Kroz Zrenjanin su prošli brojni ljudi. Neki su se tu zadržavali veoma kratko, a nekima je određeno vreme naš grad bio mesto boravka. Među njima su svakako stanari Doma učenika Angelina Kojić-Gina. To su učenici koji su završili neku od srednjih škola u gradu na Begeju, a koji nisu iz srca Banata. Krevet u učeničkoj sobi u Domu imale su i Nevena Igić i Željana Dapčević. U serijalu posvećenom bivšim stanarima ovog doma Nevena i Željana otkrile su da se Zrenjanina sećaju po žutim ciglama na trgu, sladoledu, miru, opuštenosti… Istovremeno Dom učenika ih asocira na divne ljude i na mesto gde mladost nikada ne prolazi.
Nevena Igić je iz Banatskog Aranđelova u opštini Novi Kneževac. U Zrenjaninu je završila HPTŠ „Uroš Predić“, smer tehničar-modelar odeće. Po završetku srednje škole ostaje u Zrenjaninu, gde je upisala TF „Mihajlo Pupin“ i danas je po zanimanju dipl.inž. odevne tehnologije. Trenutno živi u Kikindi, gde je nakon završetka studija dobila posao u struci. Njen posao je, kaže, ujedno i njen hobi. Voli da kreira, crta i stvara nove odevne predmete. A nema ništa lepše, objašnjva, nego kada radiš ono što voliš.
“Gde god ja boravila i šta god radila, ne mogu da se ne setim svog početka. Moj početak je bio u Domu učenika „Angelina Kojić Gina“. Sad se neko pita kako početak u domu, ali odgovor je jednostavan – dom treba doživeti. Kada sam prvi put došla u Zrenjanin, a samim tim i u srednjoškolski dom, sve je bilo nepoznato, strašno, hladno i tuđe. U tom trenutku, Dom mi je značio odvojenost od roditelja i ušuškanosti roditeljskog doma, odvojenost od meni dragih ljudi, svega onoga što znam i volim. A onda su stvari počele da se manjaju”, priseća se Nevena Igić.
Dom učenika je mesto gde mladost nikada ne prolazi
“Kako je vreme prolazilo Dom je postao mesto ušuškanosti, bezbrižnosti, mesto dragih ljudi, velikih prijateljstava. Postao je mesto koje se voli, a ja ga i sad često nazovem MESTO GDE MLADOST NIKAD NE PROLAZI. Vreme koje sam provela u Domu, prijataljstva koja sam stekla i sve zgode i nezgode nemaju cenu i ništa od toga se ne uči u školi. Dom pamtim kao mnogo lep period svog života, baš zbog svih komfornosti kojima sam bila okružena u tom periodu. Domci, ako ovo čitate, vreme učenja nije kazna, samo ga treba dobro iskoristiti”, dodaje naša sagovornica.
Sećanja bivše učenice i studentkinje na Zrenjanin
Sećanja na Zrenjanin, verovatno kod mnogih sugrađana bude nostalgiju.
“Zrenjanin pamtim po njegovim žutim ciglama na trgu-kada je deo „Kod konja“ bio popločan njima. Takođe, po najlepšem sladoledu u „Sportu“, po svom Domu i cimerkama, svojim vaspitačicama – Slađi, Ljilji i Slavici. I sad mi, prolazeći zrenjaninskom magistralom, pogled zastane na prozoru mog „Čardaka“- dvokrevetna soba u crvenom delu Doma. Mnogo se snova tu snilo… Najviše mi nedostaju vikendi sa mojom Oljom, kada je cela “Crvena” bila naša. Nedostaju mi razgovori sa mojom Slađom, naše biranje pesama poezije za festival, još jedan par minđuša koji ćemo zajedno kupiti u Somboru”, kaže Nevena.
“Period proveden u Domu je jedna životna škola više. Dom te oblikuje, napravi čoveka od tebe. Samim tim što si prepušten sam sebi, što nema roditelja da ti čuvaju leđa pa se sa svim „problemima“ suočavaš sam i sam snosiš posledice svojih grešaka. Tu naučiš šta znači biti tolerantan, kako se nositi sa svojim osećanjima kakva god ona bila, kako biti istrajan i uporan, kako se izboriti za sebe i sebi drage ljude. Naučiš da poštuješ i ceniš različitosti, a sve to će svakom od nas u životu trebati. Ja se i danas viđam sa tom svojom Oljom. Provele smo 3 godine živeći zajedno u istoj sobi i deleći apsolutno sve. I četvrtu godinu bismo da Olja nije godinu starija”, objašnjava bivša stanarka Doma učenika.
