Sestre iz Beograda oživljavaju staru seosku kuću u Banatskom Despotovcu

Vojvođanska sela puna su napuštenih starih kuća. Mnoge, na žalost, nisu odolele zubu vremena. Nebriga o njima dovela je do njihovog propadanja, pa čak i urušavanja. Za razliku od većine onih koji su od nasledstva na selu digli ruke, sestre Jovanka Kalaba i Jelena Stegnjaić iz Beograda odlučile su da spasu i obnove kuću u Banatskom Despotovcu u kojoj su do pre 15 godina živeli njihovi baba i deda. Za ovu ideju nisu imale razumevanje čak ni svojih roditelja, a kamoli okruženja. To im je bio motiv više da istraju u nameri. Novca da same finansiraju obnovu kuće nemaju, ali su se dosetile da to urade tako što će u njoj organizovati različite radionice ručnih radova. Projekat su nazvale kuća za odmor – Kalabina kuća.

Nakon smrti babe i dede o porodičnoj kući u Banatskom Despotovcu brinuli su Jovankini i Jelenini roditelji. Jovankini roditelji su iz Krajišnika, ali trenutno žive u Zrenjaninu, dok Jelenini žive u Beogradu.

“S obzirom na to da su oni stariji, održavanje kuće nije moglo da bude onako kako su to hteli. Pogotovo u poslednjih pet godina. U tom periodu gotovo da ovde nisu uopšte dolazili. Popravljalo se samo ono što je bilo kritično. Ova kuća je u jednom trenutku postala teret. I onda se kod naših roditelja javila ideja da se kuća proda. Jelena i ja smo bile protiv toga. Nas dve za Despotovac vežu uspomene. Ipak, smo mi ovde provele detinjstvo. Inače, nama nikada nije bila strana ideja da se nešto uradi, da se nešto pokrene. Ja sam profesor engleskog jezika, putovala sam mnogo. Jelena je, opet, imala svoj neki put. Uvek je postojala ideja da nešto napravimo. Jelena je recimo kuću njenog oca u Dalmaciji obnovila”, počinje priču Jovanka Kalaba.

Tri godine smo sanirali urušenu kamenu kuću staru 450 godina

„Moja majka je odavde, a otac je iz Dalmacije. Kuća njegovih roditelja je stara 450 godina i nalazi se u okolini Benkovca. Reč je o kamenoj kući koja se nakon rata urušavala. Krov je bio totalno urušen, zidovi su krenuli da se obrušavaju do te mere da smo mogli da ostanemo bez kuće. Poslednje tri godine sam provela u obnavljanju te kuće. Inače, tamo ima devetoro naslednika i nije bilo lako da se svi složimo, ali uspeli smo smo da se dogovorimo i kuća je spašena. Ovde je mnogo lakše, jer smo samo nas dve tu i obe isto želimo”, dodaje njena sestra Jelena Stegnjaić.

Ideja je da stara porodična kuća postane kuća za odmor

Ove dve Beograđanke su došle na ideju da porodičnu kuću obnove same i uz pomoć ljudi koji su voljni da im u tome pomognu. Njihov plan podrazumeva da se na kraju dobije kuća za odmor koju su nazvali Kalabina kuća.

“Opredelile smo za ime Kalabina kuća, jer je ova kuća po tom imenu poznata u selu. Oduvek su je meštani tako zvali. I onda nismo htele to da menjamo”, kaže Jovanka.

„Kuća je iz 1939. godine. Tu su plafoni visine 3,60 metara. To je stari švapski način gradnje. Kuća je od naboja, od prirodnih materijala, ekološka je. Zanimljivo je to što je ovo jedina kuća u selu koja ima vazdušne kanale koji prolaze kroz zidove. Sa dve kaljave peći se greje ceo ovaj prostor. Ono što smo mogle same, to smo odradile. Od onog „buldožer“ čišćenja smeća i nepotrebnih stvari koje su ovde odlagane godinama do sanacije nekih pukotina, farbanja… U holu je postojala ogromna pukotina. To smo zakrpile i to je bilo prvo što smo uradile. Bilo je mešaj malter, ali pošto nismo znale kako se to radi pitale smo gugl. Onda smo to napravile, stavile u kesu, odsekle vrh, kao kada ukrašavate kolače i krenule da punimo te pukotine. Beton smo poravnale onom špatulom za kolače. Premazale smo pod belom bojom i sada ovo deluje fantastično”, kaže Jelena.

