Stajićevo je selo koje se nalazi na magistralnom putu Zrenjanin-Beograd. U ovom mestu s ponosom ističu da imaju veliki broj talentovane i uspešne dece. Karatisti donose nagrade sa skoro svih većih takmičenja u Evropi i svetu. Slike ovdašnjih slikara nalaze se u vlasništvu različitih kolekcionara na svim kontinentima. Udruženja žena, penzionera, invalida, ribolovaca, lovaca, ne propuštaju priliku da pomognu onima kojima je pomoć potrebna. Deo svojih aktivnosti predstavili su u Gradskoj bašti u okviru letnje manifestacije Banatska bajka.
Prema poslednjem popisu, u Stajićevu živi oko 2000 stanovnika.
“To je prilično konstatno kod nas u poslednjih 20-30 godina. Ima odliva mladih, ali ima i onih koji dolaze u Stajićevo da žive. To je neka prirodna migracija stanovništva. Dolaze ljudi iz drugih mesta da žive u naše selo, a omladina odlazi da studira u veće gradove, gde obično i ostaje. Neki se, doduše, i vrate. Ali, kažem, imamo konstantan broj stanovnika. Ono što je jako bitno, jeste da uspevamo da svake godine upišemo bar jedno odeljenje dece u osnovnu školu. To nam pokazuje da je za sada sve pod kontrolom i da nismo selo koje odumire“, kaže Nemanja Milinković, član Saveta MZ Stajićevo.
„Selo je komunalno dosta dobro opremljeno. Vrlo smo blizu grada. Od pre neka dva meseca uspostavljen je i gradski prevoz, tako da sada imamo vezu sa Zrenjaninom na svaki sat vremen, i to po povoljnoj ceni. Imamo i crkvu, koja je prilično posećena. Tu su sale za različite proslave. Znači, imamo sve što je potrebno da se živi u jednom selu“, dodaje naš sagovornik.
U selu je razvijen preduzetnički duh
Stajićevo ima i dobru stratešku poziciju, jer se nalazi na magistralnom putu Zrenjanin-Beograd.
„Od Zrenjanina smo udaljeni svega 10-ak kilometara, a od Beograda 55. To je vrlo značajno za stanovništvo. Zbog toga su kod nas razvijeni preduzetnički duh i trgovina, kao i prevoz robe u drumskom saobraćaju. Pored sela protiče i Begej. Koliko znam, u planu je da Begej ponovo bude plovan celim tokom. I mi smo u selu planirali da tu izgradimo mini luku ili pristanište. Očekujemo da ćemo od reke imati neke koristi kao naselje kada jednog dana Begej ponovo zaživi, kao i prevoz robe rekom“, objašnjava Milinković.
Karatisti iz Stajićeva osvajaju značajna priznanja
Posetioci gradske bašte mogli su da vide šta sve znaju deca iz Stajićeva koja treniraju karate. A na koje su meštani sela posebno ponosni.
“Karatisti iz Stajićeva imaju veoma zapažene uspehe na svetskim i evropskim takmičenjima. Tu su Zoran Skendžić, Marija Maljica, Marinković Nikola i Milan, Janjić Anja, Mlađan Milanović, Nenin Milica – koja je jedan od boljih takmičara. I još mnogi drugi. Ostvarili smo velike uspehe na ovogodišnjem evropskom prvenstvu na kojem smo osvojili dva prva, jedno drugo i dva treća mesta. Klub postoji 8 godina i ima 70 članova, uzrasta od 4 do 16 godina. Treniramo inače u tri sela – u Tarašu, Stajićevu i Aradcu. Deca bi trebalo da počnu da treniraju u što ranijem uzrastu, kako bi to zavolela. I kako bi kasnije redovno išla na treninge. Radimo i borbe i kate. Za mlađi uzrast su borbe bez povreda, a seniori imaju povrede. Baš mali polaznici rade kate. Ja nosim braon pojas“, kaže Marija Maljica, karatistkinja.
Ko god želi može da svrati na Fruštuk u Stajićevo
U udruženju žena iz Stajićeva kažu da se rado odazivaju na sve manifestacije i sva druženja. Problem je što se broj članova poslednjih godina smanjio skoro tri puta.
