Vuneni džemperi, rukavice, kape, čarape, kao i pantalone ili šeširi su nekada više, a nekada malo manje popularni. Modni trendovi se menjaju, ali je činjenica da se nekako uvek posle određenog broja godina vraćamo na ono što se nekada nosilo. Da bi se napravili predmeti od vune potrebno je ovu sirovinu pripremiti. A to znači da je treba oprati, iščešljati, ispresti… Članice Udruženja “Banatsko jagnje” iz Boke pre četiri godine obnovile su tradiciju pranja vune na Tamišu. Proteklog vikenda na ovaj način oprale su između 500 i 600 kilograma vune.
Do pre koju godinu vuna se i u Boki, kao i u drugim mestima bacala. Tada su, međutim, članice Udruženja „Banatsko jagnje“ rešile da za svoje ručne radove koriste najviše vunu.
„Mi već četiri godine peremo vunu na Tamišu. Ovo što radimo nismo mi izmislili, to ceo svet radi. Mi samo obnavljamo tradiciju. Pošto je u početku bila mala količina vune prve godine smo išli na Tamiš i tu smo je oprali i osušili i doneli kući. Sledeće godine je bila veća količina vune, pa smo druge godine bili 3 dana, a sada smo pet dana napolju na Tamišu i peremo vunu. Do sada smo prali vunu i koristili je za naše potrebe. Nismo birali vunu, ko nam šta da mi to operemo i radimo. Ove godine prvi put razdvajamo vunu. Svaka vuna ide posebno. Juče smo uradili romanovsku, danas radimo il de frans i nešto virtemberg i sutra radimo virtemberg“, kaže Marija Večanski, predsednica Udruženja „Banatsko jagnje“ iz Boke.
Ni jedna voda ne može da opere vunu kao voda iz Tamiša
Naša sagovornica tvrdi da ni jedna voda ne može tako dobro da opere vunu, kao voda iz Tamiša.
“Voda je specifična po tome što je meka i lepa je za pranje i za ispiranje. Vuna je dosta prljava. Kući je zaparivamo u prašak i vrelu vodu, pa je potrebno puno vode za ispiranje. Ovde je sve to ponuđeno tako da nam je mnogo lakše da ovde ispiramo. Tamiška voda je kišnica, izvorska voda, mnogo je mekša i mnogo se lakše radi ovde neko kod kuće. To ni jedna kuća ni seoska, ni gradska ne može da ispere kao ovde na Tamišu. Moram da napomenem da je voda mlaka. Toplija je u odnosu na vodu iz seoske i gradske mreže. Imamo i dve žene koje nam kuvaju. Tu je potrebna malo jača hrana da bi sve moglo da se proprati. Podeli smo tako da nikada ne opteretimo dan. Planski radimo svakog dana. Imamo i dan kada samo peremo vunu, a posle ispiramo. To je svakog dana pet sati konstantnog rada”, objašnjava naša sagovornica.
Za pranje vune na tradicionalan način uglavnom je zaduženo 6-7 žena iz udruženja. Prethodnih godina u proseku su na Tamišu prale između 500 i 600 kilograma vune.
„Ove godine je bilo u planu da operemo tonu i po, ali pošto nema manifestacija, nema izložbi, ne znamo kako ćemo ovu vunu sačuvati i prodati, tako da ćemo opet oprati oko 500 kilograma vune. Ostatak prljave vune ćemo ostaviti za sledeću godinu”, kaže Večanski.
Ispiranje vune u Tamišu iz čamca
Za pranje vune u reci potrebni su odgovarajući vremenski uslovi. Na Tamiš se ide kada je jako sunce, jer su žene u vodi nekoliko sati.
“Naporno je i teško, jer je vuna prljava. Ona sama po sebi ima svoj miris specifičan. Ima u njoj ima i izmeta i to sve mora preko ruke da se opere. Nema ni jedna mašina koja to može da odradi. Susrećemo se i sa čičkovima, ima malo i slame. Slama nije toliki problem kod pranja, koliko je čičak. Ruke se natope u vodi, pa to malo omekša kožu, pa se ubodemo. Ali, polako sve stižemo da uradimo. Vunu prvo peremo gore na obali u dve ruke i onda nosimo dole na Tamiš. Žene su starije, pa da ne stoje ceo dan u vodi vunu ispiramo iz čamca. Pre se stajalo u vodi kada se vuna ispirala”, objašnjava naša sagovornica.
Do ove godine u Udruženju „Banatsko jagnje“ vunu nisu razvrstavali. Međutim, sada je napravljen plan da romanovska i virtemberg vuna idu na pređu. Il de frans i cigaja će se koristiti za izradu jorgana i jastuka.
„Do sada smo uglavnom štrikali i pravili smo jorgane. Nešto malo jastuka je bilo, samo za reklamu. Ove godine pravimo mnogo više jastuka. Iduće godine u proleće ćemo ubaciti nanu u vunu, a na jesen lavandu”, otkriva Večanski.
Korona sprečila druženje sa drugim udruženjima na Tamišu
Za razliku od novih materijala, vuna je večna.
“Vuna nema rok trajanja. Niko ne može da kaže da se vuna pokvarila i da nema upotrebnu vrednost. Ona i iz jastuka kada se izvadi može u mlaku vodu da se opere, da se rukama otrese i da opet ima svoju namenu. Ne može da isturne. Potražnja videćemo kakva će biti. Do sada smo kud i kamo više prodavali na manifestacijama. Videćemo kako ćemo ove godine da prodajemo preko društvenih mreža“, kaže naša sagovornica.
Pranje vune na Tamišu je i prilika da se članovi različitih udruženja druže. Ipak, to nije bio slučaj ovoga puta.
„Ove godine zbog situacije nismo imali goste na pranju. Pozvali smo ih, ali ih razumemo što nisu došli. Ljudi imaju strah zbog korona virusa i mi podržavamo svaku odluku. Inače, imamo podršku i ljudi sa strane. Evo jedna žena nam je dala il de frans vunu i ona će platiti sve troškove za vunu. Da li ćemo je plesti, drndati, češljati… Ona veruje u to što mi radimo sa vunom i veruje da se treba vratiti prirodi“, dodaje Večanski.
Pranje vune je zahtevan posao, koji ujedno pričinjava i zadovoljstvo
Među ženama koje su ove godine bile na pranju vune ima i onih kojima je ovo prvo iskustvo sa ovom vrstom posla.
„Drugi put sam kod ovih žena u poseti, ali prvi put perem vunu. Mnogo mi je lepo ovo druženje, priroda. Sve mi se dopada. Nije teško da se pere, ima po koji čičak da se izvadi, ali treba da se očisti da bi to bila prava vuna“, kaže Esti Francija.
„Vunu perem tri godine. Redovno. Koliko mogu redovno. Nisam nešto zauzeta, ali nekad iz zdravstvenih razloga ne dođem. Nije teško, jer mi je ovo zadovoljstvo. U čamcu mi nije teško da budem, jer ja ovo zamišljam kao da sam na moru i radim sa zadovoljstvom. Kada dođem kući, operem ruke, dezinfikujem ih, namažem nokte i kao da nisam prala vunu. Ništa mi ne smeta. Ne osećam nikakvu težinu ovog rada”, objašnjava Slobodnaka Krnjić .
Dve članice udruženja su uvek zadužene za pripremu hrane.
„Mi smo najviše zadužene za kuvanje, ali i ovako za šta je sve porebno kada se ide na manifestacije, kada se kuva sir od dunja. Sa vunom ne radimo, jer kuvanje i vuna ne mogu da se rade zajedno rukama. Kolače mesimo, pravimo… Svakog dana različito spremamo. Juče je bio pasulj, danas pečeni krompir i kobasica sa sirom i salata, sutra će biti gulaš…” objašnjava Branislava Vasić.
Osim po tradicionalnom pranju vune u Tamišu, udruženje „Banatsko jagnje“ prepoznatljivo je i po njihovim akcijama darivanja beba, darivanja monaha, organizaciji Banatske sirijade… A sva je prilika da se na ovome neće zaustaviti.
.gif)
.gif)
