Iako Srbija ima idealne uslove za gajenje belog luka i pasulja, na uvoz ove dve vrste povrća trošimo milione evra. Zbog ekonomske neisplativosti mnogi poljoprivrednici su odustali od proizvodnje, a stručnjaci upozoravaju da bi u narednom periodu i sadašnje površine pod belim lukom i pasuljem mogle da se smanje, piše RTS.
Aleksandar Granić je na svojim parcelama u Žitištu pre 10-ak godina počeo da gaji beli luk. U početku su, kaže, to bile manje površine, koje su vremenom povećane do jednog hektara, koliko je sa porodicom mogao da obrađuje. Sada već planira smanjenje površina.
“Poslednjih 5-6 godina smo beli luk uvek sadili na istoj površini, ali sezonu 2022/2023. ćemo smanjiti jer nas je uvoz iz Albanije i Severne Makedonije prošle godine pokosio sa cenom i jednostavno nema smisla raditi toliki posao, a biti na „nuli“ ili čak u minusu”, kaže Aleksandar Granić za RTS.
Ovaj poljoprivrednik nije jedini koji od ove proizvodnje odustaje.
“Razlozi za odustajanje su brojni! Mislim da mnogi koji ulaze u posao uzgajanja belog luka nisu ni svesni šta ih čeka, jer je to mnogo rada i mnogo neizvesnosti. Nažalost, mnogi su nakon nekoliko godina proizvodnje bili u debelom minusu. Drugi razlog je što kod nas nema nijedne (ozbiljne) firme koja bi otkupljivala beli luk. Mislim da je to razlog što izvoza gotovo i nema”, objašnjava.
“Uz to, tražnja može da padne vrlo brzo. Kada na beogradski kvantaš dođu dva šlepera belog luka iz Albanije ili Severne Makedonije, naša prodaja staje istog momenta”, dodaje Granić.
Domaći beli luk ne može da bude jeftiniji od uvoznog
Potrošači prilikom kupovine najčešće gledaju cenu proizvoda. Kako je uvozni beli luk jeftiniji od domaćeg, ne čudi što se više traži.
“Cena rada u nama konkurentnim državama (Kina, Albanija i Severna Makedonija) je dosta niža, klima je drugačija i oni manje od nas ulažu u samu proizvodnju. Rade veće površine jer im je isplativije, a znaju da će beli luk lako prodati u Srbiji”, ističe ovaj poljoprivrednik.
“Španija je nešto sasvim drugo. Kod njih je vrlo povoljna klima, imaju mnogo više registrovanih preparata, jer je veća potražnja, imaju lako dostupnu mehanizaciju koja je oko 30% jeftinija nego kod nas i imaju veliko tržište – čitava Evropa i SAD. Naš beli luk može biti jeftiniji samo od španskog, ostali su trajno jeftiniji i tu naša isplativost pada”, objašnjava Granić.
Beli luk zahteva mnogo ručnog rada.
“Cena rada nadničara je u poslednjih nekoliko godina porasla za 50 procenata. Takođe i cene đubriva i hemijskih preparata su neverovatno skočile. Za ozbiljnu proizvodnju samo za hektar belog luka potrebno je uložiti najmanje 5.000 evra. Manjak padavina koji je izraženiji svake godine mnogo utiče na količinu roda. Mi smo sopstvena sredstva investirali u savremeni sistem za navodnjavanje, što dodatno povećava cenu koštanja krajnjeg proizvoda”, objašnjava ovaj poljoprivrednik.
“Naše sorte sazrevaju krajem juna – jesenji i treća dekada jula – proletnji. Ako znate da nećete imati oštru zimu, kao što je to u Albaniji i Severnoj Makedoniji beli luk možete posaditi i ranije. Neće imati period mirovanja i sazreće već krajem maja, a to je pre velikih suša. Nema navodnjavanja, nema rizika od preteranih vrućina. Proizvodnja je daleko sigurnija i jeftinija”, navodi Granić.
Da bi se dobio kvalitetan luk izuzetno je bitno seme. Nakon nekoliko godina lutanja naš sagovornik je, objašnjava, našao “pravo” seme i sada je gotovo celokupnu proizvodnju usmerio u tom pravcu.
