Goran Kecman iz Ečke rođen je 1986. godine. Završio je srednju mašinsku školu a trenutno u jednoj od fabrika u industrijskoj zoni radi na poziciji majstora logistike. Epidemija korona virusa u protekloj godini je zatvorila mnoge firme, a neke i sada rade smanjenim kapacitetom. To je Goranu omogućilo da se u većoj meri posveti svom hobiju. Ovaj tridesetpetogodišnjak sakuplja i uređuje makete automobila i izrađuje diorame.
Još od najranijeg detinjstva Goran Kecman je zavoleo automobilčiće. Ta ljubav nije ga napustila ni kada je odrastao. Naprotiv, prerasla je u kolekcionarstvo. Osim što sakuplja makete automobila, on ih i dorađuje.
„Na ideju da to radim sam došao jer sam video neke moje kolege kako to rade. Kao mali sam se uvek igrao sa autićima koje su mi roditelji kupovali. Onda sam krenuo da ih sakupljam i sređujem. Izradom maketa se intenzivno bavim godinu i po dana. Sve do tada sam se bazirao na sakupljanju modela. To traje intenzivno dobrih 10 godina. Dok nisam počeo da radim makete ja sam gledao, učio, posmatrao kako se to radi na YouTube kanalu. Pokušao sam nekoliko puta, video sam da mi to ide, stekao sam iskustvo kroz neke svoje radove, kroz svoju maštu. Ispostavilo se da imam strpljenja za to i da mi ide od ruke. Za ovaj hobi strpljenje je izuzetno bitno. Morate da imate mirnu ruku i da budete koncentrisani. To ne može da se radi bilo kada. Morate da budete opušteni i usresređeni na to“, počinje priču Goran Kecman.
Izrada maketa automobila kao hobi
“Prvi radovi koje sam radio su bile prerade modela automobila koje sam imao i koji se odnose na razmeru 1:43. To su bili modeli Zastavinih vozila kao što su jugići i stojadin. To je išlo tako što kupim neki model, rastavim ga do najsitnijeg detalja, skinem mu farbu, prefarbam ga, ubacujem druge točkove, radim neke sitne detalje kao što je auspuh i onda to na kraju promeni izgled tog auta u celosti. To je dosta zanimljivo i privlači ljude. Mnogi kada dođu kod mene kažu „vau, gde si to kupio“. Ja im onda kažem da to nema nigde da se kupi, jer sam to ja napravio. Onda me pitaju koliko to košta i da li mogu i njima da uradim. Ja to uglavnom radim samo za sebe. To mi je hobi i predstavlja mi zadovoljstvo“, dodaje naš sagovornik.
Goran je do sada preradio 6-7 automobila.
„U kolekciji imam oko 150 modela automobila. Bilo ih je i više, ali sam rešio da smanjim kolekciju, jer sam u početku skupljao sve i svašta. Modele koji mi nisu mnogo značili sam prodao i počeo sam da kupujem kvalitetnije. Tu mislim na modele koji su u završnoj obradi bolje odrađeni. I upravo je to ono što diktira cenu modela. 90 posto moje kolekcije čine modeli u razmeri 1:43. To je razmera koja je najzastupljenija među kolekcionarima u svetu. Imam nekoliko modela u razmeri 1:18, oni su na tržištu dosta skupi, ali jako lepo izgledaju. Imam nekoliko modela u razmeri 1:87 i nekoliko u razmeri 1:64. Trenutno sakupljam četiri marke automobila – Audi, BMW, Mercedes i VW. Voleo bih da nabavim neke filmske modele kao što je DeLorean koji je dosta tražen. On je predstavljen u filmu Povratak u budućnost. To je model koji tražim u poslednje vreme“, objašnjava Kecman.
Poštovanje i poverenje među kolekcionarima
Za ovaj hobi potreban je novac. Ipak, kolekcionari se veoma dobro razumeju i vrlo lako uspevaju da se dogovore o načinu i uslovima otplate.
„Do modela dolazim preko prijatelja koje sam upoznao preko interneta. Postoje na fejsbuku grupe nas koji imamo slična interesovanja. Najviše sarađujem sa kolegom Željkