I love Zrenjanin portal

  • Basicline
  • 3D gradjevinska kuca
  • Ultra Caffe
Vesti Zrenjanin

Marina Knežević: Želim da živim i da radim u rodnom Zrenjaninu

Nije neobično da neko završi jednu školu, a da se kasnije bavi poslom na koji nije ni pomišljao. Naša sugrđanka Marina Knežević je još tokom studiranja uvidela da dizajniranje mode nije posao kojim bi volela da se bavi čitav život. Ipak, na fakultetu je otkrila i zavolela dekoraciju, uređenje i aranžiranje enterijera. Iako je, kaže, imala mogućnosti da nakon završetka studija ostane u Beogradu, želela je da se vrati u rodni Zrenjanin. Problem je bio taj što posao u struci nije mogla da pronađe. Zbog toga je odlučila da se prijavi na konkurs Nacionalne službe za zapošljavanje i pokuša da dobije novac za samozapošljavanje. U svojoj ideji je uspela i maja prošle godine otvorila je firmu za dizajn enterijera “Pia dizajn”.

Marina Knežević je diplomirani dizajner mode. Međutim, još tokom studija uvidela je da to nije posao kojim bi volela da se bavi celog života.

PerSu marketi

“Kada sam diplomirala videla sam da me odeća uopšte ne zanima. Srećom, na studijama sam upoznala enterijer i odmah sam shvatila da je to nešto što me privlači. Do tada, iskreno, nisam ni znala šta znači dizajn enterijera… Mislila sam da je to vezano za arhitekturu i da se arhitekte bave svim tim stvarima. Međutim, profesor Gašić, koji nam je držao dizajn tekstila, pokazao nam je toliko varijanti i mogućnosti da sam se ja ustvari u to nešto što nisam ni znala da postoji, zaljubila”, počinje priču Marina Knežević.

Marina Knežević

“Mogla sam da ostanem u Beogradu, ali sam želela da radim i živim u Zrenjaninu”

Iako mnogi teže da posao pronađu u većem gradu, Marina to nije želela.

Dopunite kućni bužet, prodajte stvari koje vam ne trebaju, postavite besplatan ZR oglas već danas.

“Imala sam mogućnosti da ostanem u Beogradu nakon školovanja. Ali sam razmišljala “što bih bila u tuđem gradu i radila tamo, kada je Zrenjanin bogat fabrikama tekstila”. One, na žalost, sada više ne rade. Znači, vratila sam se u rodni grad, odstažirala sam i videla da tu nema neke mogućnosti za posao u struci. Onda sam se odlučila da zasnujem porodicu. Kako su deca odrastala, sagledavala sam mogućnosti koje su mi na raspolaganju. Nisam pristalica takozvanog evropskog radnog vemena od 9 do 17 časova. Pogotovo mislim da to nije za žene. Zbog toga sam gledala šta bih mogla da radim, ali tako da ukombinujem da budem dovoljno sa decom, jer su ona još mala. Starije dete ide u školu, a mlađe u predškolsko. I gledala sam da radim ono što volim, ako ću već pokretati sopstveni biznis”, kaže naša sagovornica.

Novac za samozapošljavanje iskoristila za nabavku opreme, ali i za poreze i doprinose

Pošto je čula za program Nacionalne službe za zapošljavanje o samozapošljavanju rešila je da pokuša da dobije sredstva za započinjanje posla.

“Zahvaljujući podršci ukućana prijavila sam se za ta sredstva. Iskreno, novac koji se tu dobija mogao bi da bude i veći. Jer uvek još malo fali. Za pokretanje posla dobila sam 180.000 dinara. 80 posto sredstava sam uložila u mašine i repromaterijal. Preostalih 20 posto sam ostavila da za prvo vreme dok se ne snađem pokrivam troškove poreza i osiguranja, jer smo u obavezi da to plaćamo 12 meseci. Iskreno se nadam da posle tih godinu dana neću prestati ovim da se bavim, jer je to zaista ono što volim da radim. Svi kažu da je tih prvih 12 meseci kritično. Nadam se da će posle tih 12 meseci biti i zarade, a ne samo novca za pokrivanje troškova, jer dizajn enterijera nije baš nužan ljudima. To je vrlo specifičan posao”, dodaje Marina.

