 (1).gif)
U poslednjih nekoliko meseci u Srbiji je učestala pojava porodičnih ubistava kao najtragičnijih situacija koje se mogu odviti u ljudskom društvu. Činjenica koja zabrinjava jeste upravo porast te vrste ubistava u kojima pojedinci „dignu ruku“ na svoje najbliže.
Šta je „okidač“ ovakvih situacija, kakva je struktura ličnosti počinioca ubistava, koja je uloga mas-medija u objavljivanju vesti iz crne hronike – razgovarali smo sa stručnom saradnicom Opšte bolnice „Sveti Jovan“ u Zrenjaninu, psihologom i psihoterapeutom Aleksandrom Golubović.
– Činjenica jeste da su nažalost novinski natpisi preplavljeni vestima iz crne hronike. Da bi govorili o značajnom porastu odnosno smanjenju učestalosti nekog dogadjanja, ili o značajnoj promeni u nekoj društvenoj oblasti života moramo raspolagati tačnim, preciznim statističkim podacima, koji bi nam omogućili objektivan uvid i mogućnost uporedjivanja nekih društvenih dogadjaja u različitim vremenskim periodima. Tako stvaramo optimalne uslove za ozbiljno istraživanje neke društvene pojave. Bez toga ocene tog događaja ostaju na nivou subjektivnih procena i subjektivnog pripisivanja njegovog značenja i značaja, često na nivou tumačenja doživljenih emocija, što ostavlja prostor za manipulaciju.
Ono što je karakteristično kod takvih događaja, jeste da ne dobijamo potpune odnosno povratne informacije o motivima tragedije, o strukturi ličnosti počinioca, nemamo uvid u objektivnu situaciju – kaže naša sagovornica na početku razgovora.
I love Zrenjanin: Zbog čega je poslednjih godina procenat ubistava izuzetno visok, a dobar udeo čine upravo porodična ubistva? Da li kao deo uzroka možemo posmatrati period devedesetih godina kada smo kao nacija pretrpeli teške situacije?
Aleksandra Golubović: Ne smemo više da dozvolimo da nam devedesete budu izgovor što život danas nije dovoljno kvalitetan. Noam Čomski je dobro objasnio tehniku zloupotrebe emocija koja se koristi u izazivanju kratkog spoja prilikom razumnog prosudjivanja. Kritičku svest tada zamenjuju emotivni impulsi uz odsustvo realnih informacija, činjenica. Taj mehanizam je bio nešto što je primenjivano 90-tih godina – stvaranje problema izazivanjem nasilja, destruktivnog ponašanja i ratova što je raspirivalo bes, paniku, zabrinutost, tugu i očaj u narodu čime su se prikrivale suštinske namere vlasti u to vreme. Nedovoljna obrazovanost i neadekvatna informisanost dodatno je olakšavala manipulisanje stanovništvom. Emocija beznađa je tih godina postajala sve dominantnija i dovela je do ponašanja koje karakteriše prepuštanje sudbini, odnosno otpisivanje odgovornosti za sopstveni život. Ratovi su na sreću prošlost, ali i dalje postoje ozbiljni problemi u državi koji imaju određeni uticaj na mentalno stanje građana, i to kao okidači neadekvatnih emocija i ponašanja po starom mehanizmu odnosno navici reagovanja kao tokom 90-tih. Kao pojedinci ne možemo da utičemo na poboljšanje standarda, stopu nezaposlenosti , siromaštvo, ali je važno shvatiti da smo sami odgovorni za emocije koje doživljavamo, kako ih tumačimo i kako se u skladu sa njima ponašamo.
I love Zrenjanin: Ko su najčešći počinioci tragičnih događaja?
Aleksandra Golubović: Važno je da imamo na umu da postoji nekoliko rizičnih grupa osoba sa određenim psihičkim problemima koji mogu da budu potencijalni počinioci krivičnih dela. Na prvom mestu su osobe koje pate od najtežih psihičkih oboljenja a to su psihoze(oko 2%društva) kod kojih je osnovni uzrok genetski faktor, i kod takvih osoba je izmenjen odnos sa realnošću. Drugu grupu čini 10-13% ukupne populacije, karakterišu je manja ili veća odstupanja od psihički normalnog ponašanja. To su osobe sa poremećajem ličnosti, osnovna karakteristika kod ovih profila ličnosti je da nemaju razvijen osećaj empatije, tačnije ne prepoznaju emocije drugih ljudi, ili ne zanima ih kako se drugi osećaju. Trećoj kategoriji pripadaju osobe koje u kriznim situacijama reaguju afektivno.
