Obućar Mišo: Kako sam hobi pretvorio u zanimanje

Nekada je centar Zrenjanina bio pun zanatlija. Jedna do druge stajale su radnje obućara, krojača, krznara, časovničara… Međutim, ukoliko vam danas zatrebaju neke od ovih usluga, čini se da ćete morati dobro da se pomučite da pronađete one koji se ovim zanatima još bave. Jedan od njih je Mišo Surutka ili samo „obućar Mišo“, kako je poznat ne samo u gradu u kojem radi, već i van granica naše zemlje. Cipele ovog majstora našle su se u brojnim domaćim serijama, filmovima, pozorišnim predstavama. Ali, i na nogama slavnih umetnika poput Lajka Feliksa.

Da mu je pre više od 30 godina neko rekao da će od izrade cipela živeti, Mišo Surutka u to ne bi poverovao. Ni sam nije pomišljao da će ga ovaj zanat svrstati u red vrhunskih majstora i umetnika.

„Po obrazovnju nisam obućar. Cipele sam počeo da pravim iz hobija. Još kao mlad interesovao sam se za predmete koji se prave rukom od prirodnih materijala. Živeo sam u Sarajevu, a zna se da je Sarajevo zanatski centar. Tu je mogao da se kupi materijal na malo, da se napravi neki kaiš, neka tašnica ili nešto tako. Dok sam živeo u Sarajevu nisam pravio cipele za druge, samo za sebe. Kada sam došao u Srbiju, kada je počeo rat, onda sam hobi pretvorio u zanimanje, jer mi je to bilo najlakše. Nisam mogao da dobijem posao. Jednostavno sam morao da počnem da izrađujem cipele. Sa ovim poslom sam počeo u vreme one grozne inflacije”, počinje piču Mišo Surutka, jedan od retkih obućara u Zrenjaninu.

Za dobre cipele potrebne su vešte ruke, kvalitetan materijal i iskustvo

I dok su nekada zanatlije imale radnje na najatraktivnijim mestima u centralnoj gradskoj ulici, da biste ih danas pronašli morate najpre da znate gde su im lokali. Osim što su retki, oni su smešteni u nekom od prolaza, pasaža, dvorišta… Upravo u jednom takvom dvorišnom lokalu obućar Mišo stvara svoja remek-dela.

“Ako imate vešte ruke, dobar materijal i iskustvo, onda nije teško napraviti dobre cipele. Treba baš puno vremena provesti radeći da bi se stekla rutina. Meni nije problem da napravim bilo kakve cipele. To sam i dokazao bezbroj puta kada sam radio vrlo zahtevne modele za pozorište. Dugo sam radio za pozorište Puž, za Branka Kockicu. Oni uvek imaju razne ideje i prilično zahtevne cipele koje su vrlo neobične. To je prava pozorišna obuća. Kod njih nema situacije da kostimograf ode kod Kineza i da kupi obuću za predstavu. Tamo mora da se pravi cipela koja ima zube, cipela čiji je đon u obliku reketa za tenis. Jedan od najvećih izazova za mene bio je taj da napravim obuću za predstavu Maza i Lunja. Reč je o cipelama u obliku šape”, objašnjava obućar Mišo.

I pored toga što tvrdi da je za ovaj posao potrebno puno rada i iskustva, obućar Mišo, ne mistifikuje obućarsko zanimanje.

“Mislim da svako može da napravi cipele. Neko malo veštije, neko manje vešto. Nečija cipela će estetski biti lepša, nečija ne. Kao i u svakom poslu, i ovde je potrebno da se obućar posveti onome što radi. Ne sme da se otaljava. Moraš da voliš to što radiš i onda ide samo od sebe. Onda tu nema problema, samo izazova”, kaže naš sagovornik.

Početnici treba da krenu od manje zahtevnih modela

Od sve obuće najlakše je napraviti sandale.

“Kada sam počeo da pravim cipele, sebi sam prvo napravio sandale. Najlakše je napraviti sandalu, pa klasičnu cipelu. Ne može početnik odmah da radi cipelu koja se sastoji od 20 delova. To je moguće tek kasnije, kada se uđe u posao. Ranije nije bilo youtube kanala kao danas. Danas tu možeš da pronađeš sve, pa i kako se pravi cipela. Doduše tu je obično sakriveno ono glavno što treba da se zna”, objašnjava obućar Mišo.

“Držao sam kurseve za izradu cipela u Beogradu. Tu su dolazili mladi ljudi koji žele da se bave dizajnom obuće. Oni kad dođu da uče da prave prve cipele, obično dođu sa nekim komplikovanim idejama. Ja im onda kažem da ja to mogu da napravim, ali da oni moraju da počnu od manje zahtevnih modela. Od klasične cipele, recimo, nekih baletanki za žene. Kada cipele imaju više delova, onda ispadne da to moram ja da napravim, a poenta kursa je da oni nešto nauče”, dodaje naš sagovornik.

Nekada mu je za izradu cipela bilo potrebno mnogo više vremena nego sada. Danas obućar Mišo cipele može da završi za jedan dan.

“Da bi se pravila obuća, potrebno je imati znanja oko modeliranja. Ja sam nekada to konstruisao. Znači, uzmu se olovka, šestar, lenjir, uglomer… Sad kalup oblikujem krep trakom. Oblepim kalup, nacrtam cipelu koju hoću, razvijem omotač i imam model. To nije ni jednostavno, ali nije ni mnogo komplikovano. Na moje kurseve su dolazili obično ljudi sa nekim predznanjem. Bila je i jedna filmska šminkerka. Ona je jedna krhka ženica, ali tako je savladala tehniku šivenja i oblikovanja cipela da je to neverovatno. Polaznici se nekad i sami začude kako je to jednostavno. Naravno kada je reč o običnoj cipeli”, kaže obućar Mišo.

Obućar ima mogućnost da iskaže svu svoju kreativnost

Naš sagovornik tvrdi da je obućarski zanat jedan od najlepših zanata.

“On ti daje mogućnost da pokažeš kreativnost. Ja, recimo, kad sam u najvećoj gužvi, kad sam ograničen rokovima za isporuku, uzmem i napravim sebi neke cipele. To me opušta. Recimo, sada sam radio seriju cipela za temišvarsko pozorište, 18 pari cipela trebalo je da bude gotovo za tri nedelje. Kad sam bio u najvećoj gužvi, ostavio sam posao i napravio sam sebi cipele. Ljudi najčešće traže klasične cipele. Ja, recimo, ne volim obične cipele. Sebi uvek pravim malo drugačije cipele, ali da su svedene”, objašnjava ovaj obućar.

Kreativnost i dovitljivost ovog umetnika koji je u stanju da napravi i najzahtevnije komade obuće nije prošla nezapaženo. Tako je ovaj obućar koji živi u Banatskom Despotovcu radio za mnoga pozorišta, ne samo u Srbiji, već i van granica naše zemlje.

“Kad sam počinjao, maštao sam da radim za velika pozorišta. Tada ni sam nisam znao gde će me ovaj posao sve odvesti. Da mi je neko rekao da ću raditi za pozorišta, opere, ja bih mu rekao da bih to voleo, ali da je to od mene jako daleko. Međutim, ispostavilo se nisam bio u pravu”, kaže naš sagovorik.

“Osim za zrenjaninsko, radio samo obuću za pozorišta u Subotici, Kikindi i Novom Sadu, kao i za nekoliko KUD-ova. Zatim tu je bilo pozorište u Pirotu, nekoliko njih u Beogradu… U mojim cipelama igrale su se predstave u pozorištima na Cetinju, u Tivtu, Splitu, Rijeci, Temišvaru… Ljudi do mene dolaze uglavnom preko preporuke. Uradiš dobre cipele za jednog kostimografa, pa te on preporuči kolegi i tako to ide. Sad sam radio obuću za neki izraelski film. Za mene je najveći uspeh kada kostimograf posle predstave dođe i poruči da mu pravim cipele za njega lično”, dodaje obućar Mišo.

Pozorišna obuća mora da stvori neku iluziju

Praviti obuću za pozorište je mnogo komplikovanije od one za svaki dan.

“Teže je raditi pozorišnu obuću, jer ta obuća treba da stvori neku iluziju. Da ti vidiš nešto što zamisle kostimograf i scenograf. To su neki čudni oblici, neke boje… Kada se ima odgovarajući kalup nije problem da se naprave cipele. Ali, kad nemaš kalup, pa moraš da ga napraviš da bi dobio neku formu koju je zamislio neki kostimograf, tu je potreban smisao za improvizaciju. Nije dovoljno biti samo majstor. Dobijem ja skicu odeće i obuće od kostimografa, ali to je sad sve više-manje skinuto sa interneta. Sve je manje kostimografa koji sami kreiraju modele. Svi nešto otaljavaju. Za jedne cipele mi pošalju slike pet različitih vrsta obuće. Pa kažu vrh hoću kao ove, petu kao ove…”, objašnjava naš sagovornik.

“Za pozorište morate da pravite cipele za tačno određenu epohu. Ja za to imam nekoliko knjižica. Čitam istorije umetnosti. Za zrenjaninsko pozorište sam radio obuću za predstavu Jelena Anžujska. Tu su cipele morale da budu ekstremno izdužene i špicaste”, dodaje obućar Mišo.

“Mogu da napravim stabilne i udobne cipele sa platformom visokom metar”

Jedan od izazova za ovog zanatliju bio je i da napravi cipele sa ekstremno visokom platformom.

“Te cipele moraju da budu stabilne i ne previše teške. Jer kad čovek stoji na platformi od 30 centimetara može lako da se zaljulja, da izvrne zglob. Dosta sam razmišljao o tome kako da ih napravim da budu bezbedne i stabilne. I onda sam konstruisao. Kod ovakvog posla je važno znati malo i nacrtnu geometriju i fiziku. Ove cipele se, recimo, moraju ukositi malo na gore da bi se sila razložila. Kada bi se napravio isti đon na cipeli i dole na gazištu ona ne bi bila funkcionalna”, kaže naš sagovornik.