“Na početku mi je bio potreban kompresor. Imala sam jedan mali kompresor sa kojim nisam mogla ni hoklicu da ofarbam a da se on ne ugasi bar dva puta. Tu se gube i vreme i novac. Jer dok čekam da ga ponovo uključim, moram da operem pištolj od farbe, a tu se onda troši razređivač… Onda opet moram da sipam novu farbu… Imala sam ambiciju da radim i veće komade, što znači da sa tim malim kompresorom ne bih mogla da radim. Zato sam kupila veliki kompresor, električnu šmirglu, veći pištolj za farbanje, sitni ručni alat kao što je ubodna testera… U planu mi je da uzmem i glodalicu… Ja sam sama u ovom poslu i moram sve da radim. A u tome iskreno uživam”, objašnjava naša sagovornica.

“Predavanja u NSZ su veoma značajna”

Obuka u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, mnogo joj je značila.

“Kada su mi rekli da ću morati da idem na obuku, ja sam pomislila šta će mi to… Pa tamo će biti dosadno, pričaće se o nekakvim brojkama. Međutim, obuka uopšte ne izgleda tako. Predavači su bili vrlo prijatni. Na svako pitanje su imali odgovor. Značila su mi mnogo i pitanja drugih ljudi. Njih sam se setila posle 2-3 meseca rada moje firme. Mislim da su ta predavanja veoma značajna. Posle svega mi nije bilo teško da napišem biznis plan”, kaže Marina.

“Bez tih sredstava koje sam dobila, sama ne bih mogla da pokrenem svoj posao. Nisam smela da budem neodgovorna prema svojoj porodici. Pošto je samo suprug radio ja nisam mogla da uzmem sav novac koji smo imali u kući i da rizikujem sa otvaranjem sopstvenog posla. Jer nisam znala kako će razvijati. Tako da, ma koliko da je malo to što sam dobila, bilo je dovoljno da me pogura za početak. Sopstvena sredstva sam ulagala u repromaterijal, ali se to kasnije vraćalo”, dodaje naša sagovornica.

Marina ističe da rad od kuće ima niz prednosti.

“Trenutno mi je radionica u garaži. Restaurirala sam jednu fotelju iz pedesetih godina. Obukla sam je u novo ruho. Ja ne radim tapetarski posao, već nečemu što ima umetničku, istorijsku ili emotivnu vrednost, dajem neki novi oblik. Igram se sa tim. Onoliko koliko ja to umem i mogu, jer ja još uvek učim ovaj zanat. Rad kod kuće mi omogućava da budem tu i za decu. Uz to, mogu da uključujem mašine, kompresore kad je to potrebno. A iskreno, imam i pomoć supruga kad god je potrebno nešto teže fizički da se uradi”, kaže Marina.

“U Zrenjaninu je malo onih koji se odlučuju da angažuju nekog ko će im raditi dizajn enterijera”

Kod dizajniranja enterijera je najteže pronaći tržište.

“Klijenti su na početku bili moji pozanici. Oni koji žele komade koje ja radim, koji to vole i žive na taj način – u stilu 60-ih, 70-ih godina. Oni ne pitaju koliko treba vremena da se nešto napravi, ne pitaju za cenu, ne traže nacrt toga što radim. Imaju potpuno poverenje u mene. Uglavnom su to ljudi srednjih godina. Do sada sam radila samo preko preporuke. Na marketingu nisam radila, jer sam želela  da to ostavim za momenat kada se osnažim. Ljudi mi daju smernice šta žele da dobiju, kažu šta vole, a ja odem da pogledam prostor u kom će predmet stajati i kako će se sve to uklopiti. Kada je reč o predmetima za decu, volim da budu personalizovani. Da li su to njihovi inicijali, imena, boje koje vole, likovi…”, objašnjava naša sagovornica.