“Mi proizvodimo ugalvnom semensku robu, a manji deo ide za konzum. Ove sezone smo zbog preteranog uvoza i mi imali problem sa prodajom, jer ljudi koji žele da sade beli luk kada vide prevelike glavice misle da je to super roba. Uvozne sorte nisu navikle na našu klimu i na naše zime koje nekada mogu da budu vrlo oštre, pa kada im pola njive promrzne ostaje im samo da se hvataju za glavu”, kaže ovaj poljoprivrednik.
“S obzirom na to da se trend uvoza neće zaustaviti ni u narednim godinama, odlučili smo da jesenju sadnju skoro skroz izbacimo. Reprodukujemo tek toliko da zadržimo naše seme. Ostajemo pri proletnjoj sadnji, sa kvalitetnim lukom koji se ne gaji u pomenutim državama”, dodaje Granić.
Na uvoz belog luka Srbia je potrošila 2,1 milion evra
Uvozni beli luk nije kvalitetan kao domaći.
“Domaći beli luk je vrhunskog kvaliteta i to sve studije renomiranih kuća pokazuju. Beli luk je biljka koja traži zimu-proleće i leto. Ne mislim samo na rast, već na usvajanje hranjivih materija iz zemlje kako bi mogao da da visok sadržaj eteričnih ulja koje treba da ima u sebi. Albanski i makedonski beli luk može da poraste, jer je kod njih toplija klima i nema pauze u rastu za vreme zime, ali ne može da bude kvalitetniji od našeg. To kupci, nažalost, ne znaju. Oni gledaju velike čenove i velike glavice”, kaže sagovornik RTS-a.
Srbija je izvezla belog luka u vrednosti od 276 hiljada evra, ali je zato na uvoz ovog povrća dala 2,1 milion evra, navodi RTS.
Pasulj najčešće stiže iz Kirgistana
I površine pod pasuljem se u našoj zemlji smanjuju, pa značajna sredstva trošimo i na uvoz ovog povrća. Za 14.409 tona platili smo oko 14,8 miliona evra.
“Domaćeg pasulja više nema kao što je nekada bilo zbog toga što je na tržištu uvozni pasulj mnogo jeftiniji nego naš. Narod odustaje od ove proizvodnje, jer nema računa da seje pasulj. Ima veću zaradu od žitarica nego od pasulja. Najveći problem je što nema ko da radi pasulj, jer se u pasulju sve radi ručno. Nema radne snage”, kaže Mladen Žuža, predsednik Udruženja proizvođača pasulja iz Ravnog Topolovca.
Nekada je ovo selo živelo od pasulja, a danas ga samo retki još seju.
“Ja sam nekada imao 4 hektara pod pasuljem, a prošle godine sam imao četvrtinu hektara. I ove godine ću sejati tako. Temperature ubijaju pasulj. Ja imam sistem za navodnjavanje, ali ne vredi. Opadne cvet, opadne mahuna, ne može. Ekstremna je toplota i to što mi zalivamo nema efekta, ništa ne znači. Promenila se klima. U selu je kod nas je nekada bilo sejano oko 500 jutara, a danas ako se poseje 50 jutara to će biti veliki uspeh”, dodaje ovaj proizvođač pasulja.
“Verujem da za 10 godina neće biti ni to, jer neće biti ko da radi. U Srbiji ima nekoliko paora koji rade veće površine, ali njih je malo, možda u celoj Vojvodini troje, četvoro. A nas malih je sve manje koji se bavimo ovom proizvodnjom”, kaže Žuža.
Ovaj poljoprivrednik seje žuto-zeleni pasulj, jer ga lakše prodaje.
“Ranije sam sejao i beli, ali sam od njega odustao. Nemam velike količine. Pasulj prodajem na kućnom pragu, dolaze ljudi koji hoće zaista domaći pasulj da kupe. Prošle godine cena ovog pasulja je bila 500 dinara. Nekada sam imao po 10-12 tona pasulja, sada toga nema. Kada smo imali veće količine onda su nas i nakupci ucenjivali, nema ko nije”, zaključuje ovaj poljoprivrednik.
Ceo tekst možete pročitati ovde.
Izvor: RTS
.gif)
.gif)
