Perje, perje…kupujemo perje

PEEEEEEERJE, PEEERJEEEEEE, KUPUJEMO PEEEEERJEEEEE…  Rano prepodne a ulicom krstari junak s megafonom i dere se kao da je only in this world.

Mislim u sebi, “O.K. je, momak osvojio si nas“, ali to što je meni dosta ne znači da je i njemu. Od početka do kraja ulice razleže se slogan ovog revnosnog prodavca i već vidim kako komšije nervozno izlaze „na crtu“ jer i njih kao i mene ovo ne poručeno buđenje uopšte ne uzbuđuje.

Međutim, nismo stigli da utabamo šok koji je u našim ušima odzvanjao od perjara kad stiže i „gvožđar“, doduše malo glasniji…. „Gvožđe, gvožđe stari akumulatori…“ orio se njegov nastup, ali sad smo već svi bili nervozni. Ljudi izlaze iz svojih kuća, vrte glavom, neki gunđaju, a ima i onih koji su osuli paljbu koja pored megafona nije imala nikakvu šansu… I tako smo celo pre podne slušali smenjivanje raznih ponuda, zatvarali prozore, puštali muziku malo glasnije da ne čujemo navalu prodavaca – „PERJE KUPUJEMO, STARE AKUMULATORE, VEŠ MAŠINE KUPUJEMO….“.

Nešto kasnije ispričam kolegi deo šarene svakodnevnice, i shvatamo da krstare po svim gradskim naseljima u kojima se živi u kućama. Na Zelenom Polju su toliko dozlogrdili ljudima da im je zabranjeno da prolaze kroz delove pojedinih ulica, jer u tom malom prostoru, uzanim ulicama prave zvučni urnebes. I žale se svi redom – penzioneri, roditelji male dece… Zanimljiv marketinški potez ali ne mora baš tako u XXI veku. Što je najgore, niko u tim trenucima ni ne pomišlja da li u kući ima perjani jastuk s kojim bi perjara poslao u nepovrat, nego svi brojimo do 10 ne bi li obuzdali bes. Znači kontra efekat.

Shvatam i da treba da se zaradi, živi, ali ajmo sad svi s megafonom u rukama pa na ulicu da nudimo usluge. Stvarno bi bilo perja…I to na sve strane!