Dvadesetpetogodišnja Katarina Nikolić je iz Jaše Tomića, gde je odrasla i završila osnovnu školu „Stevan Aleksić“. Nakon osmoletke odlučila je da upiše srednju muzičku školu „Josif Marinković“ u Zrenjaninu bez ijednog dana niže muzičke škole. Bio je to, kaže, ogroman izazov, ali podjednako i snažna želja da svoju neopisivu ljubav prema muzici pretoči u obrazovanje o istoj. Po završetku srednje škole upisuje Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu gde je diplomirala 2018. godine. Tokom studija išla je na razmenu studenata u Španiju. Iste godine kada je diplomirala upisala je i master studije kako u Srbiji, tako i u inostranstvu za šta je ostvarila i stipendiju. Master studije su je vodile u Francusku, Norvešku, Mađarsku i Veliku Britaniju. Katarina je jedan od bivših stanara Doma učenika Angelina Kojić-Gina koja će sa čitaocima portala I love Zrenjanin podeliti svoje iskustvo iz tinejdžerskih i studentskih dana.
To što je u srednju muzičku školu došla, bez prethodnog školovanja za bavljenje muzikom Katarinu Nikolić nije sprečilo da bude član „Omladinskog hora srednje muzičke škole „Josif Marinković“, kao i njegovog ogranka: Etno grupe. Iako je i prethodno pokazivala veliko interesovanje prema tradicionalnoj muzici, u okviru Etno grupe i zahvaljujući, kako kaže, divnim profesora iz Josifa oktrila je da je upravo to put kojim želi da ide dalje tokom školovanja. Stoga je upisala Etnomuzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Tamo se, pored izvođaštva, prvenstveno susrela i sa naučnom dimenzijom tradicionalne muzike. Osim toga, tokom studija imala je i poseban predmet – etnokoreologiju, koja joj je do tog perioda bila nepoznanica. A trenutno joj je glavna ljubav i okupacija.
Studiranje u inostranstvu
Pre diplomiranja na osnovnim studijama 2018. godine, Katarina je bila deo Erasmus+ projekta i pohađala je pretposlednji (sedmi) semestar u Vigu, Španiji. Razmena studenata joj je pružila neopisivo iskustvo na mnoštvo različitih nivoa. Osim privikavanja na novu sredinu, kulturu, jezik, obrazovni sistem, tada je upoznala i neke nove svoje osobine. Kao i želju da studira u inostranstvu. Iste, 2018. godine je upisala master studije na katedri za Etnomuzikologiju na FMU-u u Beogradu. Takođe, aplicirala je i za internacionalni dvogodišnji master program „Choreomundus“. Dok je potajno i tiho iščekivala ishod prijave za nove master studije u inostranstvu, odslušala je sva predavanja i položila sve ispite na prethodnom masteru u Srbiji u roku. Master rad treba uskoro da odbrani.
Nakon pozitivnog odgovora i odobrenja potpune stipendije master studija iz oblasti plesnih studija, etnokoreologije i antropologije plesa, postala je master student četiri različita univerziteta. UCA Univerzitet, Clermont-Ferrand, Francuska; NTNU Univerzitet, Trondheim, Norveška; SZTE Univerzitet, Segedin, Mađarska; i Roehampton Univerizet, London, Velika Britanija. Na svim navedenim univerzitetima pohađala je master studije određeni vremenski period od septembra 2019. godine. Nedavno je završila svoj treći semestar u Francuskoj i uskoro se seli u London na završni semestar gde će i masterirati. Ovaj dinamični put studiranja pohađa sa klasom od 23 studenata iz 18 različitih država svih kontinenata od kojih je samo četvoro iz Evrope.
Dom učenika pamtim po ljudima, ali i trenucima koji su nam mnogo značili
Kako i po čemu pamtite vreme provedeno u Domu učenika Angelina Kojić-Gina?
Neminovno je da prva pomisao na srednjoškolski period i život u domu upućuje na ljude sa kojima sam živela. I cimerke i drugare, ali i na vaspitače koji su se uvek trudili da budu pažljivi slušaoci naših (tinejdžerskih) muka i hireva. Samim tim, vreme provedeno u Domu pamtim kao vreme kada nikada nisam bila u situaciji da budem usamljena. Pamtim i kao period potpune empatije svih nas koji smo delili taj trenutak odvojenosti od svojih porodica. Ali i kao period nesebičnog deljenja hrane koju bismo poneli nedeljom od svojih kuća, kao i poslednjih „gvozedenjaka“četvrkom koji bi nam ostali od nedeljnog džeparca. Jednostavno u Domu Angelina Kojić-Gina je sve bilo usmerno ka zajedništvu koje je zaista stvaralo utisak mnogih malih porodica internaćana koje su nam zaista bile potrebne tada.
