nagradno putovanje na Kopaonik, gde smo, takođe, bili sa učenicima iz učeničkih domova širom Srbije. Doživljaji i uspomene u domu su se svakodnevno pisali. Naravno da ničeg od toga ne bi bilo da nije bilo drugih učenika u domu i naših vaspitača. Zato domski život najviše pamtim po svim tim ljudima koje sam tamo upoznao.

Sećanja na Zrenjanin iz srednjoškolskih dana

Po čemu pamtite Zrenjanin i koliko se često setite vremena kada ste ovde boravili?

Svetlana: Zrenjanin pamtim po mnogim lepim trenucima. Većina od njih odnosi se na period srednjoškolskih dana. Osim školskih i domskih dana, među najlepšim uspomenama su mi večeri provedene u Kulturno umetničkom društvu Svetozar Marković, čiji sam bila član i igračkog i sviračkog ansambla. Iako sam u tom periodu tamburicu svirala već više od pet godina, iskustvo koje sam tu stekla je znatno unapredilo moje umeće. Nažalost, danas ređe sviram. Ali, tamburica je ostala jedan od mojih najdražih hobija, pa je sada uzmem da odsviram neku dragu pesmu isključivo za svoju dušu. Neizostavni deo uspomena kad se pomene Zrenjanin svakako jesu Dani Piva, koje smo veoma rado posećivali i za koje nema potrebe da ništa posebno dodajem. Mislim da svi Zrenjaninci i ljudi iz okoline znaju o koliko lepoj i sveobuhvatnoj manifestaciji je reč.

Stefan: Zrenjanin najviše pamtim po životu u domu i naravno Medicinskoj školi, kao i pešačkoj ruti između ove dve ustanove. Šalu na stranu, naravno da pamtim Zrenjanin i po drugim lepim mestima kojih ima u svakom delu grada i na kojima sam proživeo neke nezaboravne trenutke, kojih se rado prisećam svaki put kada dođem u Zrenjanin ili se sretnem sa ljudima sa kojima sam delio te trenutke.

Da li dolazite u Zrenjanin i koliko često?

Svetlana: Da, dolazim, relativno često i radujem se svakom dolasku. U Zrenjaninu mi žive bliski rođaci i nekoliko najboljih drugarica, pa se trudim da ih sve povremeno vidim. Svakako da bih volela da mogu i češće da dođem, ali brojne obaveze mi to nekad i ne dozvoljavaju.

Stefan: Naravno, dolazim u Zrenjanin i dan danas. U Zrenjaninu imam rodbinu, ali i prijatelje stečene u toku srednjoškolskog perioda. Zbog obaveza na fakultetu, ali i studentskog života ne stižem da posećujem Zrenjanin često koliko bih želeo. Međutim, kada dođem u Zrenjanin trudim se da to vreme iskoristim na najbolji način, sa meni dragim ljudima.

Iz školskih dana nedostaje mnogo toga, a najviše dragi ljudi

Da li Vam i šta nedostajte, a što je iz perioda kada ste bili učenik u školi u Zrenjaninu?

Svetlana: Iskrena da budem, najviše mi nedostaje slobodno vreme kojeg je u tom periodu bilo mnogo više nego danas. Takođe, može se reći da nedostaju šetnje centrom Zrenjanina, kao i druženja u domu. Što se tiče dragih ljudi, trudim se da ostanemo u kontaktu i da se viđamo koliko nam obaveze dozvoljavaju.

Stefan: Nedostaje dosta toga. Pre svega, ljudi sa kojima sam tada živeo i družio se, ali onda i celokupan način života u učeničkom domu. Sada, za vreme studija, takođe, živim u studentskom domu, ali često spominjem društvu iz doma kako jeste ovo lep život u domu, ali da ne može da se poredi sa životom u našem srednjoškolskom domu. Studentski dom pruža veću slobodu u odnosu na učenički. To sa sobom donosi neke nove doživljaje, ali se gube sve čari života u učeničkom domu.

Život u domu učenika ima i te kakav uticaj na lični razvoj

Koliko Vam je školovanje u Zrenjaninu i boravak u Domu učenika pomogao da pronađete sebe i svoj životni put?

