Poslednjih 10-15 godina u Srbiji se korišćenje interneta neprekidno povećavalo. Pandemija je, čini se, ovaj trend značajno ubrzala. Za vrlo kratko vreme mnogi od nas su se „preselili“ na web. Ne samo da bi bili na društvenim mrežama, već i da bi radili posao od kuće, učili, kupovali i prodavali… Da li se i koliko internet sada više koristi za trgovinu kada nisu u pitanju velike kompanije, razgovarali smo sa našim sugrađankama Smiljanom Sinđić, Zoranom Nikolić, Bojanom Zokić i Kristinom Vukov. Sve četiri su iz hobija počele da se bave ručnim radom. Najpre su to što rade pravile za sebe i svoje najbliže, a sada su to ponudile na tržištu.
Što oko vidi, to ruka napravi. Tako se u narodu kaže za ljude koji su daroviti, kreativni i vešti sa rukama. Smiljana Sinđić je rodom iz Aranđelovca. U Zrenjaninu živi od 2005. godine, pa za sebe s pravom i ponosom kaže da je i Zrenjaninka. Po struci je agronom tj. diplomirani inženjer voćarstva i vinogradarstva. Po završetku studija u Beogradu doselila se u kako kaže, prelepi grad, gde uspešno radi u struci već niz godina. Iz hobija se bavi ručnim radom. Najviše heklanjem igračaka.
„Izradom rukotvorina sam počela da se bavim pre nepune tri godine. Uvek sam volela ručne radove i kao devojčica sam stalno nesto pravila, šila lutkama… Želja da se bavim rukotvorinama je bila u meni dugo zatrpana obavezema oko posla, dece… Međutim, kada sam dobila treće dete, dugo željenu devojčicu, i kupovine raznoraznih igračaka kojima se ona brzo zadovoljavala i koje su završavale u nekom ćosku ili džaku, poželela sam da napravim lutku koju će imati za ceo život. I tako je nastala prva Nataly‘s toys tj. Natalijina igračka – lutka Sara sa kom se igra evo već pune dve godine”, počinje priču Smiljana Sinđić.
Prodaja heklanih igračaka preko interneta je usledila slučajno
“Reakcije okoline su bile pozitivne. Pogotovo supruga i porodice. Onda je jedan sin poželeo medu, drugi vuka i tako sam krenula u istrazživanje amigurumija i otkrila jedan čudesan svet boja i brojeva. Ljudi kada vide amigurumi igračku ili se oduševe i odmah zaljube u nju ili ih igračke ne zanimaju. Retko ko je ravnodušan, jer amigurumi je više od obične igračke. To je umetnost. Igračke napravljene takvom tehnikom su personalizovane. Izrađene su sa puno ljubavi od pažljivo odabranih materijala, isključivo pamuka, a pune se antialergenim silikonskim punjenjem. Mamama je lako jer mogu da ih operu na 30 stepeni i što je najvažnije, skroz su bezbedne za decu”, dodaje naša sagovornica.
U prvom trenutku Smiljana nije imala nameru da prodaje svoje proizvode.
“Pohvalila sam se na društvenim mrežama, šta sam napravila. Jednostavno, želela sam da ljudi vide tu lutku, da podelim svoje oduševljenje. Posle prve javne objave krenula su pitanja i želje drugih mama, sestara, čak i ćerki koje poručuju za mame”, objašnjava naša sagovornica.
“Ljudi traže sve. Želje su razne. Često požele istu lutku koju sam već napravila. Onda im objasnim da je to ručni rad i da nijedna lutka ne može da bude baš ista. Potom zajedno odaberemo boje u skladu sa tim šta dete ili onaj kome je lutka namenjena voli. Obično pravim životinje, često kućne ljubimce kupaca. Tako sam imala porudžbinu pudle što mi je bilo jako zahtevno za izradu. Neke porudžbine sam morala i da odbijem jer mi nisu bile interesantne. Prosto, ovo radim iz velike ljubavi i moraju da budu usklađene moja pozitivna emocija i želje kupaca. Najčešće ljudi traže čuvenu ovčicu Šone. On im je nekako najomiljeniji, a i dosta je pristupačan kada je cena u pitanju”, kaže Sinđić.