“Na fakultetu smo imali marketing, ali to mi nije toliko blisko. Za mene su to samo neke brojke. Ja više volim da vidim nešto konkretno što sam napravila, nego da se bavim marketingom. Do sada nisam znala da je to jako bitno. Pogotovo za ovaj posao”, kaže Marina.

“Umetnost treba razumeti”

Problem je i što se umetnost ovde uglavnom ne razume.

“Danas svi misle da sve mogu da rade. Vide nešto na internetu i misle da to isto mogu da rade. Ja ipak mislim da ne možeš nešto da radiš, ako za to nisi školovan. Evo recimo, ja znam da se očešljam, ali ne znam da napravim frizuru i zato idem kod frizera jer se on školovao za to, i zna kakvu frizuru da mi napravi spram mog lica. Ovde umetnost uglavnom ljudi ne razumeju. Pogotovo oni koji imaju para. Oni će da stave taj novac u džep i da kupe skupoceni nameštaj, samo zato što to mogu sebi da priušte, a ne zato što nešto oseaćaju prema tim komadima nameštaja”, objašnjava naša sagovornica.

“Ali, ti isti ljudi neće da plate ni mene, niti nekog drugog ovde u Zrenjaninu, što bi ih koštalo daleko manje, da im recimo uklopim to što već imaju na najbolji mogući način. Govorim o nameštaju koji je dobar, koji nije dotrajao… S druge strane ima ljudi koji imaju fantastične ideje, ali na kraju kažu da nemaju novac za neke komade nameštaja, slike koji bi mogli da uklope u svoj postojeći prostor”, dodaje Marina.

Svašta može da se napravi od starih stvari

Naša sagovornica kaže da uživa kada od starih stvari napravi nešto sasvim novo.

“Volim puno da recikliram… Radim lustere od obruča od točka bicikla, lampe, ramove za slike, pravim svećnjake od escajga, dekorativne jastučiće… To ne može da se smesti baš u svaki dom. Ali, je vrlo pogodno za neki lokal, kancelariju… Međutim, privrednici nemaju osećaj za tako nešto. Pravim zanimljiva ogledala, notese, blokove… Počela sam i da šijem. Stvari su unikatne. I uglavnom je to uvek namenski i po porudžbini. Mislim da nisam skupa kad vidim kakve su cene u prodavnicama u gradu… Ipak, ja ne mogu ni da se utrkujem sa Kinezima. Jer ja sve radim ručno, a oni prodaju robu koja se serijski proizvodi”, kaže Marina.

“Ukoliko imate ideju za pokretanje sopstvenog posla – rizikujte!”

Onima koji se dvoume da li da pokrenu svoj posao, Marina savetuje da slede svoju intuiciju.

“Nisam za to da se ide glavom kroz zid i da se sva ušteđevina uloži u neki posao za koji nije izvesno da će imati budućnost, ali treba rizikovati. Iskreno, ja sam se bila obeshrabila početkom jeseni, jer je tokom leta bilo posla, ali je onda došlo zatišje. Ljudi moraju da shvate da svaki posao koji nema veze sa hranom ima svoje oscilacije. Evo recimo kupaći kostimi se traže leti, venčanice se mahom traže u proleće i jesen”, kaže naša sagovornica.

“Moramo da budemo sigurni da će naša roba uvek pronaći svog vlasnika. Ali, ne sme da se odstupa od nekih standarda. Ja ne želim da radim ono što ne bih volela da stoji u nekoj kući, bez obzira što me je neko za to platio. Nekad se nekome dopada to što radim, a s druge strane ima i onih kojima se moji radovi ne dopadaju. I mislim da, ipak, moram da radim na marketingu. Jer kako neko da zna šta ja radim ako ja to ne pokazujem”, zaključuje na kraju razgovora Marina Knežević, vlasnica firme Pia dizajn.

Prijavite se na našu mejling listu i besplatno jednom nedeljno stizaće Vam najvažnije vesti na mejl
  • Divider

  • Divider
Na vrh