Svetlana: Školovanje i samostalan život u Zrenjaninu uticalo je kako na moj lični razvoj, tako i na izbor daljeg profesionalnog puta. Pre svega, velika prednost samostalnog života je što nas to uči dobroj organizaciji svog vremena, kako bismo što efikasnije završili sve školske obaveze i ostatak vremena proveli na nekim od sekcija ili druženju u domu. Dalje, veliku podršku u svakodnevnom životu i izazovima sa kojima se svi srednjoškolci suočavaju, pored roditelja sa kojima sam bila u stalnom kontaktu, pružali su mi i domski vaspitači. Domski vaspitači su neizostavni deo tog perioda života. Bili su tu da nam pomognu, saslušaju i daju savet u svakom trenutku. Na kraju, pohađanjem ekonomske škole shvatila sam da je ekonomija veoma zanimljiva i široka oblast. Da su menadžment i informacione tehnologije ono čime bih najviše volela da se bavim u životu, pa se stoga Fakultet organizacionh nauka nametnuo kao pravi izbor.

Stefan: Odvajanje od porodice sa 15 godina, svakako da nije lako na početku. Ali kada se sada okrenem na taj period vrlo sam srećan što sam se za razliku od mojih školskih drugara iz osnovne škole usudio na život u učeničkom domu. To je početak osamostaljivanja. iako smo i pravno i finansijski i dalje zavisni od roditelja i živimo po pravilima doma (za koja se naše vaspitačice i vaspitači brinu da ne ostanu samo slova na papiru). Fizički nemamo prisustvo roditelja, sami smo i sami odgovaramo za svoje postupke u domu. Sami organizujemo sebi vreme, raspoređujemo novac za tu nedelju ili dve nedelje. Nekome to u početku ide lakše, nekome teže, ali na kraju srednje škole i života u domu svi smo odlični u tome. Iz svih ovih razloga učenički dom nije samo dom za smeštaj učenika, već i obrazovna ustanova.

Dobra organizacija vremena vam omogućava da sve postignete

Školovanje u Medicinskoj školi u Zrenjaninu imalo je puno dobrih strana. Pre svega, školovali smo se u modernoj školi, sa dobrim laboratorijama. Profesori su nam prenosili svoja znanja i teorijska i praktična. Pored toga što sam stekao veliko znanje u srednjoj školi, koje je i više nego upotrebljivo i u životu, stekao sam i radne navike, jer treba dosta učiti u medicinskoj školi. Ali isto tako sam naučio i da organizujem svoje vreme tako da sam postizao odlične rezultate u školi, na takmičenjima iz hemije. Stizao sam četiri puta godišnje i na seminare hemije u Istraživačkoj stanici Petnica. I pored svega toga sam imao uvek vremena i za druženje u domu i van njega.

Ko god može treba da ide u Petnicu

Rekli ste da ste, kao učenik, više puta odlazili u Petnicu. Šta ste tamo radili i koliko Vam je to značilo? Da li biste preporučili mladima da idu u ovu istraživačku stanicu?

Stefan: U Petnicu sam prvi put otišao u osmom razredu i tada sam već znao da tamo želim zauvek da idem. Pa sam tako i tokom svih godina srednje škole odlazio u Petnicu na seminare hemije, koji je samo jedan od mnogih seminara u Petnici. Ne bih bio petnički hemičar ako ne bih rekao da je to i najbolji seminar u Petnici. U Petnici sam stekao puno znanja iz hemije, ali i drugih oblasti. Imao sam priliku da u modernoj laboratoriji radim naučna istraživanja, išao sam na konferenciju sa svojim radom u Petnici i stekao puno veština korisnih ne samo u hemiji i nauci, već i za život uopšteno. Petnica je definitivno sada već deo mog života. Kao student postao sam saradnik, te imam priliku da svoja iskustva i znanja prenesem novim generacijama polaznika.

Takođe, i tamo sam stekao mnogo prijateljstava za ceo život i upoznao puno ljudi uspešnih u svojim naučnim oblastima širom sveta. To je definitivno mesto koje bih preporučio svakom učeniku, jer pruža mnoge mogućnosti za razvoj i napredak i posle svakog seminara polaznici se iz Petnice vraćaju bolji nego što su otišli u svakom smislu te reči, ali i sa još većom željom da se tamo opet vrate. To je posebno mesto u svakom pogledu, ne samo u Srbiji, već i u regionu, pa čak i Evropi. Kao što dom nije samo smeštajna ustanova, tako Petnica nije samo obrazovna i svakome bih preporučio da oba mesta i duh tamošnjeg života i lično proživi.