Osmeh i zagrljaj dece kada vide svoju novu igračku nemaju cenu
Igračke koja pravi naša sugrađanka izrađene se sa puno ljubavi, truda i detalja.
“Cene se u proseku kreću u rasponu do 1.000 do 5.000 dinara po komadu. Za izradu jedne, da kažem, manje komplikovane igračke potrebno je minimum 9 sati neprekidnog rada. Neke zahtevnije igračke radim i po 10 dana. Ovo nije posao od kojeg može da se zaradi. On se radi prvenstveno iz hobija i velike ljubavi. Inspiraciju pronalazim u oduševljenju mama, njihove dece, moje dece… Osmesima i zagrljajima kada ugledaju svoju novu igračku, koja je napravljena baš za njih”, ističe naša sagovorinica.
Pandemija nas je masovno usmerila na internet
Naša sagovornica ima utisak da se trgovina u poslednje vreme sve više “seli” na internet.
“Proizvode plasiram isključivo preko interneta, preko svoje FB stranice Smiljana hand made. Do sada nisam imala nikakvih neprijatnosti. Ljudi imaju poverenje. Mislim da je prodaja još više oživela u doba korone i zatvaranja, jer su ljudi u višku slobodnog vremena imali više vremena za sebe, za porodicu. Imali su vremena da se bave nekim drugim stvarima, pa su tako pronalazili i mene. I hvala svim divnim ljudima koji su poručivali od mene igračke. Hvala im na pozitivnim komentarima i bezgraničnom poverenju u moj rad”, kaže Sinđić.
“Uvek će biti onih koji cene ručni rad. Čak mi se dešava da i ne pitaju za cenu već samo poruče igračku. Bilo je i slučajeva da su želeli da plate i više nego što sam im rekla. Dešavalo mi se da poručuju naši ljudi koji žive i rade u inostranstvu. Tako je jedan irvas otišao za Norvešku, a jedna žirafa za Italiju. Neke igračke i poklanjam. To su prosto nepredviđene, emotivne situacije. Neke odu kao rođendanski poklon, a neke u humanitarne svrhe. Što se tiče onih koji ne cene ručni rad, njih i nema oko mene. Oni odlaze u neke druge radnje i kupuju proizvode za široke javne mase”, zaključuje naša sagovornica.
Upotrebni predmeti od papira uvek nose poruku onima kome su namenjeni
Ništa manje kreativna nije ni tridesetsedmogodišnja Zorana Nikolić iz Lukićeva. Zorana je udata i ima dva sina. Po zanimanju je ekonomista. Završila je Višu poslovnu u Novom Sadu. Duži niz godina radi u prodičnoj firmi koja se bavi transportom. U slobodno vreme pravi kutijice od papira, albume za slike… Svoje radove jednostavno zove Zokine papirne čarolije.
“Izradom predmeta od papira sam počela da se bavim slučajno. Trebalo je da napravim sinu za vrtić tortu od papira. Nisam htela da bude klasična torta, jer svi to nose, već sam htela da uradim nešto drugačije. Onda sam mu napravila kutijice u obliku krokodila, jer on jako voli životinje. Kada sam videla da mi to ide, počela sam malo više da radim. Imala sam tada više slobodnog vremana pa sam se igrala. Onda sam počela da pravim različite kutijice u koje sam pakovala poklone kada idem na rođendan ili svadbu. Nisam htela da novac stavljam u običan koverat, već sam htela da to bude upakovano u neku unikatnu kutijicu”, objašnjava na početku razgovora Zorana Nikolić.
“Unazad dve godine se, kako ja to kažem, igram sa papirom. Ali, tek skoro sam počela da prodajem te svoje radove. Do sada sam uglavnom pravila nešto za ljude koji me znaju. I više sam poklanjala nego što sam prodavala. Želela sam da ljude obradujem. Kada sam videla da se ljudima sviđa to što radim rešila sam da pokušam sutra-prekosutra od toga da napravim neki veći posao. Trenutno sam u fazi učenja prodavanja preko interneta. To je za mene velika tabu tema, jer lično nisam ljubitelj kupovine preko interneta. Ja prvo moram da opipam to što kupujem pa tek onda da kupim. Sada se trudim da naučim kako se prodaje preko interneta, jer u poslednjih godinu dana i nemaš gde da prodaš to što napraviš”, dodaje naša sagovornica.