„Ovo je jako lepo što je osmišljeno. Da možemo da predstavimo naš rad ljudima koji dođu u Gradsku baštu. Mi se trudimo da opstanemo. U udruženju su stvarno divne žene. Međusobno se pomažemo koliko možemo, kad god je to potrebno. Naša manifestacija se zove Fruštuk. Ona se održava u avgustu. Na to druženje dolaze članovi drugih udruženja i to stvarno bude lepo. Tu je najglavniji onaj naš lalinski fruštuk. Mada članice udruženja nisu Sose. Moj muž je lala i ja to podržavam. Sve što se jede ovde to ljudi donose na manifestaciju. Slaninu, domaći hleb, luk, paradajz, čvarke, kobasice, mandare, palačinke, skoverce, bareni krompir, jaja… Donose i ručak i večeru i torte i kolače. I skoro niko ne ostane bez pehara. Verujte, mi ne propuštamo da idemo na manifestacije koje drugi organizuju. I učestvujemo na takmičenjima, na kojima smo osvajali nagrade”, kaže Jonislava Raka, predsednica Udruženje žena MZ Stajićevo.
“Za ovo veče smo pripemile kolače, a donele smo i nešto naših ručnih radova. Večeras smo došle nas četiri iz udruženja i svaka je napravila po dve vrste kolača. Tu su štrudle s makom, višnjama, orasima, čupavci… Što kažu, oni “seljački” kolači. Udruženje postoji od 2002. godine. Tada je bilo i 50-60 članova. Sada nas je daleko manje. Nekih 20-25. I žene se sve ređe odlučuju da se udruže. Ja mislim da je to zbog lošeg materijalnog stanja. Lepo se slažemo sa svima ostalima iz sela i penzionerima i invalidima“, dodaje naša sagovornica.
Penzioneri pokreću humanitarne i akcije uređenja sela
Udruženje penzionera manje ide na druženja. Ali, zato i oni pomažu kome god je to potrebno.
„Udruženje penzionera Stajićeva ima više od 100 članova koji su aktivni i saradljivi. Družimo se i pokrećemo različite akcije. Na sve pozive se rado odazivamo. Uređujemo selo, sadimo drveće… Obilazimo bolesne i bespomoćne sugrađane u selu. Nosimo im skromne poklone. To su različiti artikli koji su potrebni u kući, od hrane do hemije. U Gradskoj bašti se predstavljamo sa slanim i slatkim kolačima. Tu su projice, pite, oblatne, štrudle, vanilice. Mi smo stariji i uglavnom ne idemo po manifestacijama, već se odazivamo i pokrećemo akcije za pomoć onima kojima je potrebna“, objašnjava Radojka Skrletov, predsednica Udruženja penzionera Stajićeva.
Begej kod Stajićeva nije pogodan za pecanje
Osim ovih, u Stajićevu funkcioniše još nekoliko udruženja. Među njima i ono čiji su članovi ljubitelji ribolova.
„Naša organizacija broji oko 100 članova. I to mahom iz Zrenjanina, Lukićeva, Ečke, Belog Blata i Lukinog Sela. Najmanje je nas iz Stajićeva. Pokušali smo da povećamo članstvo, i da decu privučemo, ali njih to ne zanima. Ovo je dosta skup sport. Mi ne možemo sami da se izdržavamo samo od članarine. Bavimo se organizacijom kuvanja riblje čorbe. Ove godine za slavu sela mi je, ipak, nećemo kuvati, jer se formiralo udruženje kuvara u Stajićevu, pa će oni to raditi. Mi ćemo organizovati dva takmičenja u pecanju, najverovatnije na jezeru u Ečki. Trebalo bi da bude 20 ekipa sa po dva člana. To će trajati 12 sati“, kaže Lazar Tadin, potpredsednik Udruženja ribolovaca Tiganjica iz Stajićeva.
Oprema koju jedan pecaroš mora da ima, zavisi od toga koju ribu peca.
„Ako je u pitanju šaran, mora da ima štap, dobru mašinicu, veliki meredov, džak za izvlačenje ribe napolje ako se ona vraća kada je u pitanju takmičenje“, objašnjava naš sagovornik.
„Stajićevo nije pogodno za pecanje i tamo retko ko peca, jer je Begej zagađen. Ja lično pecam u Kleku, iza brane, prema Žitištu. A tamo ide i još 20-ak članova udruženja. Tamo je voda daleko čistija, nema ostrva. Ali, tamo nema ni ribe. Mnogi se sada bave krađom ribe. Koriste mreže, struju, plin… Mislim da je sada tamo više pecaroša, nego ribe. Ali, ljudi su uporni. Peca se uglavnom noću. Ima lepih primeraka amura. Pecenje i te kako opušta. Ja bih mogao da pecam po ceo dan. Niko mi ne treba. Ribu slabo jedem, ali da pecam uživam. Ima i boljih pecaroša od mene, to sigurno, ali da neko više voli da peca od mene, to ne verujem“, dodaje Tadin.
