Slikar Predrag Lojanica: Uvek sam želeo da moj rad ima pozitivnu poruku

Predrag Lojanica rođen je 1973. godine u Tomaševcu. Fakultet likovnih umetnosti završio je u Beogradu 2003. u klasi profesora Čedomira Vasića. Magistrirao je 2007. sa temom „ Portret čoveka“. Doktorsko-umetnički projekat „U manastiru – slike, crteži, video radovi“ odbranio je 2014. kod mentora profesora Anđelke Bojović. Član je ULUSA od 2004. godine, a samostalni umetnik od 2006. Imao je više grupnih i samostalnih izložbi i učestvovao je na nekoliko kolonija. Dobitnik je nekoliko nagrada. Za sebe kaže da je čovek koji teži boljem. O tome kada je otkrio talenat za slikanje, kako se razvijao kao umetnik, šta se krije iza naziva Pedaman, kako zove sebe i svoje stvaralaštvo i da li je prednost ili nedostatak stvarati u manjoj sredini, pitali smo ovog umetnika.

U jednom tekstu ste izjavili da ste počeli da crtate pre nego što ste naučili da pričate. Kakvi su, prema priči starijih, bili ti Vaši „prvi“ radovi i znate li šta ste crtali po zidovima kuće?

Da, to je anegdota koju mi je ujak ispričao, kako sam crtao po zidovima kao dete, dok još uvek nisam govorio i kada bi me pitali šta sam nacrtao, odgovarao bih da je to „muuu“, krava, pošto su krave prolazile pored mog prozora često. Ja se toga ne sećam, ali eto, moj ujak to govori smejući se. Ti prvi radovi su bili moji pećinski crteži.

Kako ste svoju veštinu slikanja unapređivali vremenom?

Tokom studiranja, priprema za fakultet, radom, posvećenošću, kontaktom sa drugim ljudima.

Kada ste bili sigurni da je umetnost tj. slikanje Vaš poziv?

Nakon završetka srednje škole predosećao sam da ću otići u neku umetnost, mada sam završio prirodno-matematički smer i pokušavao da studiram Mašinstvo i Informatiku. Konačna odluka je doneta pred odlazak u vojsku, ’94-te.

Studije na Fakultetu likovnih umetnosti počinju nakon petog pokušaja upisa

Da li je bilo teško upisati Fakultet likovnih umetnosti i jeste li to uspeli iz prvog pokušaja? Šta Vas asocira na taj period tj. početak Vašeg usavršavanja?

Bilo je teško zbog susreta sa jednim novim svetom meni do tada potpuno nepoznatim. Obišao sam sva tri tadašnja fakulteta likovnih umetnosti (Novi Sad, Beograd, Cetinje) i na svakom sam bar jednom pao. Upisao sam iz petog puta, odnosno drugog u Beogradu. Odabir budućih studenata sigurno nije lak, a i ja sam se osećao često oštećenim nakon rezultata prijemnih ispita. Međutim, sve me je to nekako i jačalo i na kraju kada sam bio „najluđi“ u smislu neke iščašenosti, upisao sam. Mada, mislim da mi je koristilo i to što sam poznavao neke profesore koji su bili u komisiji. To poznanstvo je bilo zasnovano na radu, na kontaktima, odnošenju radova, konsultacijama… Na kraju bih zaključio da su me ti prijemni ispiti doveli do misli da je najbolje slušati sebe i svoja osećanja i unutrašnji glas, ne obazirati se mnogo na to kako šta treba itd. Naravno uz rad i posvećenost. Na taj period me asociraju ljubav i posvećenost.

Reći kako se osećaš, iskreno jeste pozitivna poruka

Okosnica Vašeg rada je dečije slikanje. Zašto?

