 (1).gif)
Ninine magične kutije šarmirale su nas na prvi pogled. Red pažljivo biranih motiva, red patine, ogromno strpljenje i još veće umeće, na kraju istančan smisao za lepo, od obične drvene kutije stvaraju jedinstvenu priču. Kakvu – zavisi samo od mašte i senzibilnosti onoga ko je uzme u ruke. Potpisuje ih naša sugrađanka Nina Stojković, po struci knjigovođa, po istinskoj želji, zaljubljena u umetnost, stvaralaštvo i lepotu.
“Kad se čovek nađe pred ovako čudnom tajnom, ne usuđuje se ne poslušati” (Egziperi)
Kako počinje priča o magičnim kutijama?
Nina: U meni je oduvek postojala želja da nešto stvaram, svojim rukama. Nisam upisala školu koja bi omogućila da mi stvaralaštvo bude poziv i usmeri me ka usavršavanju različitih tehnika, ali sam zato za tim tragala sama. Dekupaž se izdvojio kao nešto što me je privlačilo, pa sam počela sa pretraživanjem na internetu i odlučila da se oprobam u ovoj vrsti stvaralaštva. Nabavila sam materijal neophodan za rad. U to vreme, postojala je samo jedna prodavnica u Zrenjaninu, u kojoj je taj materijal mogao da se kupi. Po veoma nepristupačnim cenama. Morala sam, zato, da se snalazim. Kupovala sam u običnim farbarama, farbe na akrilnoj bazi, obične tonere koje sam dodavala da bi dobila željene boje. U suštini, sve što mi je trebalo, mogla sam pronaći i po mnogo pristupačnijim cenama.
Krenulo je zanimljivo, nastajali su prvi radovi, a želja da stvaram je bila sve veća. Tražila sam po kući stare kutije koje bih mogla da preuredim i počela polako da objavljuejm fotografije svojih radova na fejsbuku. Kutije sam pravila za sebe, nisam imala nikakvu ideju o tome da bih mogla da ih prodajem. Onda me je drugarica iz osnovne škole naterala da na Fejsbuku napravim stranicu. Tako je, malo po malo krenula i prodaja mojih kutija. Kupci su uglavnom bili iz Zrenjanina i Beograda. Ljudi su kupovali kutije kao poklone drugima, za rođendane ili slične prilike.
“Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja i ona je sada jedinstvena na svijetu.” (Egziperi)
Kako nastaje njihova magija?
Nina: Vreme potrebno da se jedna kutija završi zavisi od ideje, šta sam zamislila da napravim, od tehnike koju ću koristiti da to postignem, od završnih finesa. Radi se sloj po sloj, a sve treba dobro da se osuši. Ja recimo ne volim da lepim cele motive, već kombinujem. Jako volim prošlost i moje kutije su uglavnom sa motivima iz prošlosti. Da bi sopstveni rad usavršila i unapredila, pratila sam na internet šta i kako rade majstori. A među najvećima su tu Ukrajinke i Ruskinje. Fascinirana sam njihovim radom. One ih napravenaprave kutiju kao da je pravljena u 17. veku. Ali, u Rusiji država daje podršku svima koji se bave rukotvorinama. To su master radionice, predavanja i seminari nakon kojih se dobiju sertifikati. Malo sam pratila šta one rade, ali ne znam ruski, pa nisam znala šta koriste.
“Idući pravo, ne možeš daleko otići…“ (Egziperi)
Svaka kutija je jedna prava jedinstvena priča. Međutim, “jedna” je ipak posebna – Mali princ.
Nina: Kutija “Mali princ” je izuzetno zahtevna. Ne izgleda tako, ali treba jako puno vremena, strpljenja da bi se stvorila slika kutije koju vidiš na kraju. Prvog “Malog princa” sam napravila po želji moje ćerke, za poklon njenom tadašnjem momku. Imala sam jednu kutiju u obliku kocke, i salvete na kojima je Mali princ. To je bio čitav jedan proces,od stvaranja podloge, stvaranja boje, preko seckanja sitnih detalja, pramičci kose, cvetići, zvezdice, do lepljenja koje je jako osetljivo, pa u tri sloja. Tu kutiju mi najviše poručuju.
“Za sve ljude zvezde ne znače isto.“ (Egziperi)
Mogu li se kutije pronaći na bazarima rukotvorina?
Nina: Pokušala sam da prodajem kutije na bazarima rukotvorina, ali sa takvom vrstom prodaje uopšte nemam dobro iskustvo. Par puta sam izložila svoje radove, jednom u Novom Sadu, na “Novogodišnjem vašaru” i jednom u Zrenjaninu na izložbi “Bazar za Pazar”. Oba puta, podrazumevalo se, prvo, da imam dovoljno napravljenih kutija. Sve u svemu, mojim kutijama su se svi divili, oduševljavali se, ali od prodaje nije bilo ništa. Zastanu, gledaju kutije, oduševe se i na kraju kupe magnet za 50 dinara. Shvatila sam da taj vid plasiranja nije za mene, pa sam svoje kutije dala suprugu da ih odnese i pokaže svojim kolegama u Srpskom Narodnom Pozorištu. E, tamo su bile zaista i prepoznate i tamo su se lepo prodavale.
“Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.” (Egziperi)
Može li stvaranje magije obezbediti egzistenciju?
Nina: Može nekome ko već ima otvorenu knjižaru, ili prodavnicu poklona. I bitno je da je ona u Novom Sadu ili Beogradu, a ne u Zrenjaninu. Ja sam probala i da se učlanim u udruženje, misleći da će mi to olakšati posao koji se odnosi na prodaju. Svojevremeno je u Zrenjaninu postojalo Udruženje “Čarobno drvo” koje je trebalo da podstiče kreativnost i bavljenje ručnim radom. Međutim, ta priča nije zaživela. Članarine nisu bile male, a prodaja nije išla. Drugo, da bi prodaja bila dobra, prodavnica mora da bude u centru grada. Tamo gde je puno ljudi. Opet, ja ovo volim da radim. Vrlo lako bih mogla da zamislim sebe da mi osmočasovno radno vreme bude usmereno ka ovom poslu. Međutim, da bih mogla od toga i da živim, morala bih imati obezbeđen i redovan plasman robe. A toga nažalost nema.
.gif)
.gif)
