Tajne bakine kuhinje otkrili smo na istoimenoj manifestaciji u Torku

Šesta manifestacija „Tajne bakine kuhinje“ u organizaciji Udruženja žena „Banaćanke – Torak“ ove godine je bila deo velike kulturne manifestacije „Čuvarkuća“. U Torku je realizovana deveta Čuvarkuća koja putuje od sela do sela kroz celu Vojvodinu, u periodu od januara 2018. do juna 2020. godine. Na manifestaciji smo od organizatora i takmičara pokušali da saznamo koje su to tajne bakine kuhinje, zbog kojih joj se stalno vraćamo.

Tradicionalno, poslednjeg vikenda u avgustu u Torku se već šest godina organizuje manifestacija “Tajne bakine kuhinje”. Na štandovima se tada mogu naći stari slani i slatki specijaliteti, kao i mnoštvo ručnih radova. Prvi put ovo udruženje žena i njihova manifestacija bili su uključeni u projekat širih razmera pod nazivom “Čuvarkuća”.

“Manifestacija “Čuvarkuća” se realzuje od januara 2018. i biće završena juna 2020. godine. Nosilac evropskog projekta “Čuvarkuća” je Fondacija 021. Sprovodi se u celoj Vojvodini. Za Banat je koordinator Centar za razvoj civilnog društva. U našem mestu se održala deveta “Čuvarkuća”. Ono što je interesantno jeste da smo ove godine imali nešto bolju posećenost manifestacije. Kako naših meštana, tako i gostiju sa strane. Možda je na to uticala lokacija koju smo ove godine promenili. Umesto u školskom dvorištu manifestacija “Tajne bakine kuhinje” je održana u centru sela ispred Doma kulture. Tu je bilo uočljivije da se nešto dešava”, kaže Svjetlana Marković iz Udruženja žena “Banaćanke – Torak”.

“Broj udruženja koja su se odazvala pozivu je nešto veći nego prošle godine. Mislim da smo prošle godine imali 14 učesnika, a ove 17. Nije to veliko povećanje, ali i to znači. Ako sledeće godine bude bilo 18 udruženja, značiće da smo uspeli ove godine”, dodaje naša sagovornica.

Šta se ocenjuje na manifestaciji “Tajne bakine kuhinje”?

Manifestacija “Tajne bakine kuhinje” ima takmičarski karakter. Učesnici se nadmeću u tri kategorije. Ocenjuje se izgled štanda i biraju najbolji slani i slatki specijaliteti.

“Ono što je ove godine za našu manifestaciju “Tajne bakine kuhinje” bilo posebno, to je da smo odlučile da pomognemo žiriju u neku ruku. Naime, udruženjima smo poslali pozivno pismo sa tačno određenim propozicijama i kriterijumima za učešće. Kod slanih specijaliteta zadatak je bio da se naprave pogačice sa čvarcima, a kod slatkih salčići sa pekmezom. Insistirali smo na tome da se u tom kulinarskom delu takmičenja obavezno koristi kvasac, jer su bake uvek spremale kvasna testa koja su zahtevala određeno vreme za pripremu”, objašnjava Marković.

“Kada je reč o izložbenom delu, takođe smo žiriju olakšali, a učesnicima smo možda zagorčali. Insistirali smo da štand bude u etno izdanju, ali sa temom devojačke spreme za udaju. Mogu da kažem da su udruženja nakon dobijanja pozivnog pisam bila vrlo zainteresovana. Poslali smo pozive na 40-ak adresa udruženja širom Vojvodine i susedne Rumunije. Žene su tražile da im pojasnimo šta podrazumevamo pod devojačkom spremom za udaju. Naravno, nije bilo baš lako objasniti, ali svako mesto je imalo neku svoju priču vezano za običaje, tradiciju svoga naroda”, dodaje naša sagovornica.

Šta je sve nekada morala da ima devojačka sprema?

“Devojačka sprema za udaju je podrazumevala da su elementi koji su izloženi na štandu ono što su devojke prilikom odlaska u buduću kuću nosile sa sobom. To se odnosilo i na posteljinu i na jastuke. Nekade su naše bake vezle jastučnice. Pa su bile uvezane mašnama. To je imalo posebnu draž kada su samo jastučnice bile složene, pa kada su samo spavaćice bile složene… Zaista mogu da kažem da su udruženja shvatila zadatak. Mnogo truda su žene uložile da nađu sve te delove. Nalazile su i ličnu garderobu devojaka. Pa smo tako imali i ogledala iz tog vremena i delove šminke. Bilo je tu i ručnih radova koje je devojka nosila sa sobom kako bi nastavila izradu u novoj kući za buduću porodicu. Bilo je tu i dunja, jorgana, jastuka”, objašnjava Marković.

Iz godine u godinu raste broj učesnika manifestacije “Tajne bakine kuhinje”

Učesnici manifestacije “Tajne bakine kuhinje” bila su udruženja iz opštine Žitište, ali i iz drugih opština. I to ne samo susednih.