“Kupatilo treba da se renovira, ali smo ga za prvu ruku sredile i osvežile. Prefarbale smo pločice, radile smo bordure, opet uz pomoć kesa za kolače. Staru korpu za kukuruz smo prefarbale i sada je koristimo kao policu za peškire. To sada izgleda pristojno i čisto je. Da gostima bude prijatno kada ovde dođu”, dodaje naša sagovornica.

Kalabina kuća neće biti muzej starina

“Nama nije u cilju da od kuće pravimo postmodernističku tvorevinu, nego da pokušamo da je renoviramo u duhu u kom je nastala. Ono što je jako važno jeste to da mi ne nameravamo da ovde kreiramo atmosferu iz 1939., već želimo samo da sačuvamo autentičan izgled kuće, ali uz sve ono što nose sadašnji trendovi. Vratićemo kući stari sjaj, ali to neće biti muzej u kojem će ljudi moći da vide kako se nekada ovde živelo. To nije cilj i to nije ono kako mi vidimo Kalabinu kuću. Stupili smo u kontakt sa majstorima koji treba da nam pomognu da obnovimo određene delove kuće. Reč o ljudima koji znaju kako se rade kuće ovog tipa. Međutim, leto je, pa ljudi ne mogu sada odmah da dođu, jer imaju svoje planove od ranije”, objašnjava Jovanka.

“Moram da kažem da sat iz hola, čuvenu kukavicu, nećemo dirati. Za njega je vezan interesantan detalj. On je prestao da radi onog trenutka kada je deda umro. Mi ga nismo dirali, nismo ga pomerali i nećemo ga pokretati”, kaže Jelena.

“A možda, ipak, da pokušamo da ga pokrenemo? Mi smo se vratile, pa da simbolično pokrenemo i sat”, predlaže Jovanka.

“Ne, mislim da ne treba. Ipak, je za njega vezana priča o dedi”, kategorična je Jelena.

Kalabina kuća će se obnavljati kroz kreativne radionice

Kalabina kuća trebalo bi da bude obnovljena tako što će u njoj biti organizovane različite kreativne radionice.

“Nije ovo ono klasično renoviranje. Obe radimo u prosveti i nemamo takve finansijske kapacitete da podnesemo tolike troškove. Ali, možemo kroz kreativne radionice da oživimo i obnovimo kuću. Ideja je nastala bukvalno preko noći. Pozvale smo Mariju iz udruženja Artisima, koju ja poznajem, jer se bavim izradom kolača, volim dekupaž, a privatno se bavim spiritualnom tehnologijom. Smislile smo koncept da kroz te kreativne radionice nešto novca koje plaćaju polaznici ide onima koji organizuju radionice, a deo odlazi na hranu i smeštaj. Prostor mi ustupamo. Radionice su osmišljene tako da polaznice prave neke predmete koje nose sa sobom, kako bi im to ostalo kao uspomena, a s druge strane nama ostaje nameštaj koji se ovde restaurira. Na taj način se nameštaj dovodi u neko pristojno stanje”, kaže Jelena.

“Pre dve-tri nedelje napravile smo stranicu na Fejsbuku Kuća za odmor – Kalabina kuća i tu postavile najavu da će se krajem jula ovde održati radionica za dekupaž. Odziv na tu objavu je bio fantastičan. Za samo dva sata zvalo nas je 20-ak žena, jer se žene uglavnom bave dekupažom. Kad budemo pravile radionicu pečenja rakije, očekujemo muškarce. (smeh) Odmah smo napravile dve grupe polaznika. Jednu za kraj jula, a drugu za početak avgusta. Nakon toga idemo na odmor, jer smo to isplanirale pre nego što je ovo pokrenuto. Od septembra krećemo sa jesenjim radionicama. Imamo zainteresovane žene iz Makedonije koje bi tada trebalo da dođu. Čini mi se da se ovo pokazalo kao pun pogodak”, dodaje naša sagovornica.