Posebne kutije za učiteljicu, drugaricu…
Pandemija nam je svima donela mnogo neprijatnosti. Ipak, iz nje smo mogli da izvučemo i neke pozitivne zaključke.
“Korona je uticala na to da ja počnem da prodajem moje radove. Skoro sam pronašla jednu devojku preko inteneta koja prodaje program koji je zasnovan na prodaji preko interneta. Od nje učim šta treba da se radi, šta se kog dana kači na društvene mreže, kako treba urediti sliku… Tu sam još slaba. Ali, nadam se da ću to uspešno savladati. Mislim da je u poslednje vreme povećana tražnja preko interneta. Ljudi se sve više okreću kupovini preko interneta. I sve više, čini mi se, cene ručni rad. Pogotovo ako je to što kupuju pravljeno namenski za nekog”, kaže Nikolić.
“Ništa mi do sada nije bilo teško što sam radila. Najviše truda sam, recimo uložila, u jednu kutiju za učiteljicu. Deca su završavala četvrti razred i želeli su da učiteljici poklone nešto originalno, a to je bila kutija u kojoj je kada se otvori bila njihova učionica. Za to sam morala da pravim klupice, stolice, tablu, sliku, kartu sveta na zidu… Pravila sam i kutiju koja je predstvljala dnevnu sobu jedne devojke. Drugarice su htele da joj poklone stočić od trske, ali nisu htele da joj ga one donesu, već da joj za njega daju pare. Da bi je asocirali na to što žele da kupi od tog novca ja sam napravila repliku njene dnevne sobe u kojoj je bio i taj sto koji je tek trebalo da kupi. U ćošku je bio klavir, zatim fotelja…”, objašnjava naša sagovornica.
Komentari na društvenim mrežama usmeravaju dalji rad
Ljudi, kaže Zorana, uglavnom traže albume za svoje uspomene, dok je ona više privržena kutijicama.
“Uglavnom radim u dogovoru sa kupcem. Zajedno odaberemo neku temu i onda ja to dalje razrađujem. Ljudi žele da to bude upečatljivo po nečemu. Inspiraciju uglavnom nalazim na Pinterestu. To mi je najveća baza informacija i ideja. Sve se vrti oko interneta. Nema više olovke i papira. Hobijem se bavim kada sam slobodna. Uglavnom radim noću ili pre podne kada su deca u vrtiću. Za neki album da bih ga dobro uradila treba mi oko dve nedelje. Jedino baš ako moram da brzo završim nešto onda dok to ne bude gotovo ne prestajem. Svakako više volim kada imam više vremena, jer onda mogu i da prepravim ako mi se nešto u prvi mah ne svidi”, objašnjava ova kreativna žena.
“Mnogo mi znače komentari ljudi na društvenim mrežama, jer dosta njih tu ne poznajem. Njihov sud mi je merodavniji od ljudi koje poznajem. Jer oni koji te poznaju će uvek, ili možda samo ja tako mislim, reći da je nešto lepo. A ko vas ne poznaje on će i da iskritikuje to što radite. Takođe, trudim se i da na svaku poruku odgovorim. Mislim da je ovo vreme dovelo do toga da se otuđimo od svih i svega i da pređemo na kupovinu preko interneta. Imala sam kupce iz Beograda, Novog Sada, koji ne znaju gde je Lukićevo, ali su kupovali od mene. Mislim da će kupovina preko interneta tek da zaživi. Ja sam do sada uglavnom kupovala od većih firmi za koje znam šta proizvode. Mislim da za male predzetnike vreme tek dolazi”, kaže Nikolić.
Cene ručno rađenih predmeta moraju da budu prihvatljive kupcima, ali i prodavcima
Cene ručno rađenih predmeta od papira su različite i zavise od težine i zahtevnosti izrade.
