Tribina “(Za)gađenje Zrenjanina – od ideologije do ekologije”, u organizaciji Pokreta Novi optimizam, održana je sinoć, 18. marta, pred punom salom hotela “Vojvodina”.
Učesnici tribine bili su reditelj Janko Baljak, pravnica Sofija Mandić, novinarka lista „Danas“ Ljiljana Bukvić, politikolog i profesor Čedomir Čupić, predsednik NUNS-a Željko Bodrožić i glavni urednik magazina „Karakter“ Nenad Čaluković. Skupu je vodio glavni i odgovorni urednik lista „Danas“ Dragoljub Petrović.
VIDEO: Tribina (ZA)GAĐENJE Srbije – od ideologije do ekologije
Predsednik NUNS-a Željko Bodrožić
– Situacija je žalosna, jer smo dozvolili da gradovi koji su, poput Zrenjanina, 70ih i 80ih godina cvetali, gde je maldost bila u prvom planu, nauka, kultura, sport… su zapali u ono pravo banatsko blato u kojem šlajfujemo. Jedan od razloga zašto šlajfujemo je to što smo prinuđeni da živimo u jednom zarobljenom društvu, a zarobljenost se pre svega ogleda u zarobljenosti javnosti, a javnost ne postoji zbog toga što ne postoji ta veza između građana i politike i institucija, a to su mediji, rekao je Željko Bodrožić.
Istakao je da je sinoćni skup jedan od većih u Banatu, a možda i u Vojvodini, ali da on neće biti vidljiv na mnogim nacionalnim televizijama, u novinama i lokalnim medijima.
– Problem je orgoman. Mi kao mediji moramo da budemo u prvim borbenim redovima, da budemo oči i uši građana, a to u ovom trenutku ne postoji u Srbiji. Zatvorenost medija nikada nije bila ovolika, čak ni 90ih. Većina ljudi u medijima su pristali da budu oglasne table i megafoni vlasti. To je plodno tele za sve ovo što nam se dešava i zato nije čudno što se jedna od najvećih fabrika guma na svetu, jedna furuna, gradi usred plodne ravnice na obodu grada i da grad to nemo posmatra u strahu i u neznanju.
Novinarka lista „Danas“ Ljiljana Bukvić
Danasova ekonomska novinarka Ljiljana Bukvić, koja je prva ukazala na problem sa radnicima u Juri, govorila je o izveštavanju na ovakve teme u našoj zemlji i problemu „nemanja druge strane“, odnosno o ignorisanju odgovornih lica i institucija na novinarska pitanja.
– Jesenas smo pisali o problemu vijetnamskih radnika sa gradilišta fabrike „Linglong“ u Zrenjaninu koji su tu držani kao roblje. Tu je glavni problem naša država koja je oćutala na sve to – na povike iz medija, na NVO sektor koji se uključio… Sve je ukazivalo na to da se radi o velikom problemu, a ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Tomislav Momirović je reko da oni imaju 900 evra platu i da mogu sebi da nađu bolji smeštaj, dok je predsednik Aleksandar Vučić rekao da mu je bitno da oni zaposle 1000 naših radnika, a da će se ispitati šta se dešava na gradilištu, što nikada nije urađeno, rekla je Bukvićeva.
Urednik magazina „Karakter“ Nenad Čaluković
Urednik magazina „Karakter“, Nenad Čaluković, rekao je da je medijski prostor u Srbiji veoma zagađen i da je u želji da sačuva profesiju pokrenuo časopis, jer kako kaže, sve je više medija, a sve manje novinarstva.
– Nama je zagađen jezik. Izgubila se reč „obraz“, „sramota“, „stid“, „bezobrazluk“. U narednom periodu su nam ključne reči „optimizam“ i „karakter“. Optimizam čuvajte do 3. aprila, a tog trećeg aprila pokažite svoj karakter i setite se reći „danas“ zbog reči „sutra“.
Pravnica Sofija Mandić
Pravnica Sofija Mandić podsetila je prisutne da je 2012. godine na predsedničkim i parlamentarnim izborima Boris Tadić izgubio izbore od Tomislava Nikolića za 70.000 glasova razlike što je, kako navodi, manje od deset glasova po biračkom mestu.
– Kao žena koja pripada drugoj generaciji žena u svojoj porodici koje su u ovoj zemlji rođene sa pravom glasa, stava sam da žene moraju da izađu na ove izbore, jer one čine 51% biračkog tela i one mogu da preokrenu rezultate izbora. Podaci nam govore da žene apstiniraju u 60%, a muškarcu u 40% slučajeva. Razgovarajte u krugu svoje porodice, sa prijateljima i komšijama i lobirajte da se u što većem broju izađe na izbore.
Reditelj Janko Baljak
Reditelj Janko Baljak je govorio o svom dokumentarnom serijalu „DecenijAVlasti“ u kojem su gledaoci mogli da se podsete događaja i procesa protekle decenije koji su doveli do ovakve slike Srbije u kojoj danas živomo.