Koliko intenzivno će osoba doživeti neku emociju do nivoa afekta, zavisi od toga koliki značaj pripisuje dogadjaju. Afekat nije ništa drugo nego reakcija ljudi na njihovu okolinu iz akumuliranog i dugo potiskivanog osećanja besa. Jedno je kada se emocija besa usmerava na nečije ponašanje a drugo je kada se emocija besa usmerava ka određenoj osobi odnosno kada neko osobu smatra preprekom i pretnjom što onda prelazi u prezir i mržnju. Kada se ne bavimo svojim „unutrašnjim životom“, veća je šansa da našim emotivnim doživljajem i ponašanjem upravljaju nesvesni procesi koji često nisu u skladu sa našim pa i društvenim sistemom vrednosti. Za osobe koje nemaju uvid u svoje emocije i ponašanje kaže se da su nedovoljno emocionalno pismene.Ne treba isključiti ni osobe koji pate od bolesti zavisnosti, narkomanije, alkoholizma kao još jednu rizičnu grupu sklonu destruktivnom ponašanju u kriznim situacijama.
I love Zrenjanin: Zašto u tim kriznim situacijama stradaju najbliži članovi porodice?
Aleksandra Golubović: Ta pojava se može objasniti teorijom „žrtvenog jagnjeta“. Dugotrajna frustracija i neispunjenje nekih važnih životnih želja dovode do nagomilavanja emocija besa i ljutnje. U tim momentima, kada to postane nepodnošljivo, takva osoba ispoljava svoj bes na pojedinca ili grupu koja nije u stanju da joj uzvrati udarac. Nekada je izvor frustracija nepoznat, nedostupan ili suviše moćan. Još jednom naglašavam da se to češće dešava osobama koje nisu dovoljno emocionalno pismene. Emocionalna pismenost je veština koja se uči i omogućava nam da prepoznamo svoje emocije i adekvatno upravljamo njima, budemo svesni njihovog uticaja na druge, ali isto tako i da prepoznamo emocije drugih. Samo emocionalno pismena osoba u stanju je da preuzme odgovornost za svoje postupke. Bez pravog uvida u doživljaj svojih emocija takve osobe imaju doživljaj moći u destruktivnim ispadima.
I love Zrenjanin: Da li takvim osobama može pomoći poseta psihologu i koliko smo kao nacija uopšte otvoreni za posete stručnim licima i ustanovama?
Aleksandra Golubović: Odlazak psihologu nažalost kod nas još uvek predstavlja pomisao koja izaziva osećanje stida, odnosno strah da će drugi o nama imati loše mišljenje zbog traženja pomoći stručnog lica. Ovakav pristup u manjim sredinama je još više naglašen, pa ni Zrenjanin nije izuzetak u tom smislu. Osobe koje se obraćaju psihologu najčešće to rade kada jake emocije poput tuge, straha i ljutnje prevaziđu kapacitete njihove ličnosti ili kada dođe do pogoršanja međuljudskih odnosa. Naravno da ni tada nije kasno da se obrate za stručan savet ili terapiju, već je problem što se i do tada nekonstruktivno trošila energija što je samo produbljivalo konfuziju. Poseta psihologu podrazumeva razgovor u trajanju od 45 minuta do sat vremena, po potrebi i duže. Razgovor može imati karakter psihološkog savetovanja, psihoterapije ili psihološkog testiranja u cilju psihodijagnostike. Psihološko savetovanje je osnovni način psihološke pomoći ljudima i ono podrazumeva davanje stručnog saveta jednom ili nekoliko puta, dok psihoterapija podrazumeva dublju analizu i temeljnije bavljenje strukturom ličnosti klijenta , a sprovodi se jednom nedeljno u dužem vremenskom periodu što opet zavisi od dubine problema koji klijent ima. Kada je reč o strukturi ličnosti koje sam opisala kao rizične grupe u manifistovanju destruktivnog ponašanja, osnovni problem jeste što kod takvih osoba ne postoji dovoljan uvid u lični problem. Tu značajnu ulogu ima porodica i šira društvena zaštita u smislu uključivanja i pružanja primarne zdravstvene zaštite.
Ilove Zrenjanin: Koju poruku možete uputiti celokupnoj populaciji – kakvih se uticaja kloniti, u kojem pravcu razmišljati, kako najlakše prebroditi krizne situacije koje svaka osoba ima…
Aleksandra Golubović: Jako je važno razvijanje samosvesti jer što više znamo o sebi, svojim osećanjima i sopstvenim emotivnim reakcijama u određenim situacijama, to ćemo biti u mogućnosti da ih prepoznamo i biramo adekvatan način na koji ćemo se ponašati u različitim situacijama. Bez samosvesti, emocije nas mogu zavesti i okrenuti protiv nas samih, udaljiti od ciljeva i usmeriti nas na pogrešan put da postanemo onakvi kakvi ne bismo želeli da budemo. Razvijanjem samosvesti razvija se i kritičko mišljenje a takvim osobinama stičemo ličnu autonomiju i smanjujemo mogućnost da budemo “plen” manipulativnog informisanja ili ponašanja bilo od strane pojedinca ili društva u kojem živimo – poručila je Golubović na kraju razgovora.
Razgovor i termin za stručni savet psihologa Aleksandre Golubović zakazuje se posredstvom Opšte bolnice “Sveti Jovan”, ličnim odlaskom u ulicu Ive Lole Ribara 38 ili telefonom na broj 023.510.765 i 023.580.030.
Direktan kontakt moguć je putem mejl adrese aleksandragolubovic5@gmail.com
.gif)
.gif)
