Plesom u kolicima pobedila sudbinu – Kristina Živankić

“Ako ne čuješ, ne hodaš ili ne vidiš, ne znači da ne možeš da plešeš!”, kaže sa osmehom Kristina Živankić (56) iz Zrenjanina, koja nije dozvolila da je to što je nepokretna već 25 godina spreči da se profesionalno bavi plesom od 2006. godine i postane vicešampion sveta u šou-densu.

Nju smo zatekli na treningu u Sportskom centru “11. april”, gde dolazi da trenira. Obučena u prelepi plesni kostim, sa savršenom frizurom i posuta šljokicama, blista, sva sjajna i nasmejana. Ko ne zna o čemu se radi i kakva je njena životna priča, pomislio bih da je samo sela da odmori i da će svakog trenutka ustati.

Inače, Kristina je još pre nego što je nastradala volela da igra. Tada se, doduše, nije bavila plesom – nije stizala od obaveza.

Čitav njen život promenio se jedne davne noći, kada se iz Novog Sada vraćala kući u Zrenjanin. Bila je pospana, umorna i sveže razvedena, od konačne rastave prošlo je svega tri meseca.

– Sećam se kao da je bilo juče. Septembar, lepo vreme, a ja umorna, pospana, zabrinuta. Da li ću biti dobra majka, da li ću moći da svojim dvema devojčicama nadoknadim oca… Sve mi se to motalo po glavi. Imala sam utisak da me trese, te sam uključila grejanje u kolima ne bi li se malo ugrejala – priseća se ona.

Kristina kaže da ni sama ne zna kako je utonula u san, a auto je usporio.

– Kada sam htela da dam gas i krenem dalje, nešto se dogodilo, auto je počeo da skače, zavrteo se u krug, udario u rupu pored puta, a ja sam ispala iz automobila i pala 30 metara dalje. Završila sam u jarku. Oko mene mrak. Čujem zvukove kola kako se pojačavaju, pa nestaju u mrkloj noći. Svetlo s njih tek nazirem. Ne znam ni sama koliko dugo sam ležala tako. Niko nije hteo da stane iako su videli da se dogodila nesreća – kaže ona.

Ipak, našao se jedan hrabar i savestan čovek, koji je stao i pozvao hitnu pomoć. Oni su je izneli iz jarka i prebacili u Novi Sad, a odatle u Banju Koviljaču, gde šalju samo najteže slučajeve. Utvrdili su joj paraplegiju, oduzetost donjih eksremiteta.

Nakon toga, usledila je operacija kičme i postojala je mogućnost da se još jednom operacijom uredi da Kristina bude pokretna, ali SIZ je, prema njenim rečima, smatrao to izlišnim i operacija joj nije odobrena.

– Sve je moglo da bude drugačije. Posle tri meseca počeo je da mi se vraća senzibilitet u nogama. Imala sam i neke ograničene pokrete, kontrolisala sam stolicu i urin, doktor nije mogao da veruje da se sve to vratilo. Da je bilo još te jedne operacije verovatno bi sve bilo drugačije, ali nema veze, ja sam se ipak snašla – priča Kristina.

Ona kaže da je u tim situacijama veoma teško ne pomisliti na najgore, jer “ako ništa više ne možeš, onda ni ne vrediš”.

– Tada ti pada na pamet i da nešto od sebe učiniš. Ali, s obzirom na to da sam imala ćerke, jedva sam čekala da ih vidim i one su bile moja svetla tačka u životu. Tako da sam se snašla i ovako – kaže ona sa osmehom.

Dve godine nakon nesreće, kada je izašla iz bolnice, nastavila je sa obavljanjem svog posla – da frizira.

– Sa malom stolicom pored kolica i dalje sam mogla da radim. Počela sam da živim malo usporenije. I tada kada sam pomislila da je svim mukama kraj i da mi ništa ne nedostaje, razbolela mi se najstarija ćerka i umrla od raka glasnica – priča ona sa suzama u očima.

Ipak, heroj Kristina uspela je i to da prevaziđe. Sad nema noge, ali “može da klizi po nebu”.Zahvaljujući plesu zaboravlja da je u kolicima, toliko je taj trenutak snažan. Ona je 25 godina kasnije pronašla način da se opet oseti slobodnom. Upisala se u istoriju.