– Svako od nas, unutar svoje profesije može da da svoj doprinos u rušenju ove vlasti. Ja sam to tako doživeo, kao neku misiju i sa ozbiljnim gađenjem sam pristupio tom serijalu znajući da me čeka pakao. 54 dana i noći sam proveo u montaži i mislio sam da sve znam kao neko obavešteno političko biće, a onda sam shvatio da bi u nekoj uređenoj demokratskoj državi 5 minuta tog serijala bilo dovoljno da se ovakva vlast struši i da ljudi nemaju dilemi kada izlaze na izborišta za koga će da glasaju.
Navodi da je serijal rađen za publiku koja je na granici da li da izađe na izbore ili ne, za one koji se još uvek dvoume kome da daju svoj glas.
– Želeli smo da im sve to pokažemo i da pitamo da li je moguće da se sve ovo desilo, a da vi te nedelje nećete izaći na birališta. Možda će ih prelomiti baš ona 2 minuta koja nedostaju sa naplatne rampe na kojoj je poginula Stanika Gligorijević. Svako od nas ima nekakav okidač koji je dotakao dno njegovog dostojanstva. Ako je serijal kao mali jezičak na vagi doprineo u buđenju nečije odluke da izađe na izbore ja ću mirno spavati.
Politikolog i profesor Čedomir Čupić
– Kada su ljudi pod duhovnim nasiljem, onda oni nestaju. Na to se ne sme pristajati. Sve vas ovde večeras pozdravljem kao jedno ostrvo koje treba dva smisla da održava – nadu da se sa zlom može izaći na kraj i veru kao nešto što je veoma bitno za ljudski život, jer stvara poverenje. Gde nema poverenja nema ljudskih odnosa, nema dobrog života, sve je u haosu i propasti. Ovde građani ne izlaze iz nepoverenja, u strahu su. Nema mesta strahu, nema mesta razmišljanju i kalkulisanju, vreme je da građani biraju i izaberu rešenje za sebe. Sada znamo da je pre dvadeset godina propuštena šansa za lustracijom, zato takvih grešaka ne sme više biti, poručio je Čedomir Čupić.
Na tribini glumac Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ Miljan Vuković je pročitao i pismo vladike Grigorija napisano posebno za ovaj skup u Zrenjaninu.
Pismo vladike Grigorija
Večerašnja tema je već na prvi pogled inspirativna, ali i složena. Zamislio sam se nad njome, pitajući se o čemu bi sve moglo biti riječi. Da li je stvar u tome da je neophodno prevazići ideologiju kako bismo se uzdigli na nivo ekologije? Da li je potrebno preći sa nivoa ideja na nivo društvene prakse? Sa riječi, koje su isuviše često samo zavodljive mantre, na konkretna djela? Ili pak tema implicira kako je kod nas zagađeno mnogo toga, možda čak i sve, od ideologije do ekologije? Jer upravo između ideologije i ekologije smješten je čitav ljudski život. Tu su zdravlje, obrazovanje, ekonomija, vrijednosti i zakoni, oni pisani, a naročito i oni nepisani. Oni koji, kako kaže apostol Pavle, treba da su napisani u ljudskom srcu, bez kojih se čovjek ne naziva čovjekom. Jer čovjek je biće određeno odgovornošću prema drugom čovjeku i onim što s njim dijeli, a to je život. A života nema bez onoga čime se upravo ekologija bavi, nema ga bez prirode. Otuda je borba za očuvanje životne sredine borba za očuvanje života kao takvog. Sve drugo o čemu govore različite ideologije, ma koliko uzvišene bile, bez života nema smisla. Zato se samo retorski možemo zapitati postoji li uopšte išta uzvišenije od te borbe, jednako kao što se samo retorski možemo zapitati postoji li išta čovjeka nedostojnije od nebrige za životnu sredinu? Ponovo svjedočimo ratu. I to ratu koji je, čini se, gori od svakog drugog, bratoubilačkom ratu. Baš onakvom kakav smo mi ovdje vodili prije tri decenije. Ali, ma kako to strašno zvučalo, nebriga o životnoj sredini gora je i od rata. Jer u ratu čovjek ratuje protiv neprijatelja, stvarnog ili, mnogo češće, umišljenog. A ovdje čovjek ratuje protiv svoje djece, protiv svojih unuka i potomaka. Može li biti strašnijeg rata od ovoga? Zato se ne mogu uzdržati da ne kažem još i ovo: koliko je zagađeno srce koje s radošću može gledati scene razaranja u Ukrajini, toliko je zagađeno i srce koje s radošću i suludom vjerom u nekakav prosperitet može gledati scene razaranja i zagađenja plodne zemlje koja nas hrani. I ne samo plodne zemlje, već i vode, vazduha i svega bez čega nas nema, a ponajviše međusobnog povjerenja. Upravo od te tačke, od međusobnog povjerenja, volio bih da započne čišćenje. Očistiti međusobno povjerenje pak nije moguće bez suočavanja, a suočavanja nema prije nego što se stvari nazovu pravim imenom. Zato stojim pred vama i svjedočim da: Zagađenje nije progres. Samovolja nije zakon. Pokornost nije sloboda. Rat nije brat.
.gif)
.gif)