Dom uči kako biti čovek, prijatelj, dete za ponos i uzor nekome
Boravak u Domu nikako ne treba shvatati kao nešto strašno. Naprotiv.
“Svima bih preporučila Dom, ali ne bilo koji, nego ovaj moj. Od samog početka sam znala da je to prava stvar za mene. Želela sam samostalnost i to je bio način da je dobijem. Želela sam samo to, a u Domu sam dobila mnogo toga više. Od prijatelja, divnih ljudi koje sam tu upoznala, zajedničkih takmičenja i putovanja, ličnih nagrada do svega onoga što te nauči kako biti čovek, prijatelj, dete za ponos svojih roditelja, sutra nekome uzor. Moj Dom je Dom velikih-malih ljudi”, ističe Nevena Igić.
Kao i Nevena i Željana Dapčević je srednjoškolske dane provela u Domu učenika. Željana je iz Banatskog Karađorđeva. Završila je Zrenjaninsku gimnaziju. Sada živi i studira u Beogradu. Student je Filološkog fakulteta na Katedri za slavistiku, odsek za ruski jezik, književnost i kulturu. S obzirom na to da je dugo trenirala košarku i na ljubav koju ima prema njoj, u Beogradu radi i kao pomoćni košarkaški sudija.
„Vreme provedeno u Domu učenika Angelina Kojić-Gina će bez sumnje zauvek ostati u mom sećanju. Mnogo lepih emocija je vezano za taj period, a posebno za ljude koje sam tamo srela i upoznala. Ipak, posebnu draž imaju uspomene sa sportskih domijada. Naša košarkaška ekipa je uvek bila u odličnom sastavu, tako da smo svake godine učestvovali i na pokrajinskoj i na republičkoj domijadi. Uvek smo beležile sjajne rezultate. Četiri godine koje sam provela u srednjoškolskom domu su stvorile bezbroj divnih uspomena“, počinje priču Željana Dapčević.
Često mi nedostaje Zrenjanin, njegova opuštenost i mir
„Zrenjanin pamtim upravo po danima koje sam provela u domu i klupama Zrenjaninske gimnazije. Neretko se setim vremena kada sam tamo živela. S obzirom na to da danas živim u studenstkom domu, često se desi da upoznam nekog ko je, takođe, živeo u srednjoškolskom domu i uvek rado podelimo među sobom iskustva i sećanja. S vremena na vreme posetim Zrenjanin. Pored uspomena koje vezujem za ovaj grad, postoje i ljudi koji me vezuju za njega. Uvek mu se sa radošću vraćam. I najviše mi nedostaju upravo ti dragi ljudi koje sam tamo upoznala. Tada smo imali mogućnost da provodimo mnogo više vremena zajedno. Nedostaje mi i sam grad, njegova opuštenost i mir“, dodaje ova bivša stanarka Doma.
U Domu možete da spoznate sebe i rano se osamostalite
Boravak u Domu učenika i te kako utiče na formiranje buduće ličnosti jednog srednjoškolca.
„Život u domu se umnogome odrazio na moje sazrevanje. S obzirom na to da sam bila odvojena od roditelja, na neki način sam već bila spremna na ono što me čeka u studentskim danima. Bilo mi je lakše da se prilagodim novom okruženju i ljudima. Boravak u Domu učenika za mene je bio početak razvitka onoga što sam danas. Mislim da je jako važno da u srednjoškolskim danima spoznamo sebe i da se na vreme osamostalimo. I dalje sam u kontaktu sa nekim ljudima koji su u isto vreme kada i ja živeli u domu, uprkos tome što više ne živimo u istom gradu. Uvek se obradujem kada sretnem nekoga iz doma, i taj susret i razgovor se često oduže“, kaže naša sagovornica.
„Onima koji, možda, ne gledaju blagonaklono na Dom učenika bih želela da poručim da treba da pruže šansu domu, jer je to jedno nezaboravno i nezamenljivo iskustvo. Uslovi za život u domu su dobri, a osoblje i vaspitači su uvek tu da pomognu, posavetuju i brinu o nama. Ja nisam tu došla sa predrasudama i imala sam sreće da me i roditelji u tome podržavaju“, zaključuje na kraju razgovora Željana Dapčević.
Fotografije ustupile Nevena Igić i Željana Dapčević
.gif)
.gif)
.gif)