Poljoprivrednci iz Stajićeva većinom ratare
Stajićevski atar ima oko 3000 hektara zemlje, pa je dosta onih koji se bave poljoprivredom.
„Ljudi se uglavnom bave čistom poljoprivredom – ratarstvom. A vidite kakva je godina… Oni koji obrađuju zemlju koju su uzeli u arendu, mislim da će ostati dužni posle ove godine. U selu možda ima 200 krava i to imaju 3 ili 4 čoveka. Ljudi ne žele da se bave stočarstvom. Nekada je u selu bilo 50-60 jutara lubenica i dinja, sada ih nema na pola jutra. Znači, radi se uglavnom samo klasično ratarenje“, kaže naš sagovornik.
Slike na biber crepu iz Stajićeva
Stajićevo može da se pohvali i umetnicima.
„Moji radovi su veseli, na biber crepu. Oni su jednostavni i više su za decu. Ima i odraslih koji vole ovaj stil slikanja sa veselim bojama. Ipak, tržište se teško nalazi. Ovakav rad cene samo ljudi iz inostranstva. Naši jako slabo. I stranci su ti koji kupuju. Ja oslikavam crep zato što to volim. Sakupljam svoje radove i onda ih izlažem po ovakvim manifestacijama. A nešto i poklanjam. Ovim se bavim 10-ak godina i to mi je hobi. Po zanimanju sam dizajner tekstila. Ali, pošto ne radim u struci radimo ovo i to me ispunjava. U jednom ateljeu su prihvatili moje radove, tako da imam nekoliko radova koji su otišli u inostranstvo“, kaže Silvana Drnaković, slikar.
„Da bih oslikala jedan crep treba mi najmanje 5 do 7 sati, jer se boje teško suše. Boja se više puta nanosi. To treba i lakirati nekoliko puta. I treba pronaći odgovarajući crep. Neki je star, neki je okrnjen“, dodaje naša sagovornica.
„Slikar mora svakog dana da slika, kako ne bi ispao iz forme“
Radenko Keridžić je internacionalni slobodni likovni umetnik, što smatra jednim od većih uspeha.
„Član sam internacionalnog udruženja pod nazivom „Rad, mir, sloboda“ iz Amerike. To mi je najveći uspeh koji sam ostvario. Slikarstvom se bavim dugo. Kada sam u težoj situaciji onda prodajem slike, a inače to radim iz ljubavi. Da bi se neko bavio slikarstvom mora da ima moć vizije i imaginacije. Ako se ovim ne bavimo svakodnevno, onda nećemo imati dobre slike. Isto kao i kod sporta. Sportista koji ne vežba svakodnevno, neće imati dobre rezultate na takmičenju“, kaže Radenko Keridžić – Kidža, slikar.
„Kupaca slika više ima u inostranstvu, nego u zemlji. Izlagao sam po celom svetu, u pitanju su kolektivne izložbe. Radim portrete i to uglavnom sve po porudžbini. Moje slike se nalaze kod mnogih kolekcionara na svih 5 kontinenata. Želim da ostanem u anonimnosti, da kupci mene pronalaze. A pronalaze me uglavnom preko preporuka naših ljudi koji žive i rade u inostranstvu. Za Stajićevo me vezuje to što sam u njemu proveo najveći deo svoje mladosti. I tu mi je lepo. Večeras sam izložio deo svojih radova. Tu su vizije prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Najčešće radim ulje na platnu i akrilik na platnu“, dodaje naš sagovornik.
Manifestacija Banatska bajka – leto u gradskoj bašti traje do 20. avgusta. U ovom prostoru iza Gradske kuće svakodnevno se održavaju kulturna, muzička, zabavna, edukativna predavanja i dešavanja koja su prilagođena svim uzrastima. Svakog vikenda do kraja manifestacije posetioci bašte mogu da se upoznaju sa po nekim od naseljenih mesta u okolini Zrenjanina. Raspored predstavljanja sela možete da pogledate ovde.
.gif)
.gif)
