Podaci pokazuju da u Srbiji godišnje nestane jedan grad veličine Ivanjice. Takođe, po proseku godina stanovništvo u Srbiji spada među najstarije populacije ne samo u Evropi, nego i u svetu. Gotovo u svim gradovima i selima beleži se pad broja žitelja. U 200 sela više nema ljudi uopšte, a još 1.200 sela je na ivici nestajanja. U 173 seoske škole na časove dolazi samo po jedan đak. Ako se nešto ozbiljno ne preduzme, demografi predviđaju da će u narednih 15 godina nestati svako četvrto selo u Srbiji.
U Srbiji ima 4.709 sela. U 200 više nema ljudi, a još 1.200 je na ivici nestajanja, pokazuju podaci kojima raspolažu demografi. Istraživanja koja su poslednjih godina sprovedena u Srbiji, a koja su obuhvatila i seosko područje, ukazuju na to da je trenutno stanje po selima poražavajće. Još više brine to što se za sela ne predviđa baš blistava budućnost.
“U 50.000 seoskih kuća više niko ne živi, a u 150.000 neko od potomaka dolazi samo povremeno. To znači da ovaj impozantni stambeni fond propada, te u slučaju da neko i odluči da se vrati na selo, neće imati gde. U 173 seoske škole nastavu pohađa samo jedan đak. Demografska predviđanja kažu da će u narednih 15 godina nestati svako četvrto selo u Srbiji. U preostalim selima drastično će se povećati prosečna starost stanovnika. Seosko stanovništvo će ući u treće doba”, kaže Dragana Dinić sa Instituta za političke studije iz Beograda i iz Gerontološkog društva Srbije.
Broj stanovnika se povećava samo u pojedinim selima koja gravitiraju ka gradovima ili ka Kosovu
Naša sagovornica u svom radu pod nazivom „Starenje i ruralni razvoj” ukazuje da postoji raskorak između projektovanih ciljeva i objektivnih materijalnih i humanih resursa na selu.
“Srbija je poslednjih 100 godina prešla put od patrijarhalnih seoskih zadruga, preko bele kuge do propadanja i nestajanja sela. Ogromna migracija iz sela u gradove pokrenuta je za vreme socijalizma. Razlozi su, pre svega, bili industrijalizacija, elektrifikacija i agrarna reforma. Privatna svojina izgubila je bitku sa društvenom. To je dovelo do devastiranja poljoprivrednih fondova. U posleratnoj Srbiji 70 odsto stanovnika živelo je u ruralnim područjima, a za samo četvrt veka broj stanovnika je opao za 20 posto. Danas u ruralnim krajevima živi polovina stanovništva. Najveći problem nije smanjenje broja ljudi u selima, već promena njihove starosne i polne strukture”, dodaje Dinić.
Porast broja stanovnika beleži se u svega 12 odsto sela, i to u onima koja gravitiraju ka gradovima ili ka Kosovu.
“Da bi shvatili ozbiljnost situacije, na ovu crnu demografsku sliku treba dodati i zemljišne resurse i način organizovanja poljoprivrede. U Srbiji postoji oko pet miliona hektara poljoprivrednih površina, od kojih je obradivo više od četiri miliona. Tu zemlju uglavnom obrađuju vremešne žene i starci. Uz to, jako mali procenat se navodnjava. Zbog toga ne iznenađuje činjenica da naš seljak može da prehrani jedva 15 ljudi. Istovremeno njegov nemački kolega hranu može da obezbedi za 10 puta više ljudi”, objašnjava naša sagovornica.
Sela Srbije ugavnom naseljavaju stari i neoženjeni muškarci
“Realno polazište ozbiljne agrarne politike i razvojnih planova za selo mora biti utemeljeno na činjenici da se budućnost srpske poljoprivrede nalazi u rukama neoženjenih domaćina na pragu šeste decenije života. Većina zemlju obrađuje traktorima starijim od 20 godina. Mnoga sela su bez prodavnica, asfaltnih puteva, zdravstvenih ambulanti, veterinarskih stanica. Položaj starih na selu je sve gori. Istrošeni mukotrpnim radom, stari, bolesni, iznemogli, najčešće bez sigurnih prihoda, ostavljeni i zapostavljeni od dece i srodnika. Do njih teško ili uopšte ne stiže zdravstvena i socijalna služba. Često su veoma skromnog obrazovanja, neuki da se sami informišu o svojim pravima. Bez gerontodomaćica i personalnih asistenata, bez tuđe nege i pomoći, sami i usamljeni čekaju svoj sudnji dan”, dodaje Dinić.
Za razliku od jednog od najboljih poznavalaca sela i seljaka Dragoljuba Jovanovića koji je još u prošlom veku smatrao da povratak na selo nije moguć, Gerontološko društvo Srbije tvrdi da je povratak moguć. Međutim, neophodno je da taj proces bude planiran od strane države i lokalnih samouprava, privatnih preduzetnika, stručnjaka, organizacija civilnog društva, dijaspore, crkve i medija.
“Zbog toga se zalažemo za razvoj smeštajnih i servisnih gerontoloških kapaciteta na seoskim područjima, posebno za starije povratnike iz dijaspore. Zalažemo se za zapošljavanje mladih i za njihovo zadržavanje na selu. To se postiže izgradnjom seoskih kuće za stare, organizovanjem hraniteljstva u seoskim domaćinstvima, otvaranjem hospisa za palijativno zbrinjavanje… Srbija je po prosečnoj starosti stanovništva jedna od najstarijih zemalja Evrope i sveta i kao takva mora da se suoči sa pitanjima starosti i starenja. Starima na selu treba pružiti najrazličitije vidove podrške, mlade uključiti u planski razvoj sela, u razvoj seoskog turizma, poljoprivrede i proizvodnje hrane koja nije GMO. Takođe, prerađivačke kapacitete bi trebalo locirati u seoska područja”, ističe naša sagvornica.
Infrastruktura je osnov za oživljavanje sela
“Svaka lokalna samouprava bi morala da razmisli i da organizovano ustupi zemljišne fondove mladima i porodicama koje bi došle da žive i rade na selu. Za masovniji povratak na selo neophodno je obezbediti osnovne preduslove. Tu se, pre svega, misli na odgovarajuću putnu i saobraćajnu mrežu, zakonsku regulativu, dobro budžetirane projekte za stare na selu, različite subvencije, investicione pogodnosti… Sve to treba da prati stalna medijska kampanja. I uvek treba imati na umu da ne postoji razvoj države i gradova bez razvoja sela”, zaključuje Dragana Dinić.
Iako je i za uređenje infrastrukture po selima Srbije potrebno mnogo novca i vremena, mnogo veći problem u budućnosti će, čini se, biti ubediti ljude da i selo, kao i grad, daje dobre mogućnost za život i rad.
.gif)
.gif)