“Albumi se kreću od 1.500 do 2.000 dinara. Zavisi šta je unutra. Ako su samo obične stranice onda je to 1.500 dinara. Ako traže nešto više, iskakajuću stranicu onda se cena povećava. Mislim da je u ovo vreme i to puno para. Trudim se da budem korektna. Kutijice su od 1.500 do 2.000-2.500 dinara. Pravila sam i društvene igrice u kocki, da deca mogu da ih ponesu kad krenu negde da se igraju”, zaključuje Zorana Nikolić.
Deca se raduju sitnicama
Bojana Zokić je i te kako vešta u radu sa mašinom i iglama za šivenje. Ima 27 godina i majka je dvoje dece. Završila je srednju Poljoprivrednu školu, ali ne radi u struci. Pronašla se, objašnjava, u šivenju i stvaranju ručnih radova.
“Prošle godine u vreme vanrednog stanja bilo je teško sedeti i ne raditi ništa. Počela sam da razmišljam kako da mi što lakše prođe vreme provedeno u stanu, a da nekako spojim i lepo i korisno. Kupila sam mašinu za šivenje i počela da istražujem po internetu tutorijale za izradu raznih predmeta. Naravno, u tom trenutku, zbog epidemiološke situacije, aktuelne su bile maske, pa sam tako počela, a posle se priča širila dalje. Nekako me najviše raduje kako se deca obraduju sitnicama. Iz tog razloga usmerena sam najviše na njih. Uglavnom pravim kecelje i kuvarske kape, trake za kosu, gumice, pernice, portikle, kravate i razne aksesoare. Pred Novu godinu sam pravila i novogodišnju dekoraciju, sada je aktuelna uskršnja dekoracija… Trudim se da se prilagodim potrebama mušterija. Imajući u vidu da posla ima, rekla bih da se ljudima poprilično dopada to što radim”, kaže na početku razgovora Bojana Zokić.
Društvene mreže su najbolji vid promocije
I Bojana se slaže da nas je pandemija dodatno okrenula ka interenetu.
“Pošto sam počela da radim u jeku pandemije, od početka sam usmerena na internet prodaju. Danas, godinu dana kasnije, dosta ljudi iz grada zna šta radim i prati me, pa ima dosta posla i van interneta. Svakako, Facebook i Instagram su mesta s najvećim prodajnim prometom. Takođe, i sajt mi je u izradi. Zbog redovnog sedenja u stanu mogu slobodno reći da sam zbog pandemije imala više vremena da se posvetim radu, novim idejama i realizaciji. Društvene mreže su najbolji vid promocije, po mom mišljenju. I pre ove situacije sam dosta pratila internet prodaju, ali više kao prodavac. Kao kupac nisam toliko aktivna, jer ipak volim više da vidim šta kupujem”, objašnjava naša sagovornica.
“Kao prodavac mogu da kažem da dosta ljudi iz različitih, pogotovo manjih mesta u Srbiji, nema mogućnost odlaska u određene radnje. Stoga ljudi iz tih manjih mesta listaju internet. Ako im se svidi neki proizvod, naruče ga i on im stigne im na kućnu adresu, bez odlaska u radnje i višesatnih potraga. Deluje super, zar ne”, poručuje Zokić.
Inspiracija za ručne radove je svuda oko nas
Vreme je uskršnjih praznika, pa je trenutno aktuelna uskršnja dekoracija.
“Pratioci su, na moje oduševljenje, reagovali na nju i više nego super. Takođe, često mi se javljaju mame koje traže kecelju za sebe i svoje mališane. Ti porodični kompletići naročito simpatično umeju da izgledaju. Ne kažem to, zato što su moji, ali…”, uz smeh konstatuje naša sagovornica.
“Nedavno sam sama sebi postavila izazov da sašijem popularnu „slide up pouch“ pernicu za olovke. Uspravnu sa hvataljkicama koje se povuku na dole i iz pola pernice vire bojice. Izgleda super, ali je bilo previše posla za moje (ne)iskustvo. Takođe, kada nas je napustio naš veliki kantautor, Đorđe Balašević, želela sam da napravim nešto u čast njemu, pa sam dugo pronalazila ideju. Na kraju je to bio đerđef sa vezom i tekstom „Odlazi cirkus“. Sa druge strane, najlakši proizvod za pravljenje su mi jastuci. To mogu bilo kad da sednem i sašijem. Rad na nekom predmetu nekada traje sat-dva, a nekad se i naizgled lagan posao otegne na par sati”, objašnjava Zokić.
