Gotovo da nema zime a da ne čujemo da je bilo trovanja ugljen-monoksidom. Podaci pokazuju da je ovaj gas najčešći uzrok povređivanja ili smrti širom sveta. Poslednji u nizu događaja koji bi trebalo da nas upozori da proveravamo uređaje u domaćinstvu, ali i da je odžake neophodno redovno održavati, dogodio se u utorak 26. januara kada su se svi članovi porodice Bakoš otrovali ugljen-monoksidom. Pukom srećom, izbegnut je scenario koji je mogao biti tragičan. Nakon trovanja, porodica je u požaru izgubila većinu stvari koje je imala.
Samo nekoliko dana nakon što se uselila u kuću u Elemiru, porodicu Bakoš zadesila je ogromna muka.
“U utorak ujutru oko pola šest nas je probudio plač najmlađeg sina. Nismo znali šta mu je. Nije mogao na noge. Mi smo ustali da se spremimo da ga nosimo u Urgentni centar, jer nismo znali šta je sa detetom. Kada smo izašli napolje, on je seo u automobil i tu je došao sebi, verovatno kada se nadisao svežeg vazduha. Ja sam pala pored automobila, izgubila sam svest. Sam Bog nas je vratio nazad u kuću, da ne odemo u Urgentni, jer da smo otišli, ne smem ni da pomislim šta bi bilo sa ostalom decom. Oni bi ostali u kući da spavaju. Pogušili bi se. Mi smo se vratili unutra. Tada se i ćerka požalila da joj nije dobro i onda je kod mene nastupio „prekid filma“. Ne znam bukvalno šta se dalje događalo”, kaže Beti Bakoš, majka četvoro maloletne dece.
Trovanje čitave porodice ugljen-monoksidom
“Suprug me je budio, nije uspeo da me probudi. Uplašio se, zvao je Hitnu pomoć. Hitna pomoć nije htela da izađe na teren, već ga je uputila na lekare iz Elemira. On je otišao do ambulante, mada kaže da se i ne seća kako je do tamo otišao. Vratio se nazad, jer su lekari zvali Hitnu pomoć. Kada je došao kući suprug je video da je plafon pukao i da je jako crven. Ja sam se trgla u momentu kada je viknuo da pada plafon. Kako sam tada ustala ni sada ne znam. Ćerka je iznela mlađeg sina, srednji je izašao sam, a ja sam uzela starijeg. Pokušala sam da ga stavim na noge, nije mogao da stoji, padao je. Kako sam prešla prag od sobe sa njim, tako je plafon pao. To je bila sekunda”, dodaje naša sagovonica.
“Hitna pomoć je u tom momentu stigla. Prevezli su nas u bolnicu. Tamo su deca bila na kiseoniku. Urađene su im sve analize. U kući je počelo da gori. Sve je izgorelo. Vatrogasci kažu da je još uveče gore počelo da tinja”, kaže Bakoš.
Iako stručnjaci često upozoravaju da je ugljen-monoksid izuzetno opasan, čini se, da malo ko to ozbiljno shvata. Porodica Bakoš je imala sreću da izbegne tragediju.
“Ugljen-monoksid je izuzetno opasan. Mi, eto, ništa nismo osetili, a bili smo otrovani. Doktor nam je rekao da nas je Bog spasao što je bilo ovako kako je bilo, jer smo svi mogli da se pogušimo. Ugljen-monoksid nema boju, miris, ništa. Ti osetiš da ti se nešto dešava, ali u tom momentu ne znaš šta”, kaže naša sagovornica.
Zrenjaninci pritekli u pomoć porodici
“Mi smo se u Elemir preselili u subotu, a u utorak ujutru se desilo to što se desilo. Do skoro smo živeli u stanu na Bagljašu. Ključeve od stana nismo vratili, jer nam je tu ostao nameštaj. Sreća, nismo stigli da prebacimo nameštaj. Rekli smo da ćemo to polako da uradimo, jer je u kući već bio nameštaj. Stan nismo odjavili, pa smo se sada vratili u njega i imamo gde da budemo”, dodaje naša sagovornica.
Odmah nakon požara grupa Zrenjaninaca organizovala je prikupljanje pomoći za ovu porodicu.
Zašto je važno redovno zvati dimničara?
“Dešava se da se dimnjak zapuši. Ljudi nisu ni svesni da može da bude jako opasno kada se greju na plin, ako ne održavaju dimnjake. Dešava se da upadne ptica ili da napravi gnezdo, da se obruši malter iz dimnjaka. Mnogi dimnjaci nisu pravljeni i malterisani po standardu – malterom koji je odgovarajući i koji može da podnese visoke temperature. Plin razara dimnjak i spolja i iznutra. Najgore je kada ga razara iznutra. Zbog toga moraju da se pregledaju najmanje jednom, pa čak i dva, tri puta godišnje. Nema veze što ljudi ne osete nikakv dim. Ugljen-monoksid je takav gas da nema ni boju, ni miris. Najbitnije je da se dimnjak leti pripremi za zimu. Tada se on čisti, pali, vadi se gar…”, upozoravao je i tada Konstantin Forotičan.
“Čak i paučina koja se stvori preko leta u dimnjaku mora da se skine. Na paučinu se hvata prašina. Pošto je gas od sagorevanja lakši ne može da probije tu paučinu i prašinu i onda dimnjak ne vuče dobro. Mnogo je opasnije kada se neko greje na plin, nego na drva, ako ne proverava redovno dimnjak. Kad se ljudi greju na drva, čim se dimnjak zapuši dim se vraća u prostoriju i to se vidi. Kada je reč o grejanju na plin, ugljen-monoksid se ne vidi i ne oseti i to je najopsnije. Ništa ne pokazuje u prostoriji u kojoj boravite da dimnjak ne vuče dobro”, pričao je naš sagovornik.
Sprečavanje trovanja ugljen-monoksidom jednim godišnjim pregledom dimnjaka
U vremenu kada ljudi jedva krpe kraj sa krajem, ne čudi što se mnogih usluga odriču. Pa tako i usluga dimničara. I to potpuno neopravdano, jer pregled dimnjaka nije skup, a može da spasi život. A često i više njih.
“To je bila zakonska obaveza i ljudi su morali da nas prime da pregledamo i očistimo dimnjake. Sada to nije zakonska obaveza i zavisi od toga da li ljudi žele da pozovu dimničara. Srednja generacija uglavnom sama čisti dimnjake. Oni kupuju četke i to kao održavaju. Međutim, nemaju kvalitetan alat i to ne odrade dobro. Posle 3-4 godine dimnjak se zapuši i onda zovu dimničara. Tada mora da se radi probijanje. Najviše poziva imam od penzionera, starijih ljudi. Oni su oprezniji. Mlađi zovu samo kad se dimnjak već zapuši. Tada kažu „pomaži majstore“. Više me zovu ljudi sa sela, nego iz grada”, objašnjavao je Forotičan.
“Kada sam ranije obilazio kuće, ljudi su često govorili da ne treba da se čisti odžak. Ja sam im tada govorio da čak i ne moraju ništa da plate, samo neka mi dozvole da pregledam da li je sve u redu. Često puta se ispostavljalo da je dimnjak zapušen. Pronalazio sam golubove, gnezda, cigle… Tek tada su ljudi shvatali da je moglo da im se desi da se uguše. Svi su mi zahvaljivali, neki su i plaćali uslugu. Ali, ja uvek kažem da je važniji ljudski život od bilo kojih para”, prisećao se ovaj diminčar upozoravajući na opasnost koju nosi ugljen-monoksid.