Od dekupaža do sušenja mesa

Sada sestre smišljaju koje bi sve radionice mogle da budu interesantne ljudima kako bi ih u kući za odmor u Despotovcu organizovale.

“Stupile smo u kontakt sa jednom ženom iz Zrenjanina, Marinom Knežević, koja se bavi dizajnom enterijera. Ona je bila pre nekoliko dana i plan je da u septembru organizujemo radionicu presvlačenja nameštaja. Polaznice će moći da nose kući male taburee. Organizovaćemo i radionicu pravljenja kolača. Ovom idejom mi praktično polaznicima dajemo vikend na selu, smeštaj, hranu, druženje. S druge strane dobijamo komad po komad sređenog nameštaja. Nadamo se da će za koju godinu ovo mesto da „procveta“, objašnjava Jovanka.

“Kroz ove radionice možemo da vidimo kakav je potencijal ovog prostora. Kada ti ljudi dođu ovde i kada rade nešto, možemo da vidimo kakav je njihov doživljaj ove ideje i ovog prostora. Mi ćemo videti šta će se u kući razviti. To će biti radionice, možda će u nekom trenutku neko poželeti ovde da dođe da zakupi ovaj prostor da bi tu radio, završavao neki svoj projekat…  Možda će ovde biti letnje i zimske škole jezika. Nabavile smo kaljavu peć koju planiramo da stavimo u funkciju. Želimo da pustimo kuću da sama privuče svoje posetioce”, dodaje naša sagovornica.

“Postoji tavan, tamo je pušnica. Ko zna možda ćemo organizovati i radionicu sušenja mesa (smeh). Niko ne zna šta nosi dan, a šta noć”, dobacuje Jelena.

“Saznale smo za žene iz Zrenjanina koje se bave izradom venčanica, pletenjem, vezom… Mi ćemo stupati u kontak sa svima njima i pozvati ih da sarađujemo. Pitaćemo ih šta je to što bi za 2-3 dana, koliko traje radionica, mogli da ponude polaznicima. Otvorene smo za sve predloge i sugestije”, kaže Jovanka.

Za početak radionice će trajati dva ili tri dana

Kalabina kuća je za sada za radionice otvorena vikendom.

“Pošto smo obe na raspustu, odlučile smo se da se radionice održavaju tokom vikenda, a da ostale dane preko nedelje iskoristimo da sredimo posteljinu, da očistimo kuću za nove posetioce. Od jeseni kada budemo počele da radimo, radionice će umesto tri, trajati dva dana. Jer mi imamo posao i moramo da radimo. Ne živimo ovde nego u Beogradu”, kaže Jelena.

Jelenini i Jovankini roditelji su bili skeptični po pitanju obnove stare kuće

U svojoj ideji da obnove staru porodičnu kuću u Banatskom Despotovcu ove dve sestre nisu imale podršku najbližih.

“Što se tiče porodice, mogu da kažem da mi je dugo trebalo da ih ubedim da je ovo dobra ideja. Ne mogu da kažem da su oni nama branili da renoviramo kuću, ali to je više bilo veliko nepoverenje ka tome šta će taj rad i angažovanje oko kuće da donese. Iz tog nepoverenja dolazilo je do vrlo žučnih rasprava. Njima nije bilo jasno zašto nas dve, koje možemo da odemo na letovanje, želimo celo leto da budemo umazane od farbe, da se osećamo na razređivač, da malterišemo. Naši roditelji su se pitali ko će da dođe na radionice koje planiramo da organizujemo i kome će to da bude interesantno”, priseća se Jovanka.

“Kada smo porodicama izložile svoj plan oni su odmah rekli da smo „budale“. Meni su rekli da opet obnavljam starudije. Međutim, moram da istaknem da su se rođaci Peđa i Jovo, koji žive tu iza naše bašte, reč je o našoj braći – meni od ujaka, a njoj od strica, mnogo potrudili da nam pomognu. Više nego bilo ko. Tu su bili kad smo farbali, prenosili su nam nameštaj, čak su i svoje prijatelje zvali za veće i teže komade. Jako nam je značilo to što su uradili i način na koji su nam prišli. Oni nisu došli ovde da pametuju, nego su stvarno radili sa nama. I baš su i oni komentarisali kako niko u selu ništa ne preduzima, a kako smo nas dve došle iz Beograda i pokrećemo nešto”, dodaje Jelena.

