Maturanti iz 1955. ne prekidaju tradiciju slavljenja godišnjice (FOTO)

Maturanti Zrenjaninske Gimnazije iz 1955. ove subote su obeležili 65. godišnjicu jednog od najvažnijih i najlepših događaja u životu.

Svake poslednje subote u maju mesecu, tradicionalno se okupljaju u restoranu „Kamel“ i prisećaju se kako se najčeće kaže „od kolevke..“ najlepšeg doba.

dr Jovan Belić, Petar Fa, Katica Mastilović i prof Slavoljub Grozdanov

Iz te generacije ostalo je mnogo bivših učenika koji su danas rasejani širom sveta, mnogi nisu među živima, a sa četvoro bivših učenika i kolega imali smo priliku da ih pitamo kako je tekao njihov životni put i čega se najradije sećaju iz školskih dana.

prof Slavoljub Grozdanov

– Na ovaj način smo se radi proslave mature prvo okupljali svakih pet godina, a od 30.- te godišnjice se okupljamo svake godine – kaže prof Slavoljub Grozdanov. On je rođen 1935. godine. Pohađao je današnju OŠ „Žarko Zrenjanin“, tada OŠ „Đura Jakšić“. Za vreme okupacije ta škola je Nemcima služila za ranjenike, a mi smo u školu išli po crkvenim salama. Taj period najčešće je ispunjavao zvuk sirene, nakon koga smo bežali kući. Mislim da zato i nisam nikad naučio lepo da pišem – priseća se tih dana gospodin Grozdanov. Nakon mature on se opredelio da mu životni poziv bude profesor istorije koju je zavoleo zbog svog profesora Mihića kojeg se Grozdanov rado seća. Završio je Filozofski fakultet, odsek istorija. Prve dve godine profesionalne karijere bio je kustos u Narodnom muzeju Zrenjanin, a potom je do penzije radio u prosveti. Penziju je dočekao u EGŠ „Nikola Tesla“. Široj javnosti poznat je kao član SD „Bečkerek 1825“ (ranije „Žarko Zrenjanin“) i neprevaziđeni rekorder u gađanju vojničkom puškom na 300 metara (njegov sin Dragan nasledio je streljački dar, takođe je aktuelni rekorder, a rekord je postigao još u vreme SRJ). Pre streljaštva bio je i uspešan kajakaš.

Katica Mastilović

Osnovnu školu pohađala je u Lukićevu. Nakon mature 1955. upisala je PMF odsek hemije na kom je i diplomirala, a nakon toga je dve decenije radila u Fabrici piva, od toga 13 godina i kao tehnički direktor. Nakon toga je do penzionisanja radila u „Žitoproduktu“, kao direktorka fabrike kolača, tada jedne od najprogresivnijih fabrika u to vreme. Gospođi Mastilović postavili smo pitanje koje su to najlepše godine za život bile u Zrenjaninu, budući da se mahom svi sećaju nekih „prošlih, boljih“ vremena. – Sve su te godine bile dobre. Ja sam po pravilu dolazila u „sukob“ sa „samoupravljačima“. Tu konkretno mislim na moj posao u pivari. Proces filtracije mora da se odradi matematički tačno, on ne trpi improvizaciju, tako da sam u tim situacijama dolazila u nesporazume, da ne kažem i sukobe sa nestručnim ljudima – priseća se gospođa Mastilović.

dr Jovan Belić

Dr Jovan Belić rođen je 1937. godine. – U školu, a prethodno i u zabavište sam krenuo godinu dana ranije, u vreme okupacije. Otac je bio u zarobljeništvu, a majka me dala u školu plašeći se da me ulica ne „pokvari“ – priseća se tih vremena gospodin Belić. Tadašnju Srpsku mešovitu Gimnaziju završio je 1955. Budući da je poticao iz zemljoradničke porodice, smatrao je da njegovo buduće zanimanje treba da ima veze upravo sa tom delatnošću ali budući da je bio redovan čitalac u biblioteci susret sa nekoliko knjiga presudio je nešto drugo. – Budući da sam u to vreme čitao nekoliko dela od Frojda, Junga i Adlera odlučio sam da upišem medicinu i postanem psihijatar – kaže dr Belić. Budući da je kao gimnazijalac, a i kasnije igrao fudbal za tadašnji FK Vulkan (klub Fabrike Radijator) oni su mu pomogli stipendirajući ga, te je nakon studija godinu dana proveo radeći u toj fabrici dok nije dobio ponudu da radi na odeljenju neuropsihijatrije u zrenjaninskoj bolnici. Tu oblast je kasnije i specijalizovao i radio do penzije. Smatra da je najviše uspeha u karijeri imao u onom što je radio kao užu specijalnost unutar svoje struke, a to je lečenje alkoholizma. Njegovom zaslugom u tim vremenima otvorena je i dnevna bolnica za lečenje psihijatrijskih obolenja, tada četvrta u Srbiji, jedina u Vojvodini i jedina van univerzitetskih centara. Spletom okolnosti pred kraj karijere je specijalizovao i oblast psihijatrije. – Što se tiče konstatacije da je školsko doba najlepše, mogu da se složim sa tim ali anegdota koju želim da podelim sa vama i koje se rado prisećamo na svakoj proslavi ide ovako: Naime na proslavi desetogodišnjice mature, jedna od profesorki je išla od jednog do drugog bivšeg učenika i ispitivala nas, „gde smo, šta smo“. Ja sam rekao da sam na neuropshijatriji na šta je ona odgovorila „Ju, dete, medicina je sad napredovala, to se leči! Na to su kolege dodale „Profesorka, on je tamo lekar! U tom slučaju svi ćemo doći kod tebe“ bio je profesorkin odgovor – rado se priseća dr Belić.

Petar Fa

Peta Fa rođen je u Borovu, a prva tri razreda osnovne škole završio je u Vukovaru. Nakon završetka II Svetskog rata njegova porodica doselila se u Zrenjanin. Jedno kratko vreme osnovna škola je bila u Hramu Vavedenja (Gradnulička crkva) – priseća se gospodin Fa. Nakon mature u Gimnaziji studirao je arhitekturu u Beogradu, istovremeno igrajući vaterpolo u VK „Arhitektura“ i baveći se i atletikom. Životni put vratio ga je u Zrenjanin, a penziju je dočekao u „Naftagas-montaži“. Sportsku karijeru nastavio je u VK „Bečej“ sve do svoje 30. godine, a nekoliko godina nakon toga bio je i vaterpolski sudija. – Nisam mnogo godina radio kao sudija jer nisam voleo da me publika psuje – ukratko objašnjava jedan od naših slavljenika. Od simpatičnih događaja iz školskih dana izdvaja svoje neobično i kratko prezime. – Mnogo puta su me pitali, naročito carinici, čije je to prezime: „Ja kažem, pa moje!“. – Eto iz moje generacije iz mog odelenja mislim da sam još samo ja pretekao. Mnogi divni ljudi više nisu sa nama, a neki nikada nisu ni došli na ove proslave, neki zato što su se stideli što nisu završili nijedan fakultet. Meni je to iracionalan razlog jer drug je drug za ceo život. Evo sada se nas četvoro još takmičimo ko će duže dolaziti na ove proslave – šaljivo je dodao gospodin Petar Fa.