I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Aviv park Zrenjanin
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Aranka Aleksić: Muškarci žele udobnu odeću, a žene da u njoj lepo izgledaju

– Nekada se kod krojača redovno išlo. Šilo se sve – od kaputa i odela do haljina i bluza. Mnogi su znali da čekaju nedeljama da stignu na red kod izabranog krojača. Danas se kod šnajdera uglavnom nose stvari za prepravku ili skraćivanje. Međutim, ima i onih koji i sada žele da budu jedinstveni i drugačiji od većine. Oni i danas svoju garderobu šiju. Iako je u osnovi posao isti, nije isto šiti odeću za svaki dan i biti krojač u pozorištu, jer scena je jedno, a ulica sasvim drugo. Ipak, i na sceni i u svakodnevnici muškarci žele da im odeća bude udobna, a žene da u njoj lepo izgledaju, kaže Aranka Aleksić, pozorišni modista.

Aranka Aleksić je nekada radila u fabrici tekstila. Međutim, i nju je zadesila sudbina brojnih krojača koji su ostali bez posla nakonpropasti i zatvaranja tekstilnih kompanija. Tada je morala da se snalazi za posao. Sve dok 2002. nije počela da šije kostime za pozorišne predstave.

Fordomanija

„Pre nego što sam počela da radim u pozorištu, radila sam u „Slavici“. Bila sam konstruktor krojeva, radila sam kao modni kreator. Moji modeli su bili zapaženi na sajmovima po tadašnjoj Jugoslaviji… Međutim, Slavica je propala, pa sam krenula privatno da radim. I samostalno i za gazde… Sticajem okolnosti našla sam se na pravom mestu u pravo vreme. Pozorištu je bio potreban krojač, jer je krojačica koja je radila pre mene otišla u penziju. Nisu imali koga da im šije kostime. Sasvim slučajno sam se zatekla na mestu gde su se iz pozorišta obraćali za pomoć i tako je pre 15-16 godina počela saradnja. I dan po dan, da bih na kraju ovde ostala za stalno“, počinje priču Aranka Aleksić, pozorišni modista.

Aranka Aleksić

Krojač u pozorištu mora da zna odlike epohe iz koje je kostim koji radi

„Rad u pozorištu razlikuje se od klasičnog krojačkog posla. Ali, to nije velika razlika. Pozorišni krojač, modista, mora da bude kreativniji. Mora da uđe u tačno određenu epohu, kako bi kostimi na sceni bili verodostojni ondašnjoj modi. Kada radite kao krojač, a da to nije vezano za pozorište, jako je važno da onom koji dođe da mu šijete, tačno zna šta hoće. U pozorištu sam ja ta koja mora da zna šta hoće od kostima. Da shvatim kako se nekada živelo. Moram da se vratim u to neko vreme koje radim. Jer ni krojevi koji su se tada koristili nisu isti kao danas“, dodaje naša sagovornica.

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Sašiti kostim za komad sa radnjom iz 18. ili 19. veka, nije tako lako.

„Kada je reč o školovanju krojača, pitanje je da li se išta o modi kroz epohe i preleti na časovima, a ne da se tome posvećuje posebna pažnja. U umetničkim školama postoji predmet istorija kostima, ali i to je samo na nivou informacija. Tako da je onaj ko se bavi šivenjem kostima za pozorište prepušten sopstvenim izvorima, maštovitosti, kreativnosti… Moramo da idemo i u muzeje, da pretražujemo internet, čitamo knjige… Evo recimo kada treba da šijem nošnju, moram da odem u muzej da pipnem materijal od kojeg je napravljena, da vidim kako je urađena, kakvi su šavovi, ukrasi, detalji…“, objašnjava Aranka.

Krojač mora da bude i psiholog

„Takođe, svaki lik u komadu zahteva da ga ja razumem kako bih mogla da uradim najbolji kostim. I sami glumci često imaju svoje neke zahteve koji moraju da se ispoštuju kako bi se i oni osećali udobno u kostimu u kojem igraju. Kostim mora da prati lik na sceni. Krojač, na neki način, mora da bude i neka vrsta psihologa. Mora da uskladi i karakter glumca i karakter lika koji on igra. Glumac i pre nego što progovori na sceni, znači čim se pojavi, mora da zrači i da izazove neku reakciju. A to mnogo zavisi i od kostima koji nosi“, kaže naša sagovornica.

Često konačan izgled kostima u pozorištu ne liči na njegov nacrt.

„Svaki reditelj dovodi svog kostimografa, ali neretko se dešava da većinu posla odradi sam krojač u pozorištu. Ne samo ovde u Zrenjaninu, nego u većini pozorišta. Kostimografi obično dođu i daju neku svoju viziju kostima, ali ne ostaju do kraja da isprate kostim. Malo je kostimografa koji rade kao što se u svetu radi. Donese se skica, dogovorimo se u načelu kako da izgleda, ali kada počnu probe i kada glumac ulazi u ulogu, može da se desi da kostim baš i nije dobar. I onda mi to menjamo. Nijedan kostim, onaj sa skice i onaj krajnji koji se koristi u predstavi, nije isti. Uvek se nešto menja, dodaje, skida“, objašnjava ovaj pozorišni modista.

Pozorišni modisti često improvizuju

Odabir materijala je mnogo važan.

„Ako ulazimo u neku epohu ne možemo da koristimo najlon, elastin… Pozorište je specifično. Neki materijal, recimo, koji ne bismo nosili na ulici, na sceni i te kako može da da dobar efekat. Moram da kažem da je u današnje vreme improvizacija ono što radimo. Pošto za pozorište i nema mnogo para, onda moramo da se dovijamo sa materijalima. Da tražimo adekvatne zamene za neke materijale, da recikliramo… Dešava se i da idemo po second hand radnjama. Kada nam, na primer, treba svila, paunovo pero, onda mi improvizujemo. Mogu vam reći da to dosta dobro izgleda pod reflektorima“, kaže Aranka.

„Naše pozorište je siromašno. Imamo stare mašine. Jednu ravnoštepajuću i jednu endlericu. Ručnog rada ima mnogo. Svi detalji koji oplemenjuju kostimrade se ručno. Meni je mnogo žao što sam sama ovde, pa nekad nemam dovoljno vremena da uradim kostim onako kako bih to zaista želela. Mnogo puta sam znala da sastavim i dva dana i dve noći da bih završila kostim za premijeru… Radili smo i pod temperaturom. Najviše vremena mi je trebalo za predstavu Krvava svadba. Bilo je puno kostima, a malo vremena da se oni urade. Kad se setim te predstave malo je reći da mi i danas nije dobro. Svi smo bili napeti. I glumci i ja“, dodaje naša sagovornica.

Muškarci traže udobnost, žene da lepo izgledaju u onome što nose

Bilo da se radi za predstavu ili za ulicu, teže je sarađivati sa ženama.

„Muškarcima je važno da im kostim ili odeća budu udobni. A žene, ne samo glumice, nego sve žene, traže da u tome što nose budu što lepše. Da im odeća prikrije sve nedostatke… Da istakne sve prednosti… Žene će da trpe svašta, samo da budu lepe“, kaže Aranka.

Ponekad se dešava da kreacije iz pozorišta budu inspiracija za određenu priliku.

„Radim ja i privatno, ali često nemam vremena za to. Mada ljudi koji žele da im šijem nešto, razumeju posao kojim se bavim i da u pozorištu postoje rokovi, tako da imaju strpljenja i čekaju da dođu na red. Prošle godine sam radila odelo jednom momku za venčanje. On je tražio da mu sašijem odelo iz 19. veka. Čuo je da radim u pozorištu i da ću moći da mu sašijem to odelo. Moram da kažem da kod krojača ide onaj ko želi da bude drugačiji. Ko ima svoj stil. I tu je sličnost sa pozorištem. Jer pozorišni kostimi često nisu nešto što se nosi na ulici. Mnogo je važno da onaj ko hoće da mu se sašije odelo, zna šta hoće. I zahtevni delovi se mnogo lakše odrade od recimo neke bluzice za koju budući vlasnik ne zna kako bi želeo da ona izgleda“, objašnjava naša sagovornica.

„Najteže je kad neko kaže „sašij mi nešto“, a ne zna šta je to nešto“

„Najteže mi je da radim kad neko dođe i kaže „možeš li da mi sašiješ nešto“… Tu jednostavno ne znam od čega da počnem. Mnogo je teško kad žene donesu model koji nosi neka manekenka i traže da im to napravim, a ja vidim da na njima ta haljina ili bluza neće tako stajati jer nemaju građu manekenke. I onda moram da objasnim da ja to mogu da sašijem, ali da ona u tome neće izgledati tako dobro kao ta manekenka… U početku mi je bila frka kada je to trebalo da kažem nekom da je krupniji, da se ne bi uvredio. Danas, poučena iskustvom, više volim da to odmah kažem, pa kako bude, nego da uradim nešto čime osoba koja želi taj komad odeće neće biti zadovoljna“, dodaje pozorišni modista.

Krojač je nekada imao mnogo više posla nego danas. Šilo se sve. Od kaputa do bluzica. Danas se uglavnom rade sitnije prepravke.

„Pre su se ljudi više bavili sobom. I više su išli kod krojača. Danas se uglavnom rade prepravke. Mada ima onih koji dolaze. I tačno znaju šta hoće. To su ljudi buntovnici. Svoj neki karakter koji imaju, prenose na odeću koju nose. Nekada su ljudi više voleli da budu drugačiji od drugih. Danas svi nosimo više-manje iste stvari. Kao da smo uniformisani. Ima ljudi koji ponekad žele da časte sebe nečim drugačijim“, objašnjava Aranka.

Krojački zanat ima budućnost, ali je sve manje zantalija

I pored svega, naša sagovornica veruje da ovaj zanat ima budućnost.

„Mislim da krojači imaju budućnost, ali da će za koju godinu biti problem sa tim ko će da radi. Sve je manje dobrih zanatlija. Malo je onih koji znaju da cene njihov rad. Dobri odlaze u inostranstvo. Mladi više vole da sede za kompjuterom 24 sata, nego da sede za mašinom. Krojački zanat nije samo ta mašina. Da bi neko bio dobar krojač mora da ima dobrog majstora da ga poduči ovom zanatu. Kako se vade krojevi, kako se prave krojevi, kako se radi sa mašinom, kao se materijali ponašaju… Jako je žalosno što puno krojača, koji se danas sticajm nekih okolnosti bave ovim poslom, koriste modele iz burde. Jako je malo onih koji znaju da smisle sami neki originalni kroj. To je ono po čemu se krojači razlikuju. Oni koji su samostalni i oni koji se oslanjaju na već gotove krojeve“, zaključuje Aranka Aleksić.

Samo u Zrenjaninu su se nekada za krojački zanat školovale generacije učenika. Posla je bilo, a uvek se tražio i krojač više. Zatvaranje tekstilnih firmi doveo je ne samo do toga da ogroman broj radnika ostane bez posla, već i do gašenja konfekcionarskih smerova u školama. To bi zaista moglo da napravi problem za desetak ili više godina, kada sadašnji krojači više ne budu radili.

  • Divider

  • Divider
  • Daruši
Na vrh