“Osim što sam našao rešenje kako da takva cipela bude stabilna, tražio sam rešenje i kako da bude lagana. Za to su potrebni određeni materijali poput šperploče, pur pene, armature… Tiple koje kupujem, a koje povezuju slojeve cipele su najveće dužine od metar. Tako da bih mogao da napravim cipele sa platformom od metar, da one budu u funkciji i da ne budu previše teške”, dodaje obućar Mišo.

Kome je sve obućar Mišo pravio cipele

Mnoge poznate ličnosti nosile su obuću ovog zrenjaninskog obućara.

“U pozorištu moju obuću nose Sergej Trifunović, Lazar Ristovski, Tihomir Stanić, Voja Brajović… A u inostranstvu to je recimo Lajko Feliks. On je više puta uzimao moje cipele. Čak je i u Kan išao u crvenim cipelama koje sam ja pravio. One su se čak našle i na omotu za njegov CD. Obuću sam pravio i za njegovu ženu i ćerkicu”, kaže naš sagovornik.

Mladima treba pokazati šta nude zanati

U svom radu obućar koristi različiti ručni alat, ali i mašine.

“Od ručnog altata potrebni su čekić, šilo, nož, makaze, skalpel, klješta za oblikovanje obuće tj. cvikanje. Od mašina to su mašina za šivenje, ja ih imam 5-6. Takođe, potrebna je mašina za brušenje. Od materijala mora se imati koža, postava, tabanica, peta koja se ili slaže ili se uzme gotova ako je u pitanju ženska cipela”, objašnjava ovaj obućar.

I dok su nekada zanati bili na ceni, čini se da se sada jako malo ljudi interesuje za njih.

“Za ovaj zanat se interesuju oni kojima je to neko približio. Neko ko nema pojma šta je to, ne može da se interesuje. Gde danas neko ima priliku da vidi kako se prave cipele. Sve je manje majstorskih radionica. U Zrenjaninu mislim da je nas dvojica obućara koji stvarno pravimo cipele, ostali samo popravljaju obuću”, kaže naš sagovornik.

“Pokazatelj da nije tačno da se mladi ne interesuju za zanate meni je bilo jedno predavanje koje je organizovano u Gradskoj biblioteci. Naime, ideja je bila da osnovci koji završavaju školu prisustvuju predavanju na kojem će nas nekoliko zanatlija predstaviti ono čime se bavimo. Plan je bio da predavanje traje najviše sat, ali je ono na kraju trajalo dva i po sata. Deca su postavljala mnogo pitanja. Ljudima treba pokazati šta je to i šta se može sa tim zanatom. Ja imam radionicu 24 godine i napravio sam hiljade pari cipela, a opet je mnogo onih koji ne znaju gde je moja radionica”, objašnjava obućar Mišo.

Svaki zanat je zlata vredan

Imati bilo kakav zanat u rukama znači da ne morate da strahujete za svoju budućnost. Naravno, pod uslovom da se tom poslu ozbiljno posvetite.

“Kada sam radio po pozorištima u Beogradu, najbolji lutkar je bio, sad već pokojini, Mačak iz Zrenjanina. Ja ne znam koliko ljudi je on naučio da rade maske, lutke… U jednom trenutku je bilo „in“ biti kod Mačka. Čak nije mogao svako ni da bude njegov učenik. Među njima je bio neki Vlada, sa kojim sam nedavno sarađivao na filmu Sveti Georgije ubiva aždahu. Njegovi drugovi su otišli na fakultete, a on je otišao da radi sa Mačkom. Tamo je naučio zanat i sada radi i zarađuje ozbiljan novac. A njegove kolege koje su završile fakultete nemaju posla i stalno ga zovu da im nađe da nešto rade”, kaže naš sagovornik.

Kvalitetne cipele ne mogu da koštaju manje od 100 evra

Serijska proizvodnja je ugrozila zanatlije. Međutim, ako neko želi kvalitet onda će se pre odlučiti za kupovinu odeće ili obuće koju prave krojači i obućari.

“Da bi se dobila kvalitetna obuća, materijal mora da bude kvalitetan. E, sad tu dolazimo do suštine. Kada bi se danas cipele pravile samo od kvalitetnih materijala one ne bi mogle da koštaju ispod 100 evra. Kilogram đona košta 20 evra. Nikada ne možeš da kupiš samo komadić toga, već moraš da uzmeš najmanje kilogram. Kada se kupuje kvalitetna koža, ona koja nema ogrebotina, rupa, koja je tehnološki dovršena, potrebno je izdvojiti 40-50 evra plus PDV za kvadrat. Dobra cipela mora da ima dobar kalup. Od njega zavisi udobnost cipele. I kalup košta dvadesetak evra. Osim kože, za cipele koristim somot, tvid, pa čak i keper…”, objašnjava obućar Mišo.

Obućar Mišo planira da u avgustu održi kurs pravljenja cipela u Zrenjaninu. Sve informacije o toj obuci zaniteresovani mogu da dobiju u subotu 4. avgusta u 13 sati u radionici ovog majstora. Da bi se kurs održao potrebno je da se prijavi od troje do petoro ljudi kako bi svako od njih uspeo da nauči ono što je najvažnije u ovom zanatu.