Hemija je nauka koja nikada ne može da bude dosadna

Zbog čega ste se odlučili za fitomedicinu?

Stefan: Odrastao sam na selu i od malih nogu sam bio uključen u poljoprivredne aktivnosti, jer sam pomagao svojim roditeljima u skladu sa svojim mogućnostima. Bavljenje poljoprivredom je vrlo dinamično i ni jedan dan nije isti kao prethodni, što mi je uvek bilo izazovno i zanimljivo. Hemiju sam zavoleo već pri prvom susretu sa tim predmetom u sedmom razredu. Ljubav prema hemiji je u toku srednje škole, takmičenja, ali pre svega, zahvaljujući Petnici sve više rasla. Hemija je nauka koja nikada ne može biti dosadna. U skladu sa znanjem od učenika do najvećih svetskih naučnika ona ima svoje zanimljivosti, što me je opet privlačilo kao i poljoprivreda. Iz tih razloga, odlučio sam da ujedinim ljubav prema hemiji i poljoprivredi i upisao sam smer fitomedicine na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Ni jednog trenutka se nisam pokajao.

Neko uspe, a neko ne da održava kontakt sa ljudima sa kojima je živeo u domu učenika

Da li ste u kontaktu sa nekim ko je u isto vreme kada i Vi živeo u domu?

Svetlana: Nažalost, u kontaktu sam samo sa par prijatelja koji su živeli u domu u istom periodu. Moj izbor Beograda kao mesta za studije dovela je do naše veće udaljenosti, pošto je većina domaca upisala fakultete u Novom Sadu. Sa manjom grupom najbližih prijatelja trudim se da održim kontakt, pa smo s vremena na vreme organizovali i moje posete njima u Novom Sadu, ali i njihove posete meni u Beogradu.

Stefan: U kontaktu sam sa brojnim ljudima iz doma. Sa najboljom drugaricom iz doma i srednje škole Snežanom Rajkov i sada zajedno studiram i odličan smo tandem. U kontaktu sam i sa svojim višegodišnjim cimerima Milošević Aleksom i Brezičanin Slobodanom. Put nas je odveo na različite strane, u različita mesta, ali to nas ne sprečava da ostanemo i dalje dobri kao u periodu kada smo živeli zajedno u 15 kvadrata. Često i danas srećem mnoge ljude iz doma i uvek se javljamo jedni drugima kao da smo i dalje na hodniku Doma učenika Angelina Kojić-Gina. Ti susreti uvek evociraju lepe uspomene iz domskog života.

“Želim da se vratim u dom učenika, bar na nedelju dana”

Šta biste poručili onima koji možda ne gledaju blagonaklono na boravak u Domu učenika? Da li ste, možda i Vi u dom došli sa predrasudama, a iz njega izašli sa promenjenim mišljenjem?

Svetlana: Odluka da konkurišem za dom isprva nije bila baš mnogo laka. Nisam imala nikog bliskog ko je već živeo u domu, a osim toga postojala je opcija da živim kod maminih roditelja. Posle dosta razmišljanja odlučila sam se da želim da pokušam da prvo vreme provedem u domu sa drugaricama iz osnovne škole. Iako sam imala malu rezervu prema domu na početku, nakon svega nekoliko dana u domu znala sam da je to bio pravi izbor i da zaista želim da ostanem da živim sa svojim vršnjacima u domskom ambijentu. Svidelo mi se bukvalno sve. Život sa drugaricama, blizina škole, mogućnost zajedničkog učenja i međusobnog pomaganja.

Domska pravila za koje su kružile priče da su jako stroga i ograničavajuća su se pokazala kao ne tako strašna, ali i potrebna. Iz svog ličnog iskustva bih svima preporučila dom kao divnu opciju za život, druženje i zajedničko sazrevanje. Ukoliko se neko dvoumi, mislim da treba da pokuša. Da da sebi neki period probe i verujem da će im se svideti.

Stefan: Imam mnogo sreće u životu što imam dve starije sestre Snežanu i Svetlanu, te sam i prilikom donošenja odluke o životu u domu imao njihova iskustva. Nena nije živela u domu za vreme srednje škole, dok Ceca jeste. Iz njihovih priča sam odmah znao da želim kao Ceca da budem u domu. Tokom četiri godine srednje škole, ni jednog trenutka nisam pomišljao da napustim dom. Čak bih se i sada bar na nedelju dana vratio.