Rekao bih možda jedna od okosnica. Moja prva samostalna izložba, Zadužbina Ilije M. Kolarca u Beogradu 2006, je bila inspirisana dečijim stvaralaštvom. Nekako sam uvek želeo da moj rad ima neku pozitivnu poruku. A šta je pozitivna poruka? Za mene je reći kako se osećaš, iskreno, jedna pozitivna poruka. Ako nekog vidiš tako kako ga vidiš i nacrtaš ga takvim, za mene je to pozitivna poruka. To znači govoriti istinu, ne dodvoravati se drugima, predstavljati sebe onakvim kakav jesi. Za mene su to sve pozitivne poruke. Ako sa takvim mislima pristupaš svom radu, pretpostavljam da to može kod nekog da probudi neku ideju težnje ka sagledavanju sebe i pokušaju ispravljanja istog. Međutim, u jednom trenutku mi se učinilo da moj rad ide u neki mrak. U neka teška raspoloženja koja su uslovljena i takvim načinom života, a želeo sam da ne bude tako…

Primetio sam da su mi radovi opterećeni nekim dokazivanjem, nekom borbom za isticanjem. I onda sam počeo da se okrećem oko sebe i da gledam šta drugi rade. U tome su mi dosta pomogli moji sestrići koji su voleli da crtaju i radovali su se tome. A to se videlo i na njihovim crtežima. Želeo sam da i moje slike bude takve, radosne, neopterećene. Uporište za taj put sam nalazio i u nekim umetnicima koji su se okretali dečijem stvaralaštvu, kao što je Di Bife, Pikaso… Tako sam izmislio svog super-heroja, nekog drugog ja, koji je iznikao iz deteta. Takođe, Novi Zavet je rekao bih, presudno uticao na osmišljavanje Pedamana, čoveka-deteta. Jevanđelje znači radosna vest. Okretanje ka Pravoslavnoj veri je, takođe, uticalo, sam citat „… budite kao deca, jer je takvih Carstvo Nebesko…“

Ko je Pedaman i kakav je to pravac u umetnosti?

Sebe i ono što radite ste nazvali Pedaman. Šta krije taj naziv?

Pedaman je čovek-dete. Neki moj izmišljeni super-heroj. Kao što su neki ljudi izmislili čoveka-slepog miša sa nekim posebnim osobinama pomoću kojih se on bori protiv nepravde, ili Supermena, Spajdermena itd, tako sam i ja napravio imaginarnog Pedamana, a to sam u stvari ja. Meni je nadimak Peda i igrom slučaja taj nadimak potiče od grčke reči „pedi“ koja označava „dete“. Pedaman slike nastaju od originalnih dečijih crteža, to je to „pedi“, Peda, dete. Kasnije ih obrađujem mislima odraslog čoveka, ja kao čovek matori. To je drugi deo, „man“, čovek na engleskom. Tako nastane dete-čovek, Pedaman. Pravio sam i neke stripiće sa Pedamanom, a u stvari to su obične, životne situacije koje su se njemu zaista i desile.

Koliko ljudi razumeju Vašu umetnost i da li je i koliko teže odraslom umetniku da svoje ideje, misli, osećanja iskazuje u vidu dečijih crteža?

Za stvaranje Pedaman slika, koristim dečije crteže ali ih obrađujem mislima odraslog čoveka. Znači da su ti crteži jedna skica, jedna tačka odakle polazim. Putovanje se završava na završetku slike. Kada ona bude gotova i kada su od crteža uzeti neki delovi ili naglašeni neki drugi kako bih pokušao da ispričam ono što je u mojoj glavi. Ja ne pravim dečije crteže, to je nemoguće. Ali nekad pravim crteže ne misleći ni o čemu, ne planirajući ništa da nacrtam.

Mislim da je moja umetnost vrlo jasna. Nekada mi je zamerano da sam previše jasan i direktan. E sad, kome se šta dopada je nešto drugo. Mislim da me razumeju ljudi.

Oduvek sam voleo da crtam ljude

Magistrirali ste na temi „Portret čoveka“. Koliko je teško slikati ljude i dočarati kroz njihove portrete njihovu emociju, misao, stav?

E to mi je omiljena tema. Oduvek sam voleo da crtam ljude, portrete i to mi je jednostavno išlo. Za mene je to uživanje. Sedeti sa drugim čovekom, slušati ga… To je jedna vrsta seanse, terapije rekao bih. Naročito naglašavam crtanje uživo, poziranje, to je jedinstven doživljaj. Čovek se tu prepušta drugom čoveku, pokušava da ga napravi na papiru ili platnu, uživo. Danas to nije toliko često, radi se uglavnom po fotografiji, ali ja mislim da se tu gubi taj momenat, jedan živi trenutak koji umetnik može nekad da uhvati.

