I love Zrenjanin portal

  • Zr oglasi
  • 3D gradjevinska kuca
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Bivši stanari Doma učenika: Muzička škola i Zrenjanin su odlična odskočna daska za buduće umetnike

Odlazak od kuće sa 15 godina, nijednom tinejdžeru ne pada lako. Ali, ako taj tinejdžer tačno zna šta želi i čime hoće da se bavi u daljem životu, onda odvojenost od porodice lakše podnosi. U tome svakako značajnu ulogu imaju zaposleni, kao i ostali stanari internata. O svom iskustvu života u Domu učenika Angelina Kojić-Gina i životu u Zrenjaninu tokom srednje škole za portal I love Zrenjanin govorile su mlade umetnice Jelena Jerković i Danijela Kondić. 

Dvadesetjednogodišnja Jelena Jerković je iz Kikinde. Oduvek je, kaže, imala interesovanja prema muzici, pa je da pored osnovne škole upisala i muzičku školu u Kikindi. Već tada je išla na razna takmičenja i osvajala nagrade. To se nastavilo kroz njeno školovanje u srednjoj muzičkoj školi u Zrenjaninu. Pored muzike interesovali su je folkor i odbojka, ali je s vremenom morala da ih zapostavi zbog obaveza prema muzici. Vreme provedeno u domu učenika Angelina Kojić-Gina najviše pamti po upoznavanju i druženju sa drugom decom koja su, takođe, tamo boravila.

“Mnoge stvari iz perioda dok sam živela u Domu učenika mi nedostaju. Najviše zajedničko druženje u našoj TV sali i boravljanje u većoj zajednici iako sam to tada smatrala napornim. Zrenjanin pamtim kao neko novo iskustvo, jer sam u taj grad prvi put došla i boravila bez roditelja. Često se prisećam tog perioda kad se sretnem sa drugarima sam kojima sam tamo živela i često svojim novostečenim prijateljima pričam o tom vremenu. Nažalost, nakon odlaska na dalje školovanje ne stižem da posetim Zrenjanin zbog mnogo obaveza koje imam na Akademiji umetnosti. U kontaktu sam sa mnogim prijateljima stečenim boravkom u domu. Čak sa nekim i dalje živim ali sada već u studentskom domu u Novom Sadu”, kaže Jelena Jerković.

I Taxi Zrenjanin

Život u domu učenika ima posebnu draž koja se pamti ceo život

“U dom učenika sam došla bez ikakvih predrasuda. Jedino što mi je tad izgledalo strašno jeste taj momenat kad sam shvatila da, u novom gradu za mene, ostajem sama bez svoje porodice i da moram sama da se snalazim i brinem o sebi. Svima koji imaju neke predrasude ili misle da boravak u domu učenika nije dobar rekla bih da se varaju jer život u domu ima neku posebnu draž koja se pamti ceo život”, dodaje naša sagovornica.

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

Jelena Jerković

Ova umetnica kaže da je još od malena tačno znala šta želi i šta hoće da postane. Zrenjanin joj je bio odskočna daska na putu ka cilju.

“Kao što sam već rekla još kao mala sam želela da sviram klavir i da nastupam. Tako da sam već sa 5 godina krenula na dečiji horić i tamo uz pomoć stručnih profesora ispoljila svoju želju i talenat za sviranjem. Za mene je tada to predstavljalo neku vrstu igre koju sam htela da radim ceo svoj život, što je i sad slučaj. Roditelji kao i prijatelji su mi uvek bili najveća podrška u mom obrazovanju i drago mi je da je tako jer da nije možda i ne bi bila tu gde sam sad. Iskreno mi je žao, ali umetnici u Srbiji su u lošem položaju i nismo cenjeni onoliko koliko smo u svetu. Uprkos tome nikada se nisam pokajala zbog izbora profesije, niti ću”, objašnjava Jerković.

“Moji planovi za budućnost su da posle osnovnih studija završim master i da se posle toga zaposlim u nekoj školi gde ću malu decu učiti i prenositi im svoje znanje i veštine”, kaže naša sagovornica.

U domu učenika je kvalitetno druženje

Jelenina vršnjakinja Danijela Kondić je iz Banatskog Karađorđeva. I ona uživa u muzici. Uporedo je završila srednju ETŠ „Jovan Trajković“ smer pravni tehničar i srednju muzičku školu „Josif Marinković“ smer muzički izvođač solo pevač i to u u klasi prof. Ane Aleksić Šajrer. Trenutno je student Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Višnje Pavlović Drakulić. Radi i studira. Kada je reč o poslu, to joj je hobi, jer radi sa decom. U slobodno vreme svira klavir i gitaru uz neke strane pesme. Voli da radi fizičke poslove. Smatra da je to odmor od psihičkih poteškoća kojima je stalno izložena. Pored belkanto opere, bavi se i drugim muzičkim pravcima kao što su epohalno pevanje, tačnije izvođenje barokne muzike. Od septembra prošle godine aktivan je član barokne akademije u Beogradu. Veoma je svestrana što se profesije tiče. Kaže da je sve interesuje i da žudi za novim znanjima i iskustvima.

“Vreme provedeno u Domu učenika Angelina Kojić –Gina, pre svega, ću pamtiti po srdačnosti i iskrenoj dobroti ljudi koji u njemu rade. Od vaspitača pa do spremačica. Zatim po kvalitetnom druženju koji je stvarao neku porodičnu i prirodnu atmosferu. Pamtim zajedničke odlaske u menzu, zajedničko muziciranje kao i sve ostalo što je činilo naše prijateljstvo nečim posebnim i po svemu drugačijim od klasičnog. Zrenjanin, kao i dom učenka pamtim po dobrim i kvalitetnim druženjima i nekoj prijatnoj atmosferi, pozitivnim vibracijama u vazduhu… Kada bih poredila Zrenjanin sa Beogradom rekla bih da sam u Zrenjaninu bila mnogo opuštenija, bezbrižnija. A i tempo života nije toliko ubrzan kao u prestonici naše države. Ljudi su nekako opušteniji, ležerniji, pozitivniji… U Zrenjanin dolazim možda jednom mesečno. Zavisno od obaveza koje tamo moram da obavim. Većinom sam u prestonici”, kaže Danijela Kondić.

Danijela Kondić

U tinejdžerskim danima ste najbezbrižniji

“Iz perioda kada sam živela u Zrenjaninu nedostaju mi, kao što sam rekla, usporeniji tempo života i bezbrižnost. Jer kad napravite korak dalje u životu shvatite da ste u tom periodu bili najbezbrižniji i najveseliji u smislu druženja i vremena za sve to što uz druženje ide”, dodaje naša sagovornica.

Život u zajednici Danijeli je mnogo pomogao za ono što ju je čekalo kada je otišla na studije.

“Živeći u domu stičete neku vrstu samostalnosti, pa se samim tim bolje snalazite u životu nadalje. Srednja škola je za mene bila životna prekretnica, jer sam se usudila da pratim svoje snove (muzička škola), a u isto vreme i da, što bi moji roditelji rekli, steknem „siguran hleb u rukama“ (ekonomska škola). Za mene je to jedan veliki uspeh. Zaista se jako mali broj dece u tom periodu života usudi da uradi tako nešto. Roditelji su oduvek bili i ostali moja najveća podrška, a prijatelji su oduvek znali da sam to ja i da je muzika oduvek bila ono što želim. Jednostavno sam tip osobe koji je od malena zacrtao sebi put i nastavlja tim putem da ide do kraja”, kaže Kondić.

U inostranstvu se umetnost više ceni

Ni Danijela se nikada nije pokajala zbog izbora profesije. Do sada je bila nagrađena dosta puta.

“Dobila sam bezbroj nagrada u zemlji i u inostranstvu od kojih bih izdovjila: 1. nagrada na takmičenju „Lav Mirski“ u Osijeku; 1. nagrada na takmičenju „Sabin Dragoi“ u Temišvaru; laureat kategorije i prva nagrada na takmičenju „Vera Kovač Vitkai“ u Novom Sadu; 1. nagrada na takmičenju „Lazar Jovanović“ u Beogradu i mnoge druge. Nedavno sam nastupala u okviru Barokne akademije u crkvi svetog Petra u Makedonskoj. To je bio finali koncert polaznika kao i aktivnih učesnika Barokne akademije i njihovih profesora. Na programu su bili nemački kompozitori ranog 17. veka. S obzirom na situaciju u kojoj se trenutno nalazimo, odziv publike je bio i bolji od očekivanog tako da smatramo koncert uspešnim”, ističe naša sagovornica.

“U budućnosti, kao što sam već pomenula, planiram da težim što većoj svestranosti. Tačnije da se ne ograničavam samo na belkanto kao jedini žanr u muzici koji ću da znam, već da se razvijam i u pogledu epohalnog i džez pevanja. Svakako planiram da nastavim dalje školovanje u Rusiji, Švajcarskoj, ali i da u skorije vreme odem na razmenu studenata u Italiju. Moja budućnost, s obzirom na prirodu posla je u inostranstvu gde je ovakva muzika više cenjena i prihvaćena”, kaže Kondić.

Ljudi o svemu imaju predrasude, pa tako i o životu u domu učenika

Naša sagovornica s ponosom kaže da je i dalje u kontaktu sa svojom cimerkom iz doma učenika Oliverom i drugaricom Sanjom.

“Svaka ustanova ima svoje vrline i mane. Pa tako i dom učenika. I ja sam u tim godinama imala osećaj kao da me ograničavaju. Ali, kasnije vidite da je sve to, ipak, bilo dobronamerno sa ciljem da izrastemo u divove dobrote sa dobrim navikama. Naravno, uvek će da postoje predrasude za sve u životu. Na nama je da ih menjamo i da utičemo na ljude oko sebe u pogledu „razmišljanja svojom glavom“ i sopstvenog procenjivanja stvari, okolnosti kao i ljudi oko sebe”, zaključuje na kraju razgovora naša sagovornica.

Fotografije ustupile Jelena Jerković i Danijela Kondić

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
  • Divider

  • Divider
Na vrh