Nenad Krbavac: Za rešavanje nekih problema osoba sa invaliditetom nije potreban novac, već dobra volja

Procenjuje se da svaka deseta osoba u svetu ima neki oblik invaliditeta. Osobe sa invaliditetom su često marginalizovane i nevidljive u društvu. Suočavaju se sa brojnim problemima – od zapošljavanja, pristupačnosti, finansija, transporta, personalne asistencije… Ponekad za njihovo rešavanje nisu potrebne pare, već samo dobra volja. Na Međunarodni dan osoba sa invaliditetom o tome u kakvom su položaju trenutno osobe sa invaliditetom u Zrenjaninu razgovarali smo sa Nenadom Krbavcem, predsednikom Udruženja paraplegičara Banata.

Kakav je trenutno položaj osoba sa invaliditetom u Srbiji?

Teško pitanje. Svakako da je položaj osoba sa invaliditetom poboljšan u odnosu ne neki period od pre nekoliko decenija, čak i godina, ali gledajući zemlje sa kojima želimo da se upoređujemo, posebno razvijenim, još smo dosta daleko u mnogo čemu što se tiče kvalitetnijeg života osoba sa invaliditetom.

Šta su najveći problemi i koji su najveći izazovi osoba sa invaliditetom?

Svaka osoba sa invaliditetom ima svoje neke probleme sa kojma se svakodnevno susreće, tako da je teško to definisati u jednoj rečenici. Problemi mogu biti vrlo slojeviti. Od problema zapošljavanja, pristupačnosti, finansija do transporta, personalne asistencije… U mnogim stvarima dosta zaostajemo za onima od kojih treba da učimo. Na zapadu postoji razvijen sistem koji osobama sa invaliditetom omogućava kvalitetan život i život jednak osobama iz tzv. tipične grupe stanovništva od nastanka trauma ili invalidnosti po rođenju, od same rehabilitacije koja je daleko kvalitetnija tamo gde se ljudi osposobljavaju za svakodnevni život, do obrazovanja u školi, fakulteta, zapošljavanja… Kod nas te neke stvari mogu da se smatraju luksuzom, kao što je turizam. Nedostaju nam znanja i svest da kada se nešto radi to može da se napravi da bude pristupačno i osobama sa invaliditetom.

Fizičke barijere su surova stvarnost, na koju ne želimo da pristanemo

Koliko su fizičke barijere problem i dalje?

Fizičke barijere su naša svakodnevnica i surova stvarnost na koju ne želimo da pristanemo. Mi bukvalno imamo milion situacija gde nema logike da nešto bude nama nepristupačno, jer se to može rešiti. Ili da se postavi rampa ili da se ta služba izmesti u drugi objekat. Često i nije problem novca, nego se pojavljuju druge poteškoće. Mnoge zdavstvene ili druge ustanove bi mogle biti pristupačne osobama sa invaliditetom, ali ne mogu jer su u zgradama koje su spomenici kulture i na kojima ni jedan kamen ne sme da se pomeri. To onemogućava da se ti objekti adaptiraju i prilagode osobama sa invaliditetom. Neretko su i oni koji treba o tome da brinu neinformisani ili se u lancu odlučivanja pojavi neko ko onemogućava adaptaciju. Recimo, za jednu osnovnu školu u Zrenjaninu bila su obezbeđena finansijska sredstva da se ona učini pristupačnom jednoj našoj članici. Međutim, kada je trebalo da se dobije dozvola za izvođenje radova naišli smo na situaciju da se ta površina na kojoj je škola u papirima vodi kao livada, da tu škola i ne postoji. I niko nije hteo da preuzme odgovornosta da izda dozvolu da se izgradi lift na livadi, iako je škola tu decenijama.

Neznanje se, recimo, ogleda u tome da nas donosioci odluka i izvođač radova ne konsultuju kako nešto treba da se uradi, a da to bude prilagođeno zaista osobama sa invaliditetom, pa oni objekat adaptiraju, a mi i dalje ne možemo da ga koristimo. I onda umesto da reše problem, samo ga prodube. Na primer, postave rampu, a ona nije sa dobrim nagibom ili je sa podignutim nivoom prelaza… To je za nas nepristupačno i dalje i čak u nekim situacijama i opasno jer može da dođe do prevrtanja, pada… Na primer, biciklistička staza na magistrali preko puta pijace na Bagljašu je posle adaptacije nama postala nepristupačna jer ivičnjaci nisu spušteni na nivo da kolicima može tuda da se prolazi, a to je problem i za slabovide, za majke sa decom u kolicima. Znači nešto što je bilo pristupačno pre 10-ak godina, a postalo je nepristupačno nakon rekonstrukcije.

Oni koji ne koriste pomagala to ne mogu da primete i da prepoznaju kao problem. Često ljudi hoće da pomognu i moram da kažem da Zrenjaninci imaju taj senzibilitet, ali je problem što i oni ne znaju kako na pravi način treba da pomognu, a da to bude bezbedno za nas. Pa se opet javlja problem da može da dođe do prevrtanja, pada… Kada je adaptirana ulica Koče Kolara ostali su ivičnjaci. Kod centralne apoteke je bila rampa, onda je rađena adaptacija, pa su i tu opet postavili ivičnjake. Samo da se to ispravi obratili smo se na 20-ak adresa, pa su se pojavili ljudi koji su počeli da se bune zato što se mi bunimo. I onda je ta strana kod apoteke popravljena, a ona druga nije.