Rad po fotografiji je nešto drugo i ne nudi toliko mogućih iznenađenja. Preferiram rad uživo, iako on ne bude toliko dopadljiv za običnog posmatrača, a i tu je svaka linija jedna borba, jedno traženje tog čoveka kojeg posmatraš ispred sebe. Neko ne može da sedi mirno, što nije problem; neko priča, mrda, ja ga onda takvog lovim. Moj crtež, stil zavisi od samog čoveka sa kim u tom trenutku delim postojanje… Sve je to vrlo dinamično i uzbudljivo. Još ako se izboriš sa sobom da svaki crtež liči na tog čoveka i da ne podseća na tebe koji ga crtaš, mislim da to može da bude i zalog za budućnost.

Svako mesto je specifično i može da posluži umetnosti

Rođeni ste u Tomaševcu, srednju školu ste završili u Zrenjaninu, u vojsci ste bili u Kosovskoj Mitrovici… Da li su i koliko ta mesta uticala na Vaše stvaralaštvo?

Svakako su uticale na izgradnju mene kao čoveka, a uticale su i na moje stvaralaštvo. Tomaševac od najranijeg detinjstva, prvih crteža, kasnije pomešan sa idejama iz Zrenjanina, koje su dovele do prvih ozbiljnih studija, meni posebno dragih. Kosovska Mitrovica je bila jedna provera. Rekao sam sebi: „budeš li crtao u vojsci, moći ćeš i kasnije uvek da crtaš, bez obzira na okolnosti“. Vratio sam se sa gomilom crteža. Ispod košulje, uvek sam nosio mali blok ili svesku u kojoj sam beležio vojničku svakodnevnicu, portrete mojih drugara.

Svako je mesto nekako specifično, bilo koje. Sve je stvoreno premudro i prelepo. Kada pogledate jedan Šid, ni po čemu baš poseban geografski, a tu su nastali za mene genijalni, snažni pejsaži Save Šumanovića. Neka na pogled neugledna, nepoznata, obična mesta u sebi kriju potencijal da postanu genijalna. Potrebno je samo da neko primeti i prenese tu lepotu, snagu koja je svugde oko nas, u svakom mestu i predelu.

Boravak u manastiru u Slancima

Dve godine bili ste i u manastiru u Slancima, nakon čega ste naslikali ljude koji tamo borave, žive, o čemu je svedočila i Vaša izložba „U manastiru“, što je Vaš doktorski rad. Odakle ideja da odete na dve godine u manastir i šta Vas je inspirisalo da to što ste tamo doživeli prenesete na platno?

Upis na doktorske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu se nekako preklapao sa mojim povremenim boravcima u manastiru Svetog arhiđakona Stefana u Slancima, kod Beograda. Ti boravci su presudno uticali da uopšte budem i primljen na doktorske studije, jer je Motivaciono pismo, koje je bilo obavezno da se priloži na konkursu, bilo napisano i inspirisano nakon jednog od tih mojih boravaka u manastiru. Ono se pokazalo kao veoma zabavno i interesantno ljudima koji su bili u komisiji. A bilo je samo iskreno. Govorilo je da ja u stvari nemam nikakav plan šta bih radio na doktorskim studijama, da imam neke slutnje, predosećanja, šta bih možda mogao. Napisano u dahu, sledeći sebe, pokazalo se kao pravi put.

Boraveći u manastiru, doživeo sam, okusio da je to jedno sveto mesto. Mesto gde se čovek napaja nekom silom, gde se čisti, gde mu se vraća volja, želja za životom… Mesto koje ga poštuje kao biće, ličnost… Te dve godine imaju posebno mesto u mom životu. One su neuporedive po količini života, otkrićima, ispunjenosti sa ostatkom mog života, čini mi se. Sve ovo prethodno napisano me je inspirisalo da ta svoja osećanja prenesem na papir i platno i ukažem na bogatstvo koje se krije po manastirima. Tako su nastale slike, crteži, pisani deo doktorata koji je u formi dnevnika, video radovi. Ponosan sam na taj doktorat, jer je neobičan i jedinstven, a opet je samo plod običnog, jednostavnog života. Ali na posebnom mestu.

Vreme provedeno u manastiru me je obogatilo kao čoveka

Kako je taj dvogodišnji boravak u manastiru uticao na Vaš kasniji, pa i sadašnji život?

