Najupečatljiviji momenti prvog Zrenjaninskog maratona – vozilo koje je ‘ukralo’ pažnju publike

Prvi Zrenjaninski maraton koji je održan proteklog vikenda u organizaciji Maraton tima Zrenjanin, u potpunosti se može smatrati uspešno realizovanom idejom. Posmatrano iz druge perspektive, maraton je bio i retka, izuzetna prilika da se lokalna javnost izbliza upozna sa standardima i elementima dugoprugaške discipline i masovne trkačke manifestacije. Jedan od segmenata maratona koji je vizuelno privukao pažnju publike u Zrenjaninu bio je i ruter u vidu vozila koje je, krećući se ispred maratonaca, na semaforu transparentno prikazivalo vreme trajanja trke, usklađeno sa vremenom odbrojavanim u zoni starta odnosno cilja trke. Uloga rutera na prvom Zrenjaninskom maratonu pripala je Zrenjanincu Petru Bogdanoviću, inspektoru Područne policijske uprave Zrenjanin. Sa njim razgovaramo o važnosti i kompleksnosti ovog elementa trke kao i o sposobnostima koje osoba u toj ulozi treba da ima kako bi uspešno i bezbedno dovela pobednika do cilja.

Kako bismo ulogu rutera mogli da opišemo široj javnosti ?

– Ruter je neko ko učesnicima trke pokazuje put. Iz ugla publike, ruter je bio samo automobil sa satom koji je ‘krstario’ ulicama i prikazivao vreme trajanja trke. Međutim, važnost i ulogu rutera u jednoj trci najbolje mogu da opišu trkači, naročito oni koji se opredeljuju za duge staze. U ovako iscrpljujućim trkama učesnici treba da se usredsrede na rezultat i na to da što pre uđu u svoj ritam trčanja. Takmičari maratona imaju svoju zonu u kojoj diktiraju sopstveni tempo, ulaze u stanje sužene svesti kada su posvećeni samo sebi. U tim trenucima oni odbacuju razmišljanje o bilo čemu drugom, fokusirani su isključivo na trku. Gledaju u sat, prate puls i to je sve što ih u tim trenucima zanima. Takmičar ne treba da razmišlja o tome da li će mu neko ‘preseći’ put, samim tim i postignuti ritam. Ukoliko bi došlo do nepredviđenih situacija i ometanja, prekidanje ritma bi takmičara koštalo dragocenog vremena da ga ponovo uspostavi. Zato je ruter između ostalog bitan, kao jedina tačka koja ga vodi napred ali i kao jedna vrsta sigurnosti. Ne treba zaboraviti da nisu svi učesnici maratona iz grada u kome trče i koliko god staza bila označena, njima teren nije poznat.

S obzirom na to da je veliki broj ulica bio zatvoren u periodu od 8 do 15 časova te da je ova manifestacija još uvek nepoznanica za građanstvo, svakako da se moglo očekivati i da dođe do nepredviđenih situacija. Međutim, pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Područne policijske uprave Zrenjanin obavili su svoju dužnost na najvišem nivou, vodeći računa da se pravila trke nesmetano sprovode ali i da učesnici i publika budu bezbedni.

Kako trka izgleda iz ugla rutera?

– Upoznavanje sa terenom i stazom obavlja se pre trke. Veoma je bitno da znam kakvi su uslovi staze i gde se nalaze krivine kako bih mogao da održavam tempo i adekvatnu distancu između automobila i učesnika maratona. Ne smem da budem previše blizu da ne bih pravio zastoj, a opet moram da budem i dovoljno blizu, na rastojanju od nekih 30 metara, kako bih u svakom trenutku mogao da vidim ko je iza prvog trkača. U jednom momentu maratona je puštena i trka polumaratona i tada smo imali priliv trkača sa druge strane, što svakako traži dodatnu pažnju i fokusiranost. Za to vreme sam i u komunikaciji sa organizatorima na cilju kao i sa onima koji su zaduženi za brojanje krugova. Dajem neophodne informacije oficijelnom spikeru trke i medijima o tome ko je na čelu trke, da li je došlo do promene. Komuniciram i sa policijom, dajem im signale da, onda kada je to potrebno, mogu da zatvore deo puta na koji nailazimo. Upravo je uloga rutera bitna zbog te operativnosti. Najmanji problem je voziti automobil.

Da li je bilo izazova na stazi prvog Zrenjaninskog maratona?

– Najveći izazov me je čekao kod poslastičarnice Sport gde se deo pešačke staze završava visokim ivičnjakom sa koga se trebalo spustiti i u isto vreme skrenuti pod izuzetno oštrim uglom. Bilo je teško izvesti takav ‘performans’ automobilom koji je imao veći klirens od tla. Organizatori i volonteri su reagovali i problem smo rešili pre početka trke. Takođe, izazov je bio u delu staze preko mosta u Ulici Zmaj Jovinoj gde su se dodirivale dve trke – polumaraton i maraton. Kako sam već objasnio, polumaratonci su trčali jednom, maratonci drugom trakom a pored i ispred njih je trebalo proći automobilom i ne narušiti im ritam. Svestan sam bio da iza sebe imam i čoveka koji se bori za rezultat. Tu je potrebna maksimalna koncentracija, nema popuštanja.

Ovo nije tvoje prvo učešće na trkama u Zrenjaninu. Oni koji prate ovu vrstu takmičarskih disciplina setiće se da si predvodio i dve polumaratonske trke. Da li možeš da uporediš ta iskustva sa zadatkom koji si imao na prvom Zrenjaninskom maratonu?

– Ulogu rutera prvi put sam imao na Zrenjaninskom polumaratonu, 2016. godine. U vreme dok se taj događaj pripremao pitao sam organizatore kako da učesnicima koji nisu iz Zrenjanina, uprkos obeleženoj stazi, pomognemo tako što ćemo ih navoditi, pokazivati kuda treba da trče. Tada je već bilo malo vremena da se ozbiljnije organizujemo pa smo doneli odluku da trku predvodim vozeći bicikl. U to vreme sam se aktivno bavio planinskim biciklizmom zbog čega mi nije bilo teško da okrećem pedale 21 kilometar. Diktirao sam tempo, davao signale, što je bilo jako dobro. Već druge godine na Zrenjaninskom polumaratonu vozio sam automobil i tada sam iskoristio mogućnost da dobijem i suvozača. I na Zrenjaninskom maratonu sam imao pomoćnika koji mi je puno pomogao.

Da li bi se i naredne godine odazvao, ukoliko dobiješ poziv organizatora maratona?

– Ja se nadam da sam dobro uradio posao, a ukoliko su i oni bili zadovoljni, verujem da ću dobiti poziv. Biće mi čast, s obzirom na to da u tim trenucima osećam da sam deo istorije ovog grada. Moj predlog je bio da sa mnom ide i jedan od snimatelja koji bi dokumentovao trku iz tog ugla. Tako bismo pružili mogućnost da se događaj prati uživo, po ugledu na velike biciklističke trke Tour de France i Giro d’ Italia. Takođe, moj predlog je da za sledeću trku kao ruter koristimo električni automobil kako ne bi bilo izduvnih gasova koji mogu da smetaju učesnicima trke. Organizacija prvog Zrenjaninskog maratona je bila na izuzetnom nivou. Organizatori Vladimir Stanar i Srđan Neškovski su odlično uradili svoj posao. Najveći uspeh ovog maratona je to što niko nije pao i povredio se, a trkačima niko nije istrčao na put. Sve je bilo odlično, zaključuje Bogdanović na kraju razgovora.

Uloga rutera na prvom Zrenjaninskom maratonu: