Poslednjih deset meseci bitku sa korona virusom bijemo svi, a na čelu ‘vojske’ su oni koji su se za taj posao obučavali i školovali – medicinari. Kroz zrenjaninsku Medicinsku školu prošlo je mnogo đaka. Neki su ostali u struci, neki nisu, a neki tek sada utabavaju put kojim će u životu ići. Među bivšim medicinarima-srednjoškolcima bilo je i onih kojima Zrenjanin nije mesto prebivališta i koji su tokom četvorogodišnjeg školovanja živeli u Domu učenika Angelina Kojić-Gina. O tome kako se sećaju svojih dana provedenih u Zrenjaninu, domu, srednjoj školi, ali i da li ih je pandemija naterala da se zapitaju da li su izabrali pravo zanimanje, razgovarali smo sa Vladimirom Đurovićem, Nenadom Nebrigićem i Nemanjom Galetićem.
Vladimir Đurović je iz Čuruga gde živi sa bratom Ivanom, ocem Zoranom i majkom Smiljanom. Rođen je 1996. godine i trenutno je student šeste godine medicine u Novom Sadu. Od početka studija stanuje u studentskom domu „Sajmište“, pa mu je ovo praktično deseta godina domskog života. Tokom studija uspeo je da ostvari visok prosek. Uz to, napisao je jedan uspešan studentski naučni rad. Takođe, proveo je dve godine kao demonstrator na Katedri za anatomiju. Van fakulteta je saradnik na seminaru eksperimentalne biologije i hemije (EBH) u Istraživačkoj stanici Petnica. U poslednje vreme je u Kliničkom centru Vojvodine, gde volontira. Od početka novembra je, takođe, proveo tri nedelje na Institutu za javno zdravlje Vojvodine volontirajući u COVID bazi. U slobodno vreme uči strane jezike, za šta se zainteresovao tokom karantina, u martu prošle godine.
.jpg)
Razlika u životu u učeničkom i studentskom domu
“U domu učenika Angelina Kojić-Gina proveo sam sve četiri godine svojih srednjoškolskih dana. Taj period ću svakako pamtiti po vremenu provedenom sa cimerima i ostalim domcima. Sa mnogima sam i danas ostao u kontaktu. Život u srednjoškolskom domu se znatno razlikuje od studentskog, što se, pre svega, najbolje vidi po broju cimera u sobi. Tada sam živeo sa tri, dok sada stanujem sa jednim cimerom, Dejanom. Iz ove perspektive mi deluje gotovo nemoguće da delim prostor sa još tri osobe. Ali, s druge strane, mlad čovek koji krene sa 14-15 godina da živi s cimerima, na ovaj način nauči šta znači deliti i poštovati zajednički prostor, nečije obaveze, potrebe i navike. Kako dobre, tako i loše”, počinje priču Vladimir Đurović.
“Imao sam tu sreću da živim u simbiozi sa cimerima, pa kada se sretnemo sada, posle više od pet godina, i dalje imamo čega da se setimo i o čemu da pričamo, iz vremena kad smo živeli zajedno. Pored saživota sa drugima, Dom pamtim i po domijadama, na koje sam išao sve četiri godine. Takođe, u četvrtoj godini srednje škole je nas nekoliko domaca išlo u posetu domu učenika srednjih škola u Sloveniji. Mogao bih ovako do sutra da se prisećam, ali zaustaviću se dok mogu”, kaže naš sagovornik.
Odvajanje od porodice sa 15 godina je izuzetno stresno
Retko ko sa 15 godina može da bude sto posto siguran čime želi da se bavi čitavog života. Nedoumica oko budućeg zanimanja sama po sebi zbunjuje tinejdžere. Dodatni pritisak na njih je i odluka da se otisnu da žive van mesta u kojem su rođeni.
“Početak života u Zrenjaninu je za petnaestogodišnjeg mene bio jedan veoma stresan period života i to je činjenica. Pre svega, zbog promene okruženja i odvajanja od kuće. Ali i zbog toga što tada nisam znao gotovo nikoga, kako u domu, tako i u školi. Iako sam oduvek želeo da se bavim medicinom, izbor farmaceutskog smera pokazao se kao dobra stvar za mene. Pre svega, naučio sam dosta hemije, koja mi je pomogla da se oslobodim dela prijemnog ispita, iz hemije. Pored toga, znanje iz farmacije svakako može da bude samo bonus nekome ko se bavi medicinom. Imao sam tu sreću da budem deo jednog od najboljih odeljenja medicinske škole ikad, što je bio dodatni podsticaj za učenje i dalje napredovanje”, ističe Đurović.
“U Zrenjanin dolazim ponekad. Sada manje zbog epidemiološke situacije, ali, tokom ranijih godina studija, uvek sam odvajao po jedan dan na nekoliko meseci da posetim dom i javim se vaspitačima koji taj dan rade, a pozdravim one koji nisu na poslu. Pored doma, redovno odem u posetu svojevremeno razrednoj, a sada dobrom prijatelju, Mirjani Vasić, sa čijom ćerkom Zoranom studiram na Medicinskom fakultetu. S vremena na vreme, kada ne žurim, odem do Medicinske škole, gde sam završio farmaceutski smer i javim se nekadašnjim profesorima”, dodaje ovaj student medicine.