Mnogo je uticao i utiče i dalje. Postao je sastavni deo mog života. Iako i ne odem često, to mesto sa svojim monasima i ljudima je uvek u mojim mislima, molitvama. To mesto je mene obogatilo kao čoveka. Na primer: čitav moj život do tada sam proživo u ubeđenju da nemam ni glasa, ni sluha, iako sam voleo muziku. Verovao sam da pevanje nije za mene. U manastiru se sve to nekako preokrenulo, zavoleo sam pojanje u crkvi, propevao sam i sada pevam, učim, napredujem čini mi se. Naučio sam mnogo stvari u manastiru, o jeziku Crkveno-slovenskom. Naučio sam da znam zašto poštujem svoju veru, narod, istoriju itd. Da znam ko sam i odakle sam i šta je iza mene, da nisam tikva bez korena, niti da želim to da budem.

Egzistencijalno je bolje biti u manjem mestu, ali umetnički nisam siguran

I dan danas živite i radite u Tomaševcu i Zrenjaninu. Da li je i koliko život u malom mestu prednost ili nedostatak za umetnika i njegovo stvaralaštvo?

Od 2013. sam na relaciji Tomaševac-Zrenjanin, sa povremenim izletima van. Ne znam da li je prednost. Nekad mi se čini da nije baš, ali opet možda i jeste. Osećam se na periferiji dešavanja definitivno, mada mi to i ne smeta, tako sam se osećao i u Beogradu. Egzistencijalno je bolje ovako, ali umetnički nisam siguran. Dosta stvari se promenilo i menjaju se i ovde i u Beogradu. Videćemo… Zrenjanin mrda. Što se tiče umetnosti ovo nije mrtav grad. Ljudi koji žive u njemu se trude, govore da su živi, rade, stvaraju. To sve utiče da se ne osećam potpuno pogubljenim. Mesto meni nije presudno za stvaralaštvo. Svugde pronalazim inspiraciju. Plasiranje tog rada je nešto drugo.

Odnos prema umetnosti u Srbiji i van nje

U ranijem periodu ste imali i samostalne i kolektivne izložbe kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Može li se položaj umetnika porediti u Srbiji, sa položajem Vaših kolega van granica zemlje? I gde smo mi kao društvo kad gledamo naš odnos prema umetnosti u odnosu na ljude, recimo, u Belgiji, Francuskoj…?

Hm, ne znam koliko sam baš kompetentan da odgovorim na ova pitanja. Zavisi od čoveka. Mislim da ima umetnika i u Srbiji koji funkcionišu na nivou umetnika u inostranstvu, u smislu izlaganja, prodaje svojih radova. Nemam baš neko bogato iskustvo poznavanja poznatih umetnika iz inostranstva. Ljude koje sam upoznao, svi se nekako dovijaju, žive, stvaraju itd. Što se tiče odnosa društva prema umetnosti, tu ima razlike. Tu smo u problemu, rekao bih. Čini mi se da smo mi na nivou pijace ovde u Srbiji, sve je nekako izmešano. Završio fakultet ili ne kao da i nije nešto baš važno, međutim i te kako se vidi razlika. Takođe mi se čini da smo mi umetnici prepušteni snalaženju večito. Ne osećam da neki sistem stoji iza nas koji bi štitio kvalitet, posvećenost… Ovako, ko se kako snađe, ko koga poznaje..

Dobitnik ste i nekoliko nagrada. Koliko Vas one motivišu da i dalje radite ili to nema uticaja na Vaše stvaralaštvo?

Hvala ljudima koji su prepoznali u meni nešto da bi mi dodelili nagrade ali iskreno, očekivao sam više. Naročito na fakultetu, za crtež bar. Ali ajde, naučio sam da ne obraćam pažnju na nagrade. Iskreno te moje nagrade su više simboličnog tipa, ništa se tu nije menjalo, nemaju baš neku težinu. Doživljavao sam ih kao vrstu priznanja za ono čime se bavim, ali uglavnom su me vešto izbegavale.

Pandemija i umetnost

Protekla godina je bila specifična po mnogo čemu. Kako je pandemija uticala na Vaš rad? Jeste li više slikali ili, ipak, ne?

I nije uticala mnogo. Jeste u kretanju, odlazku u inostranstvo itd. Uradio sam jednu veliku za mene ikonu, što teško da bih uradio da nije bilo izolacije, a i ponovo sam se navukao na grafičke novele, stripove. Izolacija je učinila da kopam po sebi. Takođe sam napravio i jednu protestnu pesmu i animirao je jednostavno, kao što i ta pesma zvuči. Nije loše bilo. Slikao sam naravno i crtao.

