Marina Zubčić: Pandemija dugo traje, svako od nas mora da pronađe način da se “zaštiti” od obilja vesti o koroni

Marina Zubčić je rođena u Zrenjaninu. Odrasla je u Titelu, sa roditeljima i mlađim bratom. Trenutno živi u Beogradu. Završila je srednju Medicinsku školu u Zrenjaninu i u tom periodu živela je u Domu učenika Angelina Kojić-Gina. Zatim odlazi na Visoku zdravstvenu školu u Beogradu gde je diplomirala sa radom na temu: ,,Doprinos medicinske sestre u praćenju rasta i razvoja dece sa Daunovim sindromom“. Trenutno završava dva fakulteta. Master studije na Akademiji strukovnih studija, gde su joj u centru interesovanja master rada deca sa autizmom, kao i osnove strukovne studije, smer: nutricionista – dijetetičar. Osim studija, završava i dva dvosemestralna kursa – Master trening roditeljskih veština za roditelje dece sa smetnjama u razvoju i Reedukaciju psihomotorike.

Marina Zubčić je u periodu od 2010. do 2014. godine živela u Domu učenika Angelina Kojić-Gina.

“Prvobitan plan je bio da tu provedem godinu dana, dok ne upoznam grad, ne snađem se… Međutim, kada jednom tamo uđete ne izlazite svojom voljom, dok vas ne primoraju, jer ste već suviše veliki i uplovljavate u svet odraslih. Delila sam sobu sa još 5 devojaka, mojih internaćanki. U početku je to delovalo strašno. Nemate svoj mir, vreme za relaksaciju… Ali ispostavilo se potpuno suprotno. Bile smo podrška jedna drugoj, svuda išle zajedno, rešavale probleme, sve odlični đaci, danas dobri ljudi… U našoj ,,plavoj“ se uvek osećao dom, iz nje se čuo smeh… Sve smo i dalje u kontaktu, na šta sam posebno ponosna! Jedna od njih, moja Nela, danas mi je i kuma”, počinje priču Marina Zubčić.

Sa osmehom se sećam Doma učenika i Medicinske škole

“Sada, kada razmišljam o domu, sa osmehom se prisećam i domskih sekcija: dramske, novinarske, ekološke… Cele godine smo vredno radili, kako bismo se spremili za domijadu, a onda… Putovanja, druženje, nova poznanstva, radost i smeh. Mi ponosni na naš trud, a srca puna! I nestpljenje za ono što sledi sledeće godine. Eto, odavno sam otišla… Iz škole, iz doma. Ali sve to nastavlja da živi, kroz uspomene na Angelinu Kojić-Ginu, na Cara Dušana 3, kroz moje vaspitačice, moje zrenjaninske mame: Biseru, Radmilu, Nadu, Olju… One danas čekaju neke nove đake, neke nove Marine, glumice ili medicinare… Da im budu druga kuća, druge mame, rame za plakanje, utehu, snagu, podsticaj. Da rašire ruke i prime ih u srca”, dodaje naša sagovornica.

Kada priča o domu i Zrenjaninu Marina ne može da se ne seti svoje srednje škole.

“Oduvek sam bila ,,društvenjak“. Otuda i taj talenat i ljubav prema glumi. A onda želja da upišem medicinsku školu. U početku je delovalo kao potpuno pogrešna ideja, ali kako je vreme prolazilo, shvatila sam da sam na pravom putu. Da sam, ipak, to ja! Vreme je pandemije, na koju se moramo osvrnuti. Radila sam u Kovid bolnici, radim i dalje. Ali nijednog momenta nisam zažalila što sam tu. Najlepši kompliment, uz buket cveća, od jedne pacijentkinje bio  je: ,,Oči Vam nisam videla, ali ću Vam srca zauvek pamtiti“. To je valjda i poenta ovog posla”, kaže Zubčić.

Pandemija nam mnogo otežava rad

Radno iskustvo naša sagovornica započela je u opštoj bolnici ,,Đorđe Joanović“ u Zrenjaninu. Na odeljenju koronarne jedinice radila je 5 godina. Nakon toga, svoje radno iskustvo nastavlja da nadograđuje u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, gde i danas radi.

“Trenutno ceo svet, a tako i mi, vodimo bitku sa novim virusom Covid-19. Svesni smo toga da u ovom momentu za bolest koju virus izaziva ne postoji lek, već niz preventivnih mera, koje je važno da sprovodimo. Kako mi, tako i deca sa smetnjama u razvoju. U Dnevnoj bolnici za decu, Instituta za mentalno zdravlje, za ovih godinu dana, koliko pandemija traje, susreli smo se mnoštvoom poteškoća. Deca su mnogo više uznemirena, nesaradljiva, jer su im narušene dnevne rutine, koje su sastavni deo njihovog života, a teško su prilagodljivi na nove. Ispoljavaju snažan otpor prema promenama. Ne žele da nose maske, ali ne vide ni lica nas odraslih koji radimo sa njima, što je za njih važno, a sada stvara probleme”, objašnjava naša sagovornica.