Prvu radionicu dekupaža u Kalabinoj kući pohađalo je šest žena

Prva radionica dekupaža održana je od 27-29. jula. Kalabina kuća i sestre domaćice ugostile su polaznice kursa koje su uglavnom iz Beograda i Novog Sada.

“Na prvoj radionici imamo 6 žena, jer je jedna zbog zdravstvenih problema sa članom porodice morala da otkaže dolazak. Mi trenutno imamo sedam kreveta. Nije poenta da se ovde polaznici obuka guraju, već da im bude prijatno. Ono što je važno reći, jeste da će predavači uvek biti oni koji su se u toj oblasti iz koje će biti radionica već afirmisali. Polaznici mogu da budu i oni koji već imaju neko znanje o tome što će se raditi na radionici, ali i oni koji su potpuni laici”, kaže Jovanka.

“Polaznice su za sebe pravile kutijice sa vojvođanskim motivom. Nakon ove radionice nama ostaju kredenac za letnju kuhinju i stolice. Plan je bio da se radi samo kredenac, ali pošto su žene rekle da imaju vremena i da žele još da rade, onda su uzele da srede i stare stolice. Takođe, ofarbali smo i kapiju. Dosta vremena je trebalo da je sredimo, jer je baš bila zarđala. U repariranju stvari i mi učestvujemo. Dok je Jelena danas kuvala, ja sam sa jednom ženom pripremala kapiju za farbanje. Ona mi je govorila šta tačno treba da radim”, dodaje naša sagovornica.

Komšije se znatiželjno raspituju o projektu ove dve sestre

Kalabina kuća pokrenula je i lavinu priča u selu. Tokom vikenda u nju je svraćao veliki broj komšija.

“I  ovo, kao i većina sela u Srbiji je samo po sebi  dosadno. To je jedna učmala sredina, vrlo zatvorena. Ništa se ne dešava, sem kad neko umre. Strašno. Našim dolaskom ovde mi smo malo pokrenuli ljude. Evo danas su bili da nas posete, da vide šta se to radi i kako se radi. Doneli su nam i cveće… Želimo da pokrenemo i ljude iz sela. U mnogim kućama ovde ima puno starih stvari. Ukoliko žele, neka nam to donesu, da mi to ovde sredimo. Ako im nisu potrebne mogu i da nam poklone ili možemo čak i da otkupimo neke komade”, kaže Jelena.

“Svi nas pitaju kako smo se osmelile da krenemo u ovo. Nama je to zabavno. Nijedna od nas nema problem sa tim šta će biti ako pogrešimo. Jednostavno, nastaviti ćemo dalje i pokušaćemo iz početka. Nemamo taj problem da ne pokušamo nešto zato što se plašimo da ćemo pogrešiti. Recimo interesantno je to kako smo došle na ideju da prefarbamo pločice u kupatilu. Mi smo mislile da ćemo ih očistiti, ali kada je Jelena bila u farbari čula je da žena koja je bila ispred nje traži boju za pločice. Odmah me je nazvala i pitala me je da li znam da postoji boja za pločice, ja sam rekla da nemam pojma. Ona se raspitala o toj boji i umesto da čistimo pločice, mi smo ih prefarbale. To je privrmeno rešenje, ali dok traju radionice tokom leta je dobro”, dodaje Jovanka.

“Roditelji sada manje gunđaju”

Kako su u svojoj nameri istrajale i pokrenule radove u kući za odmor, njihovi roditelji su shvatili da su njihov poduhvat neopravdano osuđivali na propast.

“Oni su bili da vide šta se radi ovde, ali i dalje im ništa nije jasno. Vide da je to nešto lepo, da su žene koje su tu došle vrlo pristojne, da su raspoložene… I to je veliki napredak, jer više ne gunđaju. Čak su doneli i domaće vino i rakiju”, kažu ove dve interesantne sestre.

