 (1).gif)
Veliki grad otvara velike mogućnosti. Ali, ukoliko zaista volite ono što radite i ako se tom poslu maksimalno posvetite onda je uspeh zagarantovan, čak i ako poslujete iz nekog manjeg grada. To su dokazali i supružnici Jasmina i Branko Bukvić iz Lazareva, koji su pre 16 godina osnovali izdavačku kuću i to sa sedištem u Zrenjaninu. Oni su, između ostalog, posle mnogo godina zabrane vratili dela Gabrijela Garsije Markesa na domaće tržište. Sezam book je do sada izdao preko 300 naslova. Istina, supružnici su se u međuvremenu preselili u Beograd, gde borave od ponedeljka do petka, ali je vikend rezervisan za povratak u porodičnu kuću na selu, gde, kažu, uživaju i „pune baterije“ za novu radnu nedelju. O tome kako je baviti se izdavaštvom u Srbiji, da li je prednost ili nedostatak imati firmu u manjem gradu i zašto se uvek vraćaju u Lazarevo, razgovarali smo sa Jasminom Bukvić.
Da biste bili uspešni u poslu koji radite najpre morate da volite to što radite. A potom je potrebno i da se sve kockice slože onako kako treba.
„I suprug i ja smo rodom iz Zrenjanina. 2002. godine ukazala se prilika da počnemo da radimo kao trgovački putnici za 2-3 izdavačke kuće iz Beograda. Nakon dve godine rada shvatili smo da nismo za to da radimo za nekoga i odlučili smo da napravimo svoju izdavačku kuću. Videli smo kako se prave knjige i došli smo do zaključka da bi bilo dobro da imamo nešto svoje. Mi smo i pre osnivanja izdavačke kuće godinama bili privatnici, tako da nam to nije bilo ništa strano. I tako smo 12. jula 2004. godine, na Petrovdan, možda je neka simbolika a možda i nije – ne znam, osnovali izdavačku kuću sa sedištem u Zrenjaninu“, počinje priču Jasmina Bukvić, urednik izdavačke kuće Sezam book.
Veliki uspeh kompanije iz Zrenjanina bilo je dobijanje ekskluzivnog prava za štampanje dela Markesa
Tokom 16 godina postojanja ova izdavačka kuća se razvijala i prilagođavala situaciji na tržištu.
„Razvojni put naše firme teče do današnjih dana. Do sada imamo više od 300 objavljenih naslova. Tu je veliki broj naslova iz popularne belatristike, ljubavnih romana, narodne medicine, lepe književnosti… S ponosom ističem da smo jedini izdavač u Srbiji koji ima ekskluzivno pravo za objavljivanje dela Gabrijela Garsije Markesa. Krenuli smo 2010. sa objavljivanjem knjige Sto godina samoće, posle dugog niza godina zabrane, jer nam je vlasnica agencije koja drži prava za Markesa dala to pravo. Nakon te prve knjige usledili su i ostali naslovi – Ljubav u doba kolere, Pukovnik, O ljubavi i drugim demonima, pa do poslednjeg romana koji je objavljen 2014. godine Sećanje na moje tužne kurve“, objašnjava naša sagovornica.
„U početku smo suprug i ja imali teži period kada smo često putovali za Beograd. Ne mogu da kažem da se u Zrenjaninu ne čita, čita se, ali Zrenjanin je manja sredina. Najveći deo posla se obavlja u Beogradu. Neće kolege uvek da dođu ovde, tako da smo mi bili primorani da idemo tamo. Sada imamo svoj ogranak u Beogradu, ali je sedište firme i dalje u Zrenjaninu. Ja mislim da je to što smo registrovani u Zrenjaninu naša prednost. Sve izdavačke kuće su iz Beograda. A kada se kaže Sezam book, odmah se uz to doda iz Zrenjanina. Imamo dosta autora koji su ne samo sa anglosaksonskog govornog područja, već i Rumuna, Mađara, Slovaka… Sasvim logično je da te autore dovodimo ovde u našu multikulturalnu zajednicu u Zrenjaninu. Tako nam je, recimo, u gostima bio Radu Cukulesku“, kaže Bukvić.
Ranije se lakše dolazilo do čitalaca
Kako su se menjale prilike na tržištu i u društvu tako se i poslovanje ove kompanije prilagođavalo promenama.
„U početku je bilo mnogo bolje, jer je tih godina situacija bila mnogo povoljnija nego danas. Lakše se dolazilo do čitalaca, do biblioteka, tada nisu postojali ovi tenderi… Tenderi su posebna priča. Kako su godine odmicale, mi nismo dali da nam stane produkcija knjiga. Naravno, kroz vreme, nismo više mogli da objavljujemo 30-40 naslova godišnje, već smo to sveli na 10 naslova. I mi smo zadovoljni, jer knjige izdajemo iz svojih realnih sredstava. Izdavanje knjige je kompleksna stvar. Da biste izdali knjigu u proseku je potrebno od 6 do 8 meseci. Prvo morate da obezbedite prava, da je prevedete, uredite, obezbedite štampara… Mi smo ugovorom limitirani vremenom, jer strane agencije traže da znaju za koje vreme će se knjiga izdati“, kaže Bukvić.
„Nekada je najlakše prodati knjigu, a nekada je lakše sve uraditi oko izdavanja knjige, nego prodati je. Sada je zaista teško prodati knjigu. Ali, ne odustajemo. Jednostavno ja volim svoj posao. Uprkos tome što je situacija teška, mora da se ide dalje. U ovome smo porodično, i sin nam je u izdavačkoj delatnosti. S ponosom mogu da kažem da imamo novu biblioteku naših domaćih autora. Do sada mi domaće autore izuzev Ive Andrića i Dragana Dragojlovića nismo radili. Sada počinjemo sa mladima. Napravili smo novu ediciju Hrast i počeli smo to da radimo sa Grigorijem Božovićem, jednim autorom koji je nepravedno istisnut iz naše domaće književnosti. Kažem, imamo svoj cilj i koliko god da je teško čovek mora da se bori i da ide ka tom cilju“, dodaje naša sagovornica.
„Prilikom izbora autora vodimo se intuicijom i željama publike“
Prilikom izbora pisaca i dela za izdavanje treba biti oprezan, ali i osluškivati želje čitalaca.
„Mi imamo profilisanu čitalačku publiku. I po tome šta naši čitaoci traže mi uzimamo prava za slične oblasti i autore. Uvek pročitamo sažetak knjige i ako smatramo da bi našim čitaocima to bilo interesantno onda se odlučimo da štampamo knjigu. Ali, mi izdavači smo ti koji kreiramo potrebu za svakog čitaoca. Biramo, recimo, koju ćemo dečiju knjigu da štampamo, šta ćemo da damo deci da čitaju. Kod dečijih knjiga u današnje vreme posebno moramo da budemo obazrivi, jer se svašta nudi. Redovno obilazimo sajmove knjiga. Postoji dečiji sajam knjiga u Bolonji, veliki sajam u Londonu i najveći sajam u Frankfurtu. Ali, to nisu sajmovi poput ovog našeg u Beogradu. To su sajmovi na kojima se samo agencije predstavljaju i nude nama izdavačima prava za sve autore koje zastupaju. I tamo se započinju pregovori“, kaže Bukvić.
„Nekada se pregovaranje nastavljalo telefonom, pismima, a sada se to sve radi putem mejla, aplikacija… To je sada mnogo brže. Nekada možemo i za tri dana da dogovorimo prava za izdavanje knjige koju želimo. Ima mnogo autora i dobrih knjiga, tako da nema potrebe rivalstva sa drugim izdavačima. To je moje lično mišljenje. Ne mora da znači da je to mišljenje i drugih izdavača. Na žalost, mislim da je u današnje vreme pravo značenje reči konkurencija izbledelo. Iza te konkurencije sada uvek stoje neki krugovi“, dodaje naša sagovornica.
„Od kada je izbila pandemija korona virusa ljudi su počeli više da čitaju“
Pandemija korona virusa je uticala na to da svi promenimo svoje navike. Tako je i sa čitalačkom publikom.
„U vreme kada je izbila pandemija korona virusa naš sajt je beležio daleko veći broj poseta i knjige su kupovane više on-line nego u radnjama gde su naša izdanja zastupljena. Nismo mi u tom periodu mnogo izdavali, već su ljudi uzimali knjige koje smo ranije štampali i koje do sada nisu nalazile put do čitalaca. Generalno, ljudi su poslednjih meseci počeli više da se prepuštaju knjigama. Knjiga je prava hrana za dušu. I u pandemiji su se ljudi tu nekako pronalazili. I dalje to traje. Oktobar je tradicinalno rezervisan za Sajam knjiga u Beogradu. Ove manifestacije ove godine nije bilo, pa su verovatno ljudi iz navike da je oktobar u znaku sajma knjiga sada kupovali malo više“, objašnjava urednica u Sezam book-u.
„Mnogo nam nedostaje Sajam knjiga. To nije samo mesto gde mi prodajemo izdanja koja radimo, nego je to mesto gde smo svi zajedno sedam dana. To je druženje, razmena iskustva u domenu izdavaštva, tu su tribine… Kako sajma knjiga nije bilo, nekoliko nas izdavača je odlučilo da održi mini salon knjiga u prostoru nekadašnjeg bioskopa Balkan u Beogradu. Ovaj salon traje od 3. do 29. novembra. Tu predstavljamo naslove koje smo izdali baš u vreme korone. Mi smo poslednjh meseci izdali 7-8 naslova i oni su uglavnom iz domena popularne psihologije i psihologije uspeha. Obično se posle Sajma knjiga pravio plan za sledeću godinu. Mi ćemo to i ove godine da uradimo. Imamo plan da izdamo nekoliko naših domaćih autora. Počeli smo, kažem, sa Grigorijem Božovićem, izdali smo Milisava Savića – Ožiljci tišine, uskoro iz štampe izlazi Đorđe Kadijević – Božija Volja, a u planu su Dragan Stojanović, Radivoj Mikić“, kaže Bukvić.
Kuća u Lazarevu je za porodicu Bukvić oaza mira
Nije neobično da oni koji rade u velikim gradovima, odmor hoće da provedu na nekom mirnom i prijatnom mestu. Tako se i Bukvići svakog vikenda vraćaju korenima, u Lazarevo.
„To je naša oaza mira. Godinama smo tu. Ja i sada kažem da od ponedeljka do petka živimo u Beogradu i tamo radimo, a petak popodne, subota i nedelja su rezervisani za porodicu. Ne mogu da kažem da vikendom isključujem telefon, jer to ne radim, ali sam nekako navikla kolege da smo tih dana u Zrenjaninu i oni nas ne diraju. Ovde „punimo baterije“ za radnu nedelju koja je pred nama. Nama su tu porodice, prijatelji… Mi doživljavamo vikende kao povratak porodici, svom domu“, objašnjava naša sagovornica.
„Život ovde i u Beogradu se razlikuje. Tamo radni dani, od ponedeljka do petka, traju od 8 ujutru do 8 uveče. Naravno, čovek uvek može da nađe vreme za druženje, prijatelje, ali nekako su ti dani od ponedeljka do petka bazirani na posao. Imamo mi vremena i da prošetamo savskim kejom, da odemo do tržnog centra, Avale, da odemo na neki izlet u bližu okolinu Beograda. Ali, subota i nedelja su nam vezani za kuću. Imamo tu voćnjak. Ovde se družimo sa ljudima sa kojima ne pričamo o izdavaštvu. Već o tome kako pravimo ajvar, zimnicu, pečemo rakiju… Da li ćemo se trajno vratiti ovde kada odemo u penziju? (Smeh) Za privatnika nikada nema penzije. Čovek je biće koje treba stalno da radi, jer se kroz posao sve nedaće prevazilaze“, kaže Bukvić.
Svi čitaju – neko manje, neko više
Kao i svaki posao i posao izdavača ima svoje prednosti i mane.
„Prednost privatnog posla je to što si sam svoj gazda, sam kreiraš svoje vreme. U drugu ruku to može da bude i nedostatak. Kada recimo treba nešto da se obavi, pa kažete uradiću to sutra. Što se nas lično tiče, možda bih dala sve da se vratim u vreme kada mi je sin bio mali. Jednostavno rastao je u okruženju baba, deda, učiteljice. Privatne učiteljice, kojoj sam beskrajno zahvalna. Jer mi nismo bili tu. Ipak, mislim da ovaj posao ima više prednosti nego nedostataka. Jer je ovo lep posao – praviti knjige, dati ljudima nešto lepo da pročitaju, da nauče nešto. I zaista svi čitaju. I mlađi i stariji i ljudi srednjih godina… A koliko se čita to već zavisi od više faktora. Od trenutne situacije u društvu, reklama… Iz ugla izdavača mogu da kažem da se, kada nekom poklonim knjigu, taj neko iskreno obraduje“, zaključuje na kraju razgovora Jasmina Bukvić.
Deo fotografija ustupila Jasmina Bukvić
.gif)
.gif)