Pandemija me nije omela na putu bavljenja medicinom
Studirati medicinu i baviti se ovim pozivom neretko zahteva velika odricanja.
“Za medicinu sam se odlučio još od veoma, veoma malih nogu. U suštini, koliko dugo znam za sebe, toliko dugo želim da se bavim ovim što studiram. Smatram da osećaj humanosti nije jedini kvaliteti koji neko mora da ima da bi se bavio ovim poslom, ali da svako ko se njime bavi mora da ga poseduje. Tu je, takođe, i spremnost za mnogim odricanjima, pogotovo po pitanju slobodnog vremena. Medicina je nauka koja se zaista uči celog života, a ne samo tokom šest godina studija i to je, takođe, nešto na šta sam bio spreman kada sam upisivao fakultet”, kaže Đurović.
“Trenutna pandemija koja se događa definitivno je naterala svet da promeni način funkcionisanja i to je osetno u svim društvenim grupama. Konkretno, moj fakultet je zatvoren i nastava je kompletno on-line orijentisana. Ovo me nikako nije omelo na putu bavljenja medicinom. Samo je promenilo način na koji studiram, to je sve. Manjak prakse je nešto što će aktuelne generacije definitivno osetiti. Ali to nije nešto što se ne može nadoknaditi u budućnosti”, dodaje naš sagovornik.
Ni posle nekoliko godina od kada je ovo poglavlje u njegovom životu zatvoreno Vladimir se ne kaje zbog odluke da srednjoškolske dane živi u Domu sa cimerima.
S obzirom na gotovo decenijsko iskustvo u domskom životu, ovo jako strašno zvuči, kada se predstavi ovako, onom ko se premišlja da li da se upusti u takav život poručio bih da sve loše stvari koje može da zamisli, a da su vezane za život u domu, ne mogu da prevagnu sva ona dobra iskustva i momente za koje će biti bogatiji, kada taj period prođe. Kada bih mogao da krenem ispočetka, ponovo bih uradio sve isto”, zaključuje Vladimir Đurović uz savet da čuvamo zdravlje.
Prijateljstva koja se steknu u domu su prijateljstva za ceo život
I dvadesetjednogodišnji Nenad Nebrigić je završio srednju Medicinsku školu, smer medicinska sestra-tehničar. Nenad je iz Jarkovca. Trenutno živi u Novom Sadu i student je treće godine Medicinskog fakulteta. U slobodno vreme se rekreativno bavi fudbalom, koji je ranije aktivno trenirao, i svira gitaru. Svoje čitavo srednjoškolsko doba proveo je u Domu učenika Angelina Kojić-Gina.
“Vreme provedeno u domu ću definitivno najviše pamtiti po sportskim susretima domova. Slična Olimpijadi, popularna „Domijada“ je najiščekivaniji dan u godini za svakog stanovnika doma koji se bavi sportom. Idealna prilika da svoj dom predstaviš u najboljem svetlu, a takođe mogućnost da upoznaš nove ljude iz raznih krajeva države i da se zbližiš sa onima koje već poznaješ. To svemu daje posebnu čar”, objašnjava Nenad Nebrigić.
“Sa mnogima bivšim stanarima doma sam u kontaktu i aktivno se družimo. To su prijateljstva za ceo život. Budućim srednjoškolcima bih poručio da je dom veoma korisna stvar za odrastanje i formiranje ličnosti, jer pruža podjednaku dozu samostalnosti i bezbrižnosti za srednjoškolski uzrast. Mnogi baš zbog te samostalnosti imaju predrasude prema boravku u domu, ali ipak od osobe zavisi kako će tu samostalnost iskoristiti. Lično nikada nisam imao predrasude prema domskom životu i svakome bih preporučio da doživi to”, dodaje ovaj student medicine.
Srednjoškolsko doba je jedan od najlepših periodu u životu
Srednjoškolski period je najčešće period u kojem se ljudi formiraju kao ličnosti.
“Na period kada sam bio srednjoškolac gledam kao na jedan od najlepših perioda u životu, pa mogu slobodno da kažem da mi u celini nedostaje. Zrenjanin najviše pamtim po „Danima piva“. Manifestaciji koja predstavlja zaštitini znak grada i period kad je Zrenjanin najživlji grad u široj okolini. Zaista predivna slika. U Zrenjanin veoma retko dolazim. Okolnosti su takve da me životne aktivnosti vezuju jedino za Jarkovac i Novi Sad. Zrenjanin i učenički dom su mi u najvećoj meri pomogli da pronađem sebe kao ličnost, obogatili su mi karakter, naučili važnim životnim lekcijama i unapredili moje životno iskustvo. To mi je omogućilo da se najuže moguće držim svog životnog puta o kom sam imao plan još u detinjstvu. Ako čovek nema plan i cilj, nema šta ni da realizuje”, kaže Nebrigić.