Da li je bilo odlaganja nekih planova poput izložbi, kolonija?

Bilo je. Odložena mi je samostalna izložba u Inđiji i likovna kolonija u Grockoj. U Zrenjaninu sam uleteo u procepu ovih mera sa izložbom, tako da tu nije bilo odlaganja.

Možete li već sada da kažete šta Vas čeka tokom 2021. godine ili je i dalje sve neizvesno, budući da pandemija još traje?

Stvarno pojma nemam i to ne toliko zbog pandemije, nego i zbog toga što nemam nešto zakazano. Osim valjda izložbe u Inđiji koja bi trebalo da bude, ako nije otkazana i možda rezidencijalni boravak u Parizu tokom leta, ako se to nije sve istumbalo.

Šta trenutno radite?

Čitam stripove, slikam neke slike pod uticajem malo tih stripova, pevam, idem u crkvu, razmišljam o školi i nastavi i nastvaku učenja francuskog jezika.

Gde mogu da se vide Vaši radovi?

Mogu na Fejsbuku, Instagramu, internetu… ili kod mene kući uživo ili na izložbama kada ih imam.

Ljudi najčešće traže ikone i portrete dragih

Koliko su ljudi zainteresovani za Vaše stvaralaštvo? Kupuju li Vaše slike i šta najčešće biraju?

Čini mi se da su ranije bili više zainteresovani. Neke moje slike su završile u Skupštini grada Beograda, Medicinskom fakultetu, Pijacama grada Beograda. Kod ljubitelja psihološkog portreta uglavnom u inostranstvu – Engleskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj, Kanadi, Južnoafričkoj republici… Nije jednostavno, bar meni, prodati neki rad i biti zadovoljan.

Prodavao sam i Pedaman slike i portrete crteže, ali i jednu sliku iz manastira. U poslednje vreme, nisam primetio zainteresovanost za moje stvaralaštvo, koliko za narudžbine tipa ikona, portret nekog dragog im itd.

Kosovo kroz prizmu umetnosti

Postoji li nešto što do sada niste radili, a što biste voleli da slikate? I zašto to još niste uradili?

Poslednjih nekoliko godina bavim se temom Kosova. Do sada sam uradio četiri slike. Teško i sporo mi ide, ali ne odustajem. Gledam da odem do Gračanice uglavnom. Upoznao sam par ljudi koji mi pomažu sa ovom temom i koji žive tamo. Ne mogu da ne pokušam da uradim ono što je u mojoj moći da bih bar nekom skrenuo pažnju da tu nešto nije u redu. Ne mogu samo da pasivno posmatram kako se plasiraju svakakve ideje bez ikakve potpore u vidu dokumenata, dokaza.

Tokom jednog od svojih boravaka u Parizu, organizovao sam jedan open studio gde sam predstavio te svoje slike i obrazloženja šta ih je inspirisalo. Mnogo inostranih umetnika je posetilo taj open studio i mnogi su bili iznenađeni onim što su videli. Mislili su da je upravo obrnuto. Žao mi je što se, ipak, osećam usamljenim sa ovim što radim, a opet, navikao sam. I kada sam otišao u manastir i radio slike monaha, retko da me je ko razumeo zašto to radim. Kasnije se pokazalo da sam bio u pravu, nadam se da će tako biti i sa Kosovom. Voleo bih da istrajem na tome i završim. Pored toga, animacija, povezanost crteža i muzike me interesuje.

Umetnička dela i na zidovima

Da li i danas crtate po zidovima, kao kada ste bili dete?

Crtam murale ponekad. U Zrenjaninu sam uradio jedan mural sa par tadašnjih svojih učenika, na zidu ispred zbornice u osnovnoj školi Jovan Cvijić. Uradio sam i u gostoprimnici Ruske crkve takođe jedan mural-ikonu. U Beogradu sam na jednom zidu isto uradio jedan grafit-mural. Volim da crtam po zidovima. Da, sada gledam da to ima više smisla nego kada sam bio dete.

Kakvi su Vaši planovi za budućnost?

Nemam neke dugoročne planove. Postavljam kratkoročne planove koji su mi ostvarivi i ostavljam prostor za iznenađenja.

Fotografije ustupio Predrag Lojanica