Sve polaznice radionice za dekupaž su predane poslu

Marija Milanov iz ateljea Artisima kaže da je bez razmišljanja prihvatila poziv da pomogne da Kalabina kuća oživi. Reč je o ženi koja je predstavnik Srbije pri londonskoj akademiji za dekupaž, art, 3D umetnost i kraft projekte.

“Jelena je kod mene u udruženju od samog početka, skoro 2,5 godine. Mi se bavimo edukacijom koja se zasniva na kreativnim radionicama. Osnovni cilj nam je razvoj kreativnog potencijala dece i odraslih. Ideja je bila ta da bude što više predavača da bi se prikazalo što više različitih tehnika koje polaznici mogu da nauče. Prošlog meseca sam bila u Makedoniji, gde sam četiri dana držala radionice. Za februar naredne godine planiram jednu internacionalnu radionicu u Beogradu. Ipak, moram da kažem da mi je ovo prva radionica ovog tipa i oduševljena sam kako protiče. Mislim da su nam se poklopile energije. Žene su nasmejane, raspoložene, vesele i jako se trude. Nema zabušavanja. Sve vrlo rado preuzimaju posao na sebe”, kaže Marija Milanov, osnivač udruženja Kreativni atelje Artisima iz Beograda.

“Dekupaž je od svih kreativnih radionica najaktuelniji. Valjda zato što se lako uči i onda se ljudi lako pronađu u tome. Sve veće interesovanje se javlja i za restauraciju nameštaja. Mada kod nas postoji jedna tužna istina, a to je valjda posledica dugogodišnje situacije u našoj zemlji. Jednostavno nema novca i onda ljudi uče dekupaž pre kako bi pokušali da zarade nešto, nego zbog umetnosti. Ali dobro, bitno je da se to razvija, napreduje… Tehnike se nadovezuju jedna na drugu. Uče se razni efekti, poput efekta kože, kamena… Jako je poznata i tehnika metal and boxing. Ona je primenjiva na kutijicama, na nameštaju, na upotrebnim predmetima iz razloga što se od aluminijumske folije dobije takav efekat kao da je to radio juvelir”, dodaje naša sagovornica.

“Nijedne sekunde se nisam pokajala što sam došla u Kalabinu kuću”

Sve polaznice prve radionice u kući za odmor u Banatskom Despotovcu ističu da nisu očekivale to što su tokom vikenda druženja tu doživele. Kalabina kuća im je pružila mnogo više od onoga što su zamišljale.

“Na radionici ovog tipa sam prvi put. Amater sam što se dekupaža tiče. Počela sam time da se bavim  pre dve godine i to tako što sam videla na internetu. Vođu ove radionice, Mariju sam upoznala i bila sam na jednoj radionici u Beogradu. Kada sam videla objavu za ovu radionicu, ideja i to što su ove dve sestre uradile mi se jako dopala. Ne da se ne kajem što sam ovde, nego nijednog sekunda. Ja volim ovu vrstu odmora i ovu vrstu druženja gde i mi koji smo došli na odmor možemo da damo nešto domaćinima. Ovo je za mene pun pogodak”, kaže Gordana Pejović, polaznica radionice iz Zemuna.

“Nadam se da će ove dve sestre ostvariti to što su naumile. A mi, kao ekipa smo tu da im u tome pomognemo koliko god možemo. Svako ima svoju neku ideju, predlog i onda se lakše dolazi do rešenja. Po meni je ovo način na koji treba da se oživljavaju sela. Definitivno može, samo treba hteti i imati hrabrosti i reći „ja to mogu“, dodaje naša sagovornica.

“Većinu žena sam videla prvi put, a imam utisak kao da se godinama znamo”

Gordana dodaje da je jako važno što su sve žene jednako raspoložene i zainteresovane da daju maksimum kako bi se Kalabina kuća obnovila.

