Božić se slavi kao dan Hristovog rođenja i uz Uskrs je najveći hrišćanski praznik. Srbi su Božić slavili tri dana. Prvi dan je najvažniji i običajima najbogatiji, kaže Branka Babić, etnolog, započinjući razgovor o običajima za najradosniji hrišćanski praznik.
-U vreme ovog praznika, niko nije radio. Međutim, verovalo se da neke poslove treba baš tada, makar simbolično, započeti. U tom slučaju domaćinstvo bi uspešno poslovalo tokom čitave godine. Ciklus obrednih radnji započinje božićnim postom, koji traje šest nedelja, nastavlja se obeleževanjem Badnjeg dana i Božića, da bi se završio na Bogojavljenje, 19. januara.
Nekada se na sam dan Božića, na početku godine, očekivao dolazak nekog natprirodnog, božanskog bića. Njegova pojava očekivala se s nestrpljenjem, a ukućani su se pripremali da ga dočekaju na dostojan način. Negde su se božanskom gostu obraćali i pozivali ga za sto, a njegov dolazak je bio i scenski prikazan. On se pojavljivao u liku položajnika ili položenika. To je bila osoba koja je na božićno jutro prva ulazila u kuću. Po pravilu, uloga se namenjivala odraslom muškarcu, a ponekad i muškom detetu. Uloga ovog gosta je nedvosmislena. On je, na početku godine, donosio sreću i napredak. Položajnik je morao da se pridržava nekih zabrana. Na primer, pre polaženja nije smeo da stavi bilo šta u usta, odnosno prvi put bi to učinio u kući u koju polazi. Idući u posetu, izbegavao je susrete sa ljudima, jer su prve čestitke trebale da budu upućene domaćinu, koji ga je očekivao. Položajnik je pripremao i odgovarajuće poklone. Obično je nosio položajnički kolač za domaćicu, vino ili rakiju za domaćina, nešto novca za badnjak ili ognjište. Poneo bi i pšenicu koju je posipao po kući i ukućanima.
Susret položajnika sa ukućanima bio je regulisan brojnim propisima, u kuću bi zakoračio desnom nogom, jer se desna strana smatrala srećnom. Zatim bi čestitao praznik i posipao pšenicom kuću i sve prisutne. Domaćica mu je uzvraćala na isti način, posipajući ga pšenicom. Zatim je položajnik prilazio ognjištu i džarao vatru, nastojeći da izazove što više varnica, pri čemu bi domaćinu poželeo stoke (ovaca, kokošaka, goveda, konja, svinja….) i svega drugog, onoliko koliko je varnica prsnulo. S istim ili sličnim ciljevima, magiji su pribegavali i ukućani. Pri odlasku, položajnika su darovali. Davali su mu deo odeće, nešto od hrane, a obavezno kolač posebno pripremljen za njega.
U vreme božićnog praznika, domaćinstvo je primalo i neke druge posetioce. To su bile grupe mladića ili mlađih oženjenih ljudi koje su obično nazivali koledarima. Oni su išli od kuće do kuće i pevali koledarske pesme u kojima su izražavali želje za napretkom kuće, za srećom i zdravljem ukućana. Pesma je bila praćena odgovarajućim magijskim postupcima. Koledari su imali posebne uloge i bili su maskirani u skladu sa tim. Maske koledara i njihovo ponašanje jasno pokazuje da su oni predstavljali natprirodna bića i da je njihova uloga slična položajnikovoj, priča Branka Babić.
Simbolika bogate trpeze je u želji za obiljem tokom cele godine?
-Kao na Badnji dan, tako se i na Božić velika pažnja posvećivala prazničnoj trpezi. I božićna trpeza morala je da bude bogata, da obiluje raznim jelima, jer je to slutilo na obilje u toku cele naredne godine. Pre ručka, ukućani bi tri puta obišli oko trpeze, međusobno se ljubili, razmenjujući čestitke i pozdrave „Mir Božji, Hristos se rodi“. Na taj način, posvađani su se mirili i praštali uvrede jedni drugima. Zatim su palili sveću i molili se. Tokom praznika trpeza se nije sklanjala. Sve se ostavljalo onako kako je bilo kada je ručak dovršen. Ako se božićna trpeza tretirala kao zalog budućeg blagostanja, onda bi se njenim prevremenim uklanjanjem to blagostanje ugrozilo.
Nisu sva jela na božićnoj trpezi imala isti značaj. Posebna pažnja se posvećivala, na primer, božićnoj pečenici. Za tu svrhu, najčešće se klala svinja. Za pečenicu se birala životinja sa određenim karakteristikama. Često je morala da bude bela i bez ikakvog telesnog nedostatka. Njeno ubijanje obavljalo se na ritualni način. Obično se to činilo prepodne, dok dan napreduje. Izbegavala se upotreba sekire, već je korišćen isključivo nož.
Značajnu ulogu su imali i božićni kolači. Najvažniji, a negde i jedini kolač bila je česnica. Ona se mesila od pšeničnog, negde i od projinog brašna, sa vodom koja se donosila pre izlaska sunca. Bila je ukrašena različitim figurama od testa, a u nju su se stavljala različita znamenja: novčić, „jaram“, „čekić“, žitno zrno, ljuska od jajeta… Česnicu su svečano lomili za vreme ručka i svaki ukućanin je dobijao po komad kolača. Prema onom što bi u njemu našao, predviđalo se kakva će mu biti naredna godina, kao i u kom poslu će imati najviše uspeha. Delovi česnice su, takođe, korišćeni u magijskom lečenju i magijskoj plodnosti.
Na božićnoj trpezi stajala je i posuda u kojoj su bile izmešane razne vrste žita i drugog zrnevlja (pasulja, sočiva i sl.). Ova smeša se nazivala varicom ili panaijom i u nju je bila zabodena sveća. Poput drugih jela na trpezi, varica je, predstavljala neku vrstu magične anticipacije bogatstva i obilja domaćinstva u godini koja počinje, što je bio i glavni cilj božićnih običaja, završila je etnolog Branka Babić.
Fijakerom kroz grad i pesmom nekada se čestitalo Badnje veče i Božić
Vesela grupa tamburaša na fijakeru uputila se od ulice od ulice pa sve do centralnog trga u čestitanje Badnje večeri i Božića. Tako se radilo nekad, a taj lepi običaj ponekad vidimo još i danas na našim ulicama. – Mi želimo da takve lepe običaje sačuvamo od zaborava i prenesemo na mlađe – kaže „kolovođa“ Cveta Cvejanov. Uz pesmu i zdravice ovo društvo obišlo je nekoliko pozicija u gradu, svoje prijatelje i komšije, a na cilju u centru grada zapevali su svim građanima uz najlepše želje za Badnje veče i Božić.
.gif)
.gif)