Ako nešto radite morate biti na internetu
Za razliku od pre 30-40-50 godina, kada su se ideje tažile po časopisima, sada su i one dostupne na internetu.
“Internet nam je svima dostupan i svuda se mogu naći ideje. Na Youtube-u ima jako mnogo tutoriala za sve što može da vam padne na pamet. A tu su još i krojački blogovi, forumi, Facebook grupe”, kaže naša sagovornica.
“Svoje radove kačim na Instagram profilu @tkaninica, na istoimenoj Facebook stranici i na svom Facebook profilu Zokic Bojana. Često izbacujem slike proizvoda koji preteknu sa stranice ili Instagram profila. Online prodavnica, odnosno sajt je još u izradi www.tkaninica.rs. Mislim da je najbitnije da vas ljudi primete, jer niko nije krenuo s vrha. Ako je dobro razvijen biznis ručnog rada, verujem da se od njega može živeti. Nažalost, ručni radovi nemaju cenu koju bi trebalo da imaju. Ljudi su često skloni da upoređuju cenu sa istim ili sličnim proizvodom koji nije ručni rad. Naravno da npr. u kineskim radnjama ima svega. Ali srećom, i dalje ima ljudi koji znaju da cene i poštuju ručni rad, vreme i materijal koje ste uložili”, objašnjava Zokić.
Komentari posetilaca na društvenim mrežama često znaju da budu putokaz kuda i kako dalje treba raditi.
“Često mi sam opis fotografije bude poziv na komunikaciju sa kupcima, uz pitanja da li im se sviđa, šta bi još želeli da napravim… Svaka pohvala je jak vetar u leđa i puno mi znači kada pročitam pozitivne komentare. Negativnih je, srećom, manje. Mislim da je danas, u 2021. godini, gotovo nemoguće voditi bilo kakav biznis ukoliko on nije predstavljen na internetu. Ako tvoje ponude nema na internetu – to je kao da ona i ne postoji. Da li je to prednost ili mana, ne znam, kako se ko snađe”, konstatuje naša sagovornica.
Ručnim radom moraju da budu zadovoljni svi
“Što se mene tiče gledam da svi budu zadovoljni. Da mušterija ne odustane od robe zbog visoke cene, a da istovremeno ja ne budem u minusu kad se sve stavi na papir. Uglavnom se cene mojih prizvoda kreću u visini od nekoliko stotina dinara, što je zaista pristupačno svima. One variraju od proizvoda do proizvoda, kaže na kraju razgovora Bojana Zokić uz zahvalnosti svojim najbližima koji je podržavaju, mušterijama i potralu I love Zrenjanin koji joj je dao priliku da govori o svom iskustuvu vezanom za posao koji i te kako voli da radi.
“Pandemija me je naučila da se bolje organizujem”
S ručnim radom s kojim smo započeli, ovaj članak ćemo i zavštiti. A to je heklanje igračaka. I naša tridesetčetvorogodišnja sugrađanka Kristina Vukov u stanju je da napravi igračku koju poželite. Kristina živi sa suprugom i sinom. Završila je master studije ekologije na PMF-u, ali se sada bavim izradom ručnih radova.
“Kada sam upisala master studije nisam imala više predavanja, vratila sam se u Zrenjanin i imala sam dosta slobodnog vremena. Tada su već neke žene na Facebook-u objavljivale slike toga što štrikaju i heklaju i prodavale su to pa sam pomislila da bih i ja mogla. Nešto malo sam naučila od bake da štrikam. Mama mi je objasnila ostalo i napravila sam prvi šal. Nakon toga sam nastavila da učim da štrikam i heklam i pravila sam puno toga, sve dok nisam počela da pravim igračke. Sada radim životinje, zvečke, voće, povrće, hranu… Ljudima se dopadaju moje igračke i generalno heklane igračke postaju jako popularne, jer ljudi sve češće biraju igračke od prirodnih materijala za svoju decu”, počinje priču Kristina Vukov.
“Ja sam počela da prodajem svoje radove na Facebook-u prvo i pre nego što sam rodila sina učestvovala sam na raznim bazarima. Međutim, u početku nisam uspevala da napravim neke količine igračaka koje bih izlagala na bazarima tako da i dalje prodajem najviše preko Instagrama i Facebook-a. Pandemija me je naučila da se bolje organizujem i da se fokusiram na ono što radim, jer odavno ne smatram više ovo hobijem već poslom. Nemam više vremena da se posvetim ručnom radu, pogotovo jer sin ne ide cele godine u vrtić, ali sam naučila da bolje koristim vreme koje imam. Na društvenim mrežama sam aktivna svakodnevno i stalno učim kako da što bolje pokažem to što radim”, objašnjava naša sagovornica.
Internet olakšava komunikaciju, trgovinu, rad…
Kristina je na internetu aktivna više od 10 godina.
“Korstim internet već više od 10 godina da prodajem to što pravim. Naručivala sam i za sebe i ranije, ali sad to radim mnogo više. Dok sam se trudila da ne idem nigde bez prevelike potrebe otkrila sam i da mi je mnogo lakše da sve što mi treba naručim. Mislim da ljudi sada dosta stvari obavljaju preko interneta jer im to štedi vreme”, kaže Vukov.
Kristina objašnjava da su za Uskrs bile popularne mede, ali i da ljudi traže različito voće i povrće jabuke, kruške, limun, pečurke, ludaje…
“Najteže mi je kad radim likove iz knjiga i crtaća jer se trudim da tačno uradim sve detalje, a najlakše mi je sve to sitnije što radim voće, povrće… U suštini kad imam šemu odnosno kad ljudi poruče nešto što sam već radila ništa mi nije teško. Pravim stvarno različite igračke. Ima onih za koje mi treba pola sata do sat, a ima i onih za koje mi treba 10 do 15 sati. Inspiraciju pronalazim svuda. Nekad igrajući se sa sinom, nekad neko naruči nešto i ja dok to radim dobijem ideje za neke slične igračke. Pinterest je, takođe, nepresušan izvor ideja”, objašnjava naša sagovornica.
“Nije dovoljno samo da napravite ručni rad, morate da znate i da ga prodate”
“Moje mišljenje je da od ručnog rada može da se živi. Ali, nije dovoljno da samo umete nešto da napravite, morate da znate da slikate, da reklamirate to i na kraju i da prodate. Svaki deo posla morate da znate da uradite pa vremenom kako raste posao možete da nađete pomoć. Ljudi koji se bave ručnin radom često greše, i sama sam tu grešku pravila, misleći da bi im najlakše bilo da oni samo prave a neko drugi da prodaje. Ali zapravo prodaja je veština koja može da se nauči i nikad niko neće moći bolje da proda to što oni prave od njih samih”, dodaje Vukov.
Društvene mreže i prodaja preko intereneta su i te kako bitne ako se bavite ručnim radom.
“Moji radovi mogu da se nađu na Facebook stranici i Instagram profilu Vukovhandmade. Uvek čitam i odgovaram na sve komentare. S obzirom na to da mi je prodaja bazirana na društvenim mrežama normalno je da imam nekakv odnos sa svojim kupcima. Jako često ih i pitam šta misle o nečemu jer iako ja radim ovo zato što volim bitno mi je i da to prodam. Verujem da svi u nekoj meri koriste sada internet jer je bilo i situacija kada su morali jer su prodavnice bile zatvorene. A kad jednom naruče preko interneta i vide koliko je lakše i brže vraćaju se ponovo”, objašnjava naša sagovornica.
“Budući da pravim različite igračke i cene se dosta razlikuju. Pa su tako najjeftinije malina i kupina koje su 200 dinara, a najskuplji je trenutno traktor koji je 4000 dinara. Iako od kako pravim igračke svu prodaju baziram na društvenim mrežama nadam se da će uskoro ponovo biti različitih bazara na kojima ću moći da učestvujem”, zaključuje na kraju razgovora Kristina Vukov.
Fotografije ustupile: Smiljana Sinđić, Zorana Nikolić, Bojana Zokić i Kristina Vukov
.gif)
.gif)