“Bila su tu udruženja iz Banatskog Dvora, Česterega, Karađorđeva, Srpskog Itebeja, Međe, penzionerke iz Torka, nadam se da nisam nikoga preskočila. Imali smo goste iz Alibunara, Ovče, Vladimirovaca, Belog Blata… Novina je u tome da smo otišli ka Beogradu, jer smo i mi bili pozvani u Vlašku kod Mladenovca. Ove godine su nam uzvratili posetu i udruženje iz Vlaške je učestvovalo u sve tri kategorije. Raduje nas što se pojavljuju i druga udruženja, ne samo ustaljeni kontakti, što se poznanstva proširuju. A to je i cilj manifestacija. Tu se družimo, razmenjujemo iskustva i, naravno, učimo po nešto jer svako neguje tradiciju, kulturu i običaje svoga kraja i naroda. Tu se vidi koliko je to veliko bogatstvo koje treba preneti na mlade naraštaje koliko je god to moguće”, kaže naša sagovornica.

“Mi smo se trudili da zainteresujemo i mlađu populaciju. Između ostalog, angažovali smo četvoro mladih koji su nam pomagali u organizaciji i oni su pokazali da su dorasli zadacima. Takođe, u kulturno-umetničkom programu nam je pomogao KUD OŠ “Đorđe Košbuk” sa vrlo prigodnim programom. Moram da kažem da su članice Udruženja “Banaćanke – Torak” prvi put bile u majicama koje su ručno oslikane bojom za tekstil. To je bio rad jedne mlade devojke iz sela, Dalile Avram, koja se time bavi. U pitanju je simbol našeg udruženja, a to su lale”, kaže Marković.

69821708 2363900253868048 6500564419905323008 n — Članice Udruženja žena „Banaćanke – Torak“

Čuvarkuća na poklon svim posetiocima

Posetioci manifestacije su imali priliku da vide i izložbu slika koja je rađena na likovnoj koloniji.

“Čuvarkuća kao projekat je imala u svojim aktivnostima i likovnu koloniju. Sedam umetnika je radilo određene slike. Četrnaest eksponata je bilo izloženo u našoj školi. Predstavnici Fondacije 021 su uručili suvenir čuvarkuće nama kao udruženju koje je bilo domaćin ove manifestacije. Pošto smo mi smatrali da je čuvarkuća nešto što doprinosi vrednosti porodice, kuće, osnovne lokane zajednice, mi smo odlučili da tu maketu poklonimo osnovnoj školi”, objašnjava Marković.

Svaki posetilac je, ukoliko je to želeo, mogao za uspomenu da uzme jednu čuvarkuću u saksiji.

Žiri koji je ocenjivao radove udruženja činili su Viorika Baloš, Virdžinija Petrović i Filip Baloš.

Tajne bakine kuhinje u pravljenju pogačica sa čvarcima

Najbolje pogačice sa čvarcima na manifestaciju “Tajne bakine kuhine” stigle su iz Vladimirovca.

“Na manifestaciji “Tajne bakine kuhinje” smo učestvovali već nekoliko godina. Sada smo dobili nagradu za slano jelo. Skoro nikada niko neće da da recept za pogačice sa čvarcima, ali ja ću da kažem kako se prave one najbolje. Potrebni su mleko, jaja, kvasac, jer kvasac je u ovom takmičenju najbitnija stvar, čvarci, so, šećer. I naravno, dobra volja. To je najbitnije. Za pogačice sa čvarcima treba sigurno sat i po vremena. Kada se testo umesi, ono mora da odstoji. To je jako bitno. Testo mora da se premaže bar dva puta mlevenim čvarcima. Znači, kad nadođe, ono se razvuče, pa se premaže i savije i ostavi da stoji i tako bar dva puta. Svaki put stoji bar 15 minuta. Baš sam ja pravila ove pogačice koje su nagrađene”, kaže Regina Glanda, Udruženje žena “Vredne ruke Banata” iz Vladimirovca.

“Kada sam predala pogačice nisam očekivala nagradu, jer je bilo još dosta učesnika. Mi u Vladimirovcu i naše udruženje stvarno često pravimo pogačice sa čvarcima. Pogotovo se to pravi u mojoj kući. Jer to i jeste specijalitet od naših baka. Nama to nije ništa novo. Ovo je recept koji se prenosi sa koleno na koleno. Tako je pravila moja baka, pa mama, pa sad ja i nadam se da će i snajke. Ako one ne budu htele, ja ću im praviti. Nije to recept koji se pravi jednom godišnje, već se stvarno često mesi. Praksa i dobra volja su dve stvari bez kojih pogačice sigurno neće ispasti dobro”, dodaje naša sagovornica.

Kako se prave najbolji salčići?

Najukusnije salčiće sa pekmezom umesile su žene iz Belog Blata.

“Salčiće je radila jedna naša članica. Nismo očekivali nagradu, jer je konkurencija bila velika, tako da smo se prijatno iznenadili. U Belom Blatu se često prave salčići. Pogotovo kada je svinjokolj, pa imamo sveže salo. Za salčiće treba puno vremena. Testo mora da se gladi, ne može to na brzinu da se napravi. Ovo nije kolač koji se završava za pola sata. Kod svakog mazanja testo mora da se odmori bar 15 minuta, a imamo bar 5-6 mazanja. To zahteva vreme kao kada su bake pravile. U salčićima ne sme da se oseti jako salo. Testo mora da bude rastresito, a pekmez mora da ostane unutra”, objašnjava Anuška Šimon, predsednica Udruženja žena iz Belog Blata.