Posebne uspomene su vezane i za period čuvenih Domijada, gde bi to svoje zajedništvo suprotstavili sa stanovnicima drugih Domova. Tada je bilo razočarenja i ljutnje kada bi izgubili. Ali i mnogo više podrške, smeha i deljenja sreće povodom osvojenog mesta pri vrhu.
Zrenjanin je idealan grad za tinejdžere
Po čemu pamtite Zrenjanin i koliko se često setite vremena kada ste ovde boravili?
Ako smem da kažem, u početku nisam nimalo volela Zrenjanin. Bila sam ljuta jer me je on odvojio od porodice. Ali naravno, ta početna ljutnja je brzo prošla nakon zaista ispunjenog života koje su mi i Dom i muzička škola pružali. I da, setim ga se veoma često, i to najčešće u razgovoru sa svojim cimerkama kada pričamo o srednjoškolskom periodu sa ogromnom čežnjom. Saglasne smo u tome nam je život u Zrenjaninu bio izuzetno bezbrižan. Jer je Zrenjanin zaista idealan grad za jednog petnaestogodišnjaka u smislu njegove praktičnosti, ali i sigurnosti. Moram da izdvojim i zrenjaninske Dane piva koji su u našim srednjoškolskim životima označavali i ponovni susret nakon letnjeg raspusta. Koliko koncerata odslušanih, prvih ljubavi, prvih „produženih“ sati u domu…
Da li dolazite u Zrenjanin i koliko često?
Zrenjanin trenutno posećujem kada god sam u Srbiji. Neizostavni ritual je limunada i kafa u ’Sportu’. S obzirom na to da mi je mlađi brat trenutno u Domu, rado posetim i svoje vaspitače.
Da li Vam i šta nedostajte, a što je iz perioda kada ste bili učenik u školi u Zrenjaninu?
Kao što sam već ranije rekla, veoma često se osvrćem na srednjoškolski period sa svojim prijateljima koje sam stekla u Zrenjaninu. I nedostaju mi mnoge stvari. Najpre ta naivnost sa kojom smo svi došli, a koja je utemeljila mnogobrojne iskrene prijateljske odnose koji i dan danas traju. Nedostaje mi i praktičnost kada mi je sve bilo na 5 minuta. Bez metroa, autobusa i neke prevelike svakodnevne žurbe. Uz to i rođendanska iznenađenja koja smo pravili, druženja u ’Karađorđevom’, navodnog večernjeg učenja u tv sali…
Život u domu me je spremio za boravak u inostranstvu
Koliko Vam je školovanje u Zrenjaninu i boravak u Domu pomogao da pronađete sebe i svoj životni put?
Ako pogledam svoj trenutni život: studiram ono što sam otkrila u srednjoj muzičkoj školi i 10 godina kasnije živim u domu. Mislim da to već mnogo govori o uticaju celokupnog srednjoškolskog perioda na moj životni put. Ali uvek volim da naglasim da nisu te insitutcije uticale na nas, već divni ljudi koji su nas okruživali. U mom slučaju što se tiče obrazovanja, to je nekoliko profesora koji su prepoznali u meni i talenat, ali i ogromnu želju za radom. Sa druge strane, vaspitači su ti koji su nam omugućili spokojan život u Domu i pružili najlepšu sliku takvog načina života. Svakako smatram da sam u tom periodu postala izuzetno samostalna. Da me je upravo to ohrabrilo pri svakom sledećem koraku. Od odlaska u Beograd, a zatim i u sve druge države gde sam studirala tokom poslednje tri godine.
Koliko dugo živite u inostranstvu i možete li da uporedite život u Srbiji sa životom u tim državama?
U Francuskoj sam živela tokom prethodna četiri meseca – od septembra 2020. Nažalost, s obzirom na novonastalu situaciju povodom pandemije, nisam imala priliku da iskusim način života u ovoj državi na onaj „pravi“ način. Samim tim, ne mogu ni da poredim ništa osim preduzetih mera i pravila. Šalu na stranu, ono što je bitno za ovaj master program koji pohađam jeste da on ima fiksnu i isplaniranu strukturu koja ne zavisi mnogo od lokacije gde studiramo. Tako da nisam imala mnogo prilika da iskusim lokalni način obrazovanja. Ono što mogu da zaključim jeste da je školovanje u Mađarskoj i Srbiji poprilično slično sa sistemom usmenih ispita. Školovanje u Francuskoj i Norveškoj se više sprovodi kroz individualan rad studenata usmeren ka pisanju eseja i radova.
Ništa se na svetu ne podrazumeva
Koliko Vam je bilo teško ili nije da se prilagodite životu u inostranstvu? Šta je bilo najteže, a šta najlakše?