“Ekipa je sjajna. Ja sam većinu žena ovde prvi put videla, a imam utisak kao da se znamo godinama. To je ta neka zajednička energija koja nas spaja. O gostoprimstvu stvarno nemam reči. O ovome ću svima da pričam. Nadam se da će biti još ovakvih i sličnih radionica. Jedan komšija nas je tu pitao „vi ste platile da tu radite?“. Ja sam mu odgovorila da nisam platila da radim, već sam platila smeštaj, hranu, materijal. Meni to ništa nije čudno. Zadovoljstvo mi je što sam deo ove ideje. To je nešto neprocenjivo. Ovde sam saznala toliko toga o dekupažu da je to neverovatno. Ima ovde žena koje su pravi profesionalci u tom poslu. Ja sam samo postavljala pitanja šta i kako i zašto se radi nešto i na svako pitanje sam dobila odgovor”, objašnjava Gordana.

“U Kalabinoj kući zaista uživam”

Najstarija polaznica radionice će u novembru napuniti 70 godina.

“Ja sam penzioner i volim da se bavim dekupažom. Na ideju da se bavim time sam došla kada sam razmišljala čime ću se baviti kada odem u penziju. Sestričina me je povukla da se bavim dekupažom, a inače se bavim i pačvorkom. To su uz planinarenje moji neki hobiji. Čisto da ove penzionerske dane proživim onako kako hoću. Zadovoljstvo mi je što me je Jovanka Kalaba pozvala da se pridružim ekipi. Nju znam jer sam prošle godine kod nje engleski pohađala. Takođe, odlazila sam i na radionice koje je Maja držala. Drago mi je da će se Kalabina kuća otvoriti za posetioce. Da ljudi mogu da uživaju. Mi zaista uživamo”, kaže Jovanka Pajčić, polaznica radionice iz Beograda.

“Iako se bavim dekupažom moram da kažem da mi je svaki put teško dok ne savladam neku novu tehniku. U početku uvek mislim da nešto ne mogu da uradim, ali na kraju se pokaže da nije tako. Ne volim da radim poslužavnike. Volim kutije, knjižice, sada sam prvi put radila restauraciju nameštaja. To je fantastično. Prisustvovati uživo nekoj restauraciji je dragoceno iskustvo i nema tog novca koji to može da plati. Predmete koje sam do sada radila sam uglavnom poklanjala. Možda sam dva-tri komada prodala. Moja snajka je Jamajčanka i onda je ona svojoj rodbini kada je išla da ih poseti nosila neke moje radove”, dodaje naša sagovornica.

Mama i ćerka zajedno na radionici dekupaža

Najmlađa polaznica kursa dekupaža u Kalabinoj kući je Milica Zlokolica.

“Imam 24 godine, iz Žablja sam, ali trenutno živim u Novom Sadu, jer sturdiram. Moja mama se bavi dekupažom više od 10 godina i uz nju sam i ja počela polako to da radim. Najavu za ovu radionicu je ona videla, pozvala me je i čim sam čula o čemu se radi pristala sam da dođem na ovako nešto, jer je zaista nesvakidašnje i nešto na čemu nismo bile. Tako da smo mama i ja sada ovde zajedno”, kaže Milica Zlokolica, polaznica radionice iz Žablja.

“Ovo je nešto van svih mojih očekivanja. Nisam uopšte zamišljala da će biti ovako interesantno i zanimljivo. Čak sam se malo i plašila jer sam pretpostavila da će ovde biti žene koje su starije od mene i nisam bila sigurana da li ću se uklopiti u društvo. Zaista se jako lepo družimo uprkos razlici u godinama. Do sada nikada nisam radila nameštaj. Jako mi se dopalo i već razmišljam o tome šta bih mogla kod kuće da uradim. Sve ovo mi je dalo neku veliku inspiraciju. Pošto sam na visokoj školi za vaspitače imam nameru da jednog dana sa decom radim ovako neke stvari, kao što su kreatinve radionice, tako da će mi svo znanje koje steknem i te kako značiti”, dodaje naša sagovornica.

Sestre Jovanka i Jelena kažu da su prvobitno planirale da radovi na obnovi kuće traju pet godina. Međutim, stvari se, mimo njihovog očekivanja, odvijaju mnogo brže nego što su mislile. Ukoliko se nastavi veliko interesovanje ljudi za kreativne radionice, moglo bi da se dogodi da Kalabina kuća zasija punim sjajem već za godinu do dve.