“Oprostićete mi, verujem, što ću među ovako poetične fotke uplesti misao Karla Marksa. Izvornu misao, ne ono što su kasnije izmišljali tzv. marksisti. Fabrička proizvodnja je pogubna za ljudski rod. Radnik je anonimna jedinka na koju ne mislim kad kupujem proizvod, niti on misli na mene kad ga proizvodi. To je pomalo tužno…
Ako, pak, neko (recimo ja) proizvede nešto svojim rukama, strpljivo, lagano, razmišljajući o nekom ko će u tom proizvodu uživati i koristiti ga na radost, onda je to druga priča… Onda se susrećemo na obostrano zadovoljstvo… Delo odlazi svojim putem, ali se veza ne prekida…. Ja sam svoj deo uradila”
Primarno tragajući za izvorom dodatne zarade i znatiželjom koju je oduvek u njoj budilo tkanje, profesorka filozofije Gordana Dunai pre četiri godine je odlučila da spoji lepo i korisno. Tako je nastala radionica TOK u kojoj ona, na ručnom razboju stvara jedinstvene predmete od tkanine. Gotovo svaki, na zvaničnoj Fejsbuk ili Instagram stranici propraćen je odabranom filozofskom poetikom, poput ove sa početka teksta.
Koliko je zahtevan rad na ručnom razboju i šta je najbitnije u procesu nastajanja tkanine?
Gordana Dunai: Prolazeći obuku, sve više sam se oduševljavala procesom nastajanja tkanine na ručnom razboju. To je spor posao koji zahteva strpljenje, pažljivost i smirenost, pri tom je zasnovan na brojevima – određeni broj niti se provlači po preciznom rasporedu da bi se dobila određena struktura. Da stvar bude još lepša, čitav process se odvijao u tkačkoj radionici Zorana Slijepčevića, koji mi je preneo ne samo veštinju tkanja, nego i odnos prema radu. Najkraće rečeno, iskrenost i poštenje, kako u obavljanju posla, tako i u odnosu prema ljudima. Sada mi je učitelj dobar prijatelj, tako da smo nastavili saradnju.
Kakav status po Vašem mišljenju ima bavljenje rukotvorinama danas, može li se govoriti o povratku manufakturne proizvodnje?
Gordana Dunai: Svakako da je manufakturna proizvodnja danas retka, te ručno radjeni proizvodi imaju poseban značaj. Umeće, trud i vreme koji su u njih uloženi daju im vrednost, a lični pečat svakog proizvođača daje im jedinstvenost i originalnost. Recimo, ako znam kome je namenjeno ono što stvaram, mislim na tu osobu, njoj pravim a ne nekom anonimnom kupcu, i to ostavlja poseban trag na proizvodu. Isto je kao kod Malog Princa i njegove ruže, ako nekome (nečemu) poklonimo pažnju i vreme, to postaje jedinstveno i nezamenljivo. Za one malo ozbiljnije, u duhu Marksove misli, može se reći i ovako – industrijska proizvodnja nas tretira kao bezlične potrošače, ručno rađen proizvod pravi čovek za čoveka.
Može li bavljenje rukotvorinama biti dovoljno u egzistencijalnom smislu, ili još uvek može opstati samo kao hobi?
Gordana Dunai: Savremena tehnologija je omogućila prevazilaženje granica, čitav svet je otvoren kao moguće tržište, što je dobro. S druge strane, velik je broj proizvođača koji nude svoju robu. Tako se suočavam sa problemom koji je, moram priznati, za mene velika prepreka. Iako sam rešila da je pretvorim u izazov, savladavajući nove veštine, nije lako. Tačnije rečeno, bez dobrog marketinga, bez veštine prodaje, ručna proizvodnja ostaje samo hobi. U tajne ove čudne nauke uputila me je koleginica Sonja Antonić koja je i sama u sličnoj priči. Svojim savetima i fotografijama pomogla mi je da shvatim kako bi trebalo da postavim stvari u cilju stvaranja posla od hobija. To je početak, na meni je sada da dalje istražujem i radim, ne bi li dobila željeni rezultat.
Kako se, ne računajući društvene mreže, može doći do Vaših proizvoda?
Gordana Dunai: Društvene mreže su svakako nezaobilazne u cilju prodaje, ali, ako njih ne računamo, preporuka prijatelja i onih do kojih je proizvod došao, najbolji su kanal kojim proizvod stiže do kupca.
Izlažete li na bazarima rukotvorina?
Gordana Dunai: Pokušala sam da izlažem svoje proizvode na bazarima u Novom Sadu i Beogradu, ali nisam imala dobro iskustvo, što se tiče prodaje. Ako govorimo o ceni tezge, na to gledam kao na neophodni trošak koji je sastavni deo svakog posla. Ukoliko je prodaja uspešna, cena nije velika. U ovom slučaju, stvar je relativna.
Na kraju, ima li naziv radionice neko posebno značenje?
Gordana Dunai: Da, Tok ima posebno značenje – svedoci smo toka sve vreme dok stvaramo ovaj intervju. Tok kao proces može se primeniti na sve segmente života. Nizanje i preplitanje niti daje strukturu uobličenu u delo – šal, krparu, pončo, prekrivač…Tok asocira na život, ili život na tok, a tkanje je, za mene, slika života. Zato ga i volim.
.gif)
.gif)