Dinamična priroda master programa koji pohađam je svakako sama po sebi izuzetno zahtevna jer sam tokom prethodnih godinu i po dana promenila tri države. Najlakše i najbrže sam se prilagodila u Segedinu. Štaviše imala sam utisak kao da sam bila kod kuće, ako izuzmemo jezik naravno, koji je izuzetno težak. Međutim, srž prilagođavanja leži u činjenici da nas je u 23-oje u grupi iz 18 različitih država, generacijskog raspona od 24 do 52 godine. I ono što je najbitnije, svako od nas predstavlja zasebnu kulturu. Mogu zaista reći da ću najbogatije i najlepše znanje poneti upravo od svojih kolega, jer sam od njih i kroz njih učila neprikosnovene stvari. Moram napomenuti da nije bilo nimalo lako prilagoditi se u tako raznovrsnoj grupi. Ali baš to me je naučilo da se ništa na ovom svetu ne podrazumeva.
Koliko se školovanje u Srbiji razlikuje od školovanja u inostranstvu?
Ono što mogu iz svog iskustva da kažem jeste da je školovanje na ovom master programu više usmereno ka primeni određenog saznanja nego pukog učenja istog. Npr. ako uporedim svoje studije u Srbiji gde sam imala zaista mnogo ispita u toku jedne akademske godine, tokom ovih godinu i po dana ja nisam polagala ni jedan ispit. Apsolutno se sve svodi na pisanje radova u okviru kojih studenti, prema individualnom izboru, primenjuju na sopstvena istraživanja ono što im je predstavljeno tokom predavanja i dato kao polazna literatura.
Raditi dva master rada nije lako, ali nisam htela da prekinem sa studijama u Srbiji kada sam dobila stipendiju za studije u inostranstvu
Radite dva master rada. Zašto i koliko Vam je to teško?
Pre tri-četiri godine svakako nisam imala na umu da studiram dva master programa. Zaista nisam verovala da ću dobiti stipendiju za insotrani master, stoga sam i upisala master studije u Srbiji kao prvobitni put. Međutim, s obzirom na to da sam šest godina istraživala kalušarski ritual u selu Grebenac, nisam želela da prekinem sa studijama u Srbiji kada sam dobila stipendiju, već da taj master zaokružim master radom koji će satkati celokupno saznanje iz Grebenca. I da je lako, definitvno nije. Ali je istovremeno jedno lepo i izazovno iskustvo koje mi je život pružio, i nakon kojeg ću, sigurna sam, izaći sa raznovrsnom „kutijom“ znanja, sposobnosti i iskustva kao neodovojivim delom Katine ličnosti.
Trebalo bi da se preselite u London. Kakvi su Vaši planovi za budućnost?
U London se selim sredinom januara na završni semestar ove dvogodišnje master avanture. Iako je u ovim trenucima zaista teško planirati bilo šta, moja trenutna želja je da se vratim u Srbiju i nastavim tekuće istraživanje srpske zajednice u Mađarskoj na doktorskim studijama. Međutim, isto tako ostavljam prostor za nešto što može da se desi u britanskoj prestonici i pokaže se kao nova prilika, odnosno plan.
Da li ste u kontaktu sa nekim ko je u isto vreme kada i Vi živeo u domu?
Naravno, neki od njih su mi najbliži prijatelji danas. Neke viđam često, neke ređe. Ali zaista je istina da se svaki susret sa nekadašnjim internaćanima, koji su živeli u Domu u isto vreme kada i ja, desi uz topao zagrljaj i osmeh.
Boravak u inostranstvu omogućava da naučite i vidite nešto novo, ali i da shvatite šta imate u svojoj zemlji
Šta biste poručili onima koji možda ne gledaju blagonaklono na boravak u Domu učenika? Da li ste, možda i Vi u dom došli sa predrasudama, a iz njega izašli sa promenjenim mišljenjem?
Uvek bih svima savetovala i poželela život u domu. Jer on zaista priprema i uči mlade srednjoškolce na sve ono što ih čeka kasnije. I tokom studiranja, ali i tokom života. Osim prilike da upoznaju divne ljude, otkriju svoje talente i hobije, život u domu najpre uči toleranciji, prilagodljivosti i poštovanju etike određenog institucionalnog sistema. Ali i međuljudskih odnosa. Za sebe mogu da kažem da nikad nisam imala predrasude jer je moj stariji brat živeo u Domu. Predstavljao ga je na identičan način kao i ja. A mislim da dovoljno govori i činjenica da je trenutno naš mlađi brat u istom Domu i uživa i uči podjednako kao što smo i mi.
Šta biste poručili onima koji razmišljaju da li da odu iz Srbije?
Najpre bih rekla da ne prihvataju doslovno interpretacije drugih o iskustvu izvan Srbije. Svi smo mi individue za sebe koje imaju različite prioritete u životu. Ali uvek bih poručila svima da probaju. Ne samo zato što će spoznati nešto novo i drugačije, već što će i osvestiti šta je to što imaju u svojoj državi. A verujem i više vrednovati.
Fotografije ustupila Katarina Nikolić
.gif)
.gif)