“Sa druge strane, roditelji iz straha da se oni, ali i deca ne razbole, odlažu traženje pomoći, dolazak kod nas, tretmane kod defektologa, a tako ova deca samo ,,gube vreme“ za napredak. Rad nam je otežan, jer sve ovo predugo traje. Ali ljubav prema poslu koji radimo, posebno sada, snažan je motiv da budemo još bolji i nađemo način da im pomognemo”, dodaje Zubčić.

Kako da se “isključimo” od vesti o koroni?

Marina savetuje da u ovom vremenu nađemo vreme za razonodu.

“To može da bude gledanje omiljenih filmova, serija, čitanje knjiga, pronalazak novih hobija, kuvanje, kako bismo se ,,isključili“ od vesti o kovidu. Povezujte se sa dragim ljudima, preko društvenih mreža. Deci treba ograničiti vreme provedeno na Internetu, ali im dozvoliti da se preko video poziva vide sa bakom i dekom, drugovima iz vrtića, škole… Roditeljima dece sa smetnjama u razvoju, na koje, čini mi se, često zaboravimo savetovala bih da naprave nove dnevne rutine za svoju decu, modifikuju i prilagode stare. Svaki korak bi trebalo da bude predvidiv, za šta su korisni vizuelni rasporedi, sa karticama, koje mogu napraviti i sami. Organizovati deci vreme kod kuće, uključiti ih u kućne rutine – postavljanje stola, slaganje namirnica iz prodavnice ili smisliti nove ideje za igru. Na sajtu Unicefa postoji niz ideja. I posle svega ovoga, naći vremena za sebe, za relaksaciju, obavezno svaki dan, radeći ono što volite”, ističe naša sagovornica.

“Naravno, za kraj, treba potražiti pomoć, ukoliko je potrebna. Otvorene su SOS linije, na kojima rade psiholozi za decu i psihijatri za odrasle. U našoj sredini, bez obzira što je ovo i dalje „tabu-tema“, verujte da pomaže, čak i kada vas neko sasluša, podrži kada mislite da ne možete više ili savetuje, šta sada”, dodaje Zubčić.

Javnost nije dovoljno upoznata sa decom koja imaju razvojne teškoće

Marina je aktivan član tri volonterska udruženja za mentalno nedovoljno razvijene osobe i osobe sa autizmom. Redovan je volonter Crvenog krsta i sedmogodišnji dobrovoljni davalac krvi. Interesuju je putovanja, jahanje konja i ishrana dece sa smetnjama u razvoju i u toj oblasti planira nastavak svog obrazovanja u okviru doktorskih studija.

“Glavni motiv koji me vodi mojim životnim putem jeste vera da će se povećati kvalitet pruženih zdravstvenih usluga i olakšati rad osobama i roditeljima dece sa smetnjama u razvoju. Mislim da javnost nije dovoljno informisana, upoznata sa decom koja imaju razvojne teškoće. Koja se trude da nađu mesto pod ovim nebom, zajedno sa svojim roditeljima, koji nose neke molitve i nade za bolje sutra, a od okoline dobijaju samo, najblaže rečeno, žaljenje ili čuđenje”, ističe naša sagovornica.

Zrenjanin – sinonim za brojne lepe stvari

Budućim domcima, ova bivša stanarka, poručuje da se ne dvoume.

“Zrenjanin je prelep grad, a „Gina“ širi ruke za sve vas. Ja bih mogla da joj ,,pružim ruku, zagrlim je i kažem jedno veliko hvala“, što sam danas tu gde jesam. Što je bila moj „kamen temeljac“, naučila me šta je prijateljstvo, kako biti samostalan, boriti se za sebe. Dragi novi domci, doživite jedno novo iskustvo, učite, ali se i zabavite, utabavajući svoj put. Nećete zažaliti! Za kraj. Zrenjanin. Jedna reč, a toliko sinonima za mene. Najlepši grad. Ravnica. Vreme bez briga. Smeh. Sreća. Prve ljubavi. Ušećerene jabuke u centru, koje samo tamo jedem. Vodotoranj. Četir konja debela. Dani piva. Oaza. Banana most i zalazak sunca. Peskara. Karađorđev park i mir. Spokoj. Moj spokoj”, navodi naša sagovornica.

“Moja Draga uvek kaže: „Ako ne znaš ko si, nećeš znati kuda ideš“. Ja jako dobro znam i ko sam i kuda idem, al se nadam da ću jednog dana da se vratim. U Vojvodinu, na ravnicu, u moj Zrenjanin”, zaključuje na kraju razgovora Marina Zubčić.