 (1).gif)
Prvi momak koji je ovde podigao tegove, posle završetka Drugog svetskog rada, Toša Našingaćin, najzaslužniji je što se o zrenjaninskim dizačima tegova i danas nadaleko čuje.
Počeci aktivnosti dizača tegova u gradu na Begeju, posle Drugog svetskog rata, bez preterivanja se može reći, isključivo su vezani za ime zaljubljenika u sport Toše Našingaćina. Taj simpatični, uvek dobro raspoloženi i nasmejani momak iz bolničkog kraja, u to vreme bavio se boksom, ali kada je jednog dana pročitao u novinama o podvizima crnog američkog gorostasa Džona Dejvisa, apsolutnog prvaka sveta u dizanju tegova, preskočio je konopce ringa, napustio boks i svom snagom krenuo da otkriva tajne ove teškoatletske discipline.
Sa požutelih stranica starih novina može se saznati da je 6. jula 1953, vozom iz Novog Sada, stigla pošiljka Pokrajinskog odbora za fizičku kulturu Vojvodine, u kojoj se nalazila cela garnitura tegova sa dodatnom opremom. Dragoceni tovar preuzeli su rvači „Radničkog”, naravno uz „asistenciju” Toše Našingaćina. Rvači su ponekad koristili tegove, kao pomoćno sredstvo za sticanje snage, ali se Toša od njih nije odvajao. Trenirao je vredno i uporno, a njegov rad nije ostao nezapažen, jer je ubrzo privukao pažnju nekolicine mladića. Nešto kasnije osnovana je Sekcija dizača tegova, ali kao što u sportu obično biva, nedostatak novca predstavljao je nepremostivu prepreku. Ipak, kada je na adresu Sekcije stigao poziv na učešće na prvenstvu Vojvodine, 1954. godine, Toša je rešio da se o svom trošku uputi u Sremsku Mitrovicu, gde se održavao pokrajinski šampionat.
Evo šta nam je, svojevremeno, Toša Našingaćin ispričao o tom, za njega, nezaboravnom takmičenju: „Pošto sam radio na železnici, imao sam besplatnu voznu kartu. Hranu sam poneo od kuće, iako mati nije htela ni da čuje da idem u Sremsku Mitrovicu. Pobegao sam od kuće i – pravo na voz. Nisam imao predstavu kako izgleda jedno takmičenje dizača tegova. U Sremskoj Mitrovici našli su se na okupu svi najbolji vojvođanski predstavnici mog omiljenog sporta. Sve neki kršni momci. Sa podsmehom u očima gledali su me kako ih iz prikrajka posmatram. Ili se to meni, onako uzbuđenom i preplašenom, samo činilo… Kada je počelo takmičenje, ravnopravno sam se nosio sa ostalima. Međutim, nisam znao pravila, mislio sam da mogu da učestvujem sve dok me sve veća težina tegova ne savlada. Tako sam ja svoja tri pokušaja iskoristio pre nego što sam stigao do kritične težine. Iako sam platio danak neiskustvu, ipak sam se u Zrenjanin vratio prezadovoljan: osvojio sam treće mesto u srednje-teškoj kategoriji i okitio se bronzanom medaljom, podigavši 227,5 kilograma.”
Napisao: Vasa Atanasiju
Izvor: časopis „Zavičajac”, broj 4, decembar 1998.
(www.zrenjaninskizavicajac.com)
Društvo zavičajaca Zrenjanina je nevladina, nestranačka, dobrovoljna i neprofitna organizacija osnovana na neodređeno vreme radi ostvarivanja ciljeva u oblasti očuvanja kulture, istorije, tradicije i svih drugih vrednosti Zrenjanina i okoline.
.gif)
.gif)