Problem nepristupačnosti nisu samo stepenice, već i nepostojanje toaleta za osobe sa invaliditetom

Poslednjih godina priča o pristupačnosti u Zrenjaninu je zapostavljena. Rešen je problem pristupačnosti saobraćajnog SUP-a. Postavljena je rampa kod Kulturnog centra, ali on je nama samo delimočno pristupačan, jer je na ulazu opet jedan stepenik, a do sale ih ima još nekoliko. Sa druge strane nije to samo problem pristupačnosti uz stepenice. Problem je i toalet. Osoba sa invaliditetom ne može nigde da ode u toalet u centru grada osim u hotel Vojvodinu. To je ogroman problem. Zbog svega toga mnogi ljudi u kolicima izbegavaju da se kreću iz svojih mikrosredina. Imate da se postavi rampa, a da ona nailaze na vrata koja su uska da ne mogu kolica da prođu kroz njih ili se vrata otvaraju na pogrešnu stranu. Potrebno je raditi sve po univerzalnom dizajnu življenja, što znači da je svaki prostor pristupačan i osobama sa invaliditetom i onima koji to nisu. Na trgu je napravljeno nekoliko grešaka koje nikako nisu smele da se dogode, jer je to ravna površina. Stepenice kod gradske kuće godinama nisu bile vidljive, ljudi su padali tu. Kod škole Nikola Tesla ste godinama imali problem sa ivičnjakom od skoro 10-ak centimetara. Taj problem je rešen za 48 sati tek kada je trebalo da učestvujemo na maratonu, a godinama pre toga smo upozoravali na opasnot. Tu problem nije bio finansijski, nego niko na to nije obraćao pažnju uprkos tome što smo govorili.

Poseban problem je nerazumevanje. Pa, vi imate lekara koji osobi koja je u kolicima kaže pređi na krevet da te pregledam. Vi kažete da ne možete da pređete, a lekar vas pita kako ne možete, morate da bih mogao da vas pregledam.

Koliko je problem to što mnogi koriste posebno obeležena mesta za parkiranje za osobe sa invaliditetom?

I to je naša svakodnevica. Ja sam sada bio u gradu i morao sam da nađem obično parking mesto, jer su oba mesta koja su označena da su za osobe sa invaliditetom bila zauzeta. I tu su, naravno, bili parkirani automobili bez kartice za osobe sa invaliditetom. Mogu da kažem da 80 posto Zrenjaninaca poštuje pravilo da se ne parikra na naša parking mesta, ali postoji deo koji nema nikakvu vrstu senzibiliteta ili to kod sebe pravda time da će se zadržati samo nekoliko minuta. Meni nekoliko minuta ne znači ništa, ako dođem i mesto je zauzeto. Ja moram da prođem i tražim drugo parking mesto. Veliki problem je i to što se kartice za osobe sa invaliditetom zloupotrebljavaju. Ljudi možda imaju nekog ko ima invaliditet, ali se na posebno označeno mesto parikiraju i kada ta osoba nije sa njima u automobilu. Pa tako u centru grada imamo dva automobila koja svakog dana koriste parking mesta za osobe sa invaliditetom, a one to nisu, već rade u blizini, pa im je zgodno da tu parkiraju.

Istina, grad je izašao u susret osobama sa invaliditetom da za simboličnu svotu novca mogu da parikiraju na bilo kojem drugom parking mestu. Međutim, ta mesta za osobe sa invaliditetom su drugačijih dimenzija, jer su napavljena da osobe koje koriste kolica mogu da otvore vrata, da izvade kolica, izađu. To na običnom parking mestu nije moguće. Možda samo 30-ak posto tih posebnih parking mesta zaista koriste osobe sa invaliditetom.

Koliko se javnost bavi osobama sa invaliditetom tokom godine?

Živimo u vremenu kada dominira trka za novcem. Postoji volja ljudi da imaju osećaj prema osobama sa invaliditetom, ali nas se zbog tog brzog tempa života sete samo na neke praznike ili kada se obeležavaju neke specifične prilike poput Međunarodnog dana osoba sa invaliditetima. Mi bismo to da izmenimo. Da budemo vidljiviji kako bi se naši problemi brže rešavali. Kao što sam rekao, često za to nije potreban novac, već samo volja.

Koja bi bila Vaša poruka svima nama? Zašto je važno razumeti osobe sa invaliditetom?

Sve te rampe, liftovi, toaleti koji se prave za osobe sa invaliditetom u toku života celokupne zajendnice čak 40 posto ljudi koristi. Stvarnost je takva da to koriste majke sa decom kada se porode, ili ako dođe do povrede koje ne moraju biti trajne, pa do onog perioda kada ostare i kada ne mogu lako da se kreću. Kada se nešto napravi kako treba i kada to funkcioniše onda se to više koristi, a to donosi celokupnoj zajednici ekonomske benefite. Dobar primer je Barselona koja je za Olimpijadu odradila grad na principu univerzalnog dizajna. Od transporta, hotela… Zbog toga im je turizam povećan za čak 20 posto. Želimo da od Zrenjanina napravimo grad bez barijera, a taj koncept postoji na nivou Srbije. Zbog toga je bitno da se čuje naš glas i zato je potrebno da postoji veza između nas i donosioca odluka, kao i odgovornost za sve to što se radi.