“Medicina je kod mene uvek bila zanimanje broj jedan. Prvo sam zeleo da budem veterinar, međutim vremenom sam shvatio da mogu da budem bolji i više pružim kao lekar. Pošto sam oduvek smatrao da su zdravlje i njegovo očuvanje najvažniji aspekti života, ova situacija sa korona virusom me motiviše i podstiče da učim i radim kako bih u budućnosti na što bolji i efikasniji način pomagao ljudima”, dodaje naš sagovornik.
Boravak u domu mi je pomogao da prebrodim period tranzicije od neozbiljnog dečaka do maturanta
Među bivšim stanarima Doma učenika ima i lekara koji su u službi.
Nemanja Galetić, kaže da ga svi znaju po nadimku Gale. Odrastao je u Bečeju gde je i završio osnovnu školu. Srednju medicinsku školu završio je u Zrenjaninu. Nakon toga studirao je medicinu na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Zaposlen je u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u službi Anestezije, reanimatologije i intenzivne terapije i terapije bola i trenutno je na specijalizaciji iz navedene oblasti. Inače je dugogodišnji član saveza izviđača, a u slobodno vreme piše pesme.
“Na vreme provedeno u domu gledam sa posebnim emocijama. Četiri godine života u njemu su mi u mnogome pomogle da bezbolnije prebrodim period tranzicije od neozbiljnog dečaka do maturanta spremnog za dalje izazove. Dom je za mene bio druga kuća, a stanari doma, vaspitači, tetkice, kuvarice, majstori, za mene su bili druga porodica. Naravno u njemu sam stekao prijatelje za ceo život sa kojima sam i tada kao i danas delio sve lepe i manje lepe trenutke. Zajedno smo tugovali i radovali se, nosili poteškoće jedni drugih i uvek bili spremni da pružimo ruku podrške. S obzirom da sam u internatu bio aktivni član dramske sekcije, često se setim zajedničkih putovanja na domijade (međudomska takmičenja), nezaboravnog druženja, ludiranja na sceni, smeha…”, priseća se Nemanja Galetić.
Sećanja na dom učenika i Zrenjanin
“Jednostavno, internatsko doba je za mene period u koji bih se uvek rado vratio. Sećanje na te dane je neodvojivo od nostalgije za Zrenjaninom, mojim Bečkerekom. Pre svega, lepe uspomene me vežu za školu, drugare iz najboljeg IV3 i sve dane koje smo proveli zajedno. Po prirodi sam ekstrovertna osoba, druželjubiva, brzo i lako se snalazim u novoj sredini što mi je mnogo pomoglo da se te davne 2008. godine odlučim da živim u domu. Nisam pogrešio, jer je internat ispunio sva moja očekivanja. Svim učenicima koji se dvoume ili imaju predrasude prema internatu želim da poručim da probaju, bar jednu godinu i neće se pokajati. Sećanja vremenom blede ali kao što sam “deo sebe” ostavio u njemu tako će i jedan “deo doma” zauvek biti u mom srcu”, dodaje naš sagovornik.
Mnoge lepe i poneke manje lepe stvari bude sećanja ovog lekara na Zrenjanin i srednjoškolske dane.
“Sam Zrenjanin pamtim po plemenitom duhu kojim odiše ceo grad, dobrim ljudima, širokim i dugim ulicama na kojima sam se prvi put oprobao i kao vozač, po mirisu lipe u Karađorđevom parku, romantičnim trenucima u gradskoj bašti i naravno prelepim devojkama. Zbog brojnih obaveza retko dolazim u Zrenjanin, ali bar jednom godišnje dođem da prošetam centrom i gimnazijskom kaldrmom, da napravim krug oko jezera i tako evociram uspomene na te dane. Život u domu, pravila koja vladaju u njemu, disciplina, briga vaspitača za naš uspeh u školi i njihova podrška je rezultovalo da sam tokom školovanja imao visok prosek što mi je i omogućilo da ostvarim svoje dečačke snove i upišem medicinu. Odluka nije bila laka jer nisam ni predpostavljao šta me na tom putu čeka ali želja da pomognem bolesnom čoveku je za mene bila najveća motivacija”, ističe Galetić.
Verujem da ću iz pandemije izaći kao bolji čovek i lekar
“Aktuelna situacija predstavlja veliki izazov za sve medicinare. Posebno za nas koji radimo u jedinicama intenzivne terapije. Izlečen i zadovoljan pacijent je velika nagrada za sve nas, ali sa druge strane više puta smo došli u situaciju da smo potpuno nemoćni da pomognemo čoveku i to zaista poražava, ali ni jednoga trenutka nisam pomislio da sam pogrešio zato što sam tu gde jesam. Radim sa najboljim specijalistima anestezije, vrhunskim medicinski sestrama i tehničarima od kojih i u ovim teškim danima mnogo učim i verujem da ću iz ove situacije izaći jači i bolji i kao čovek i kao lekar”, zaključuje na kraju razgovora naš sagovornik.
Fotografije ustupili Vladimir Đurović, Nenad Nebrigić i Nemanja Galetić
.png)
.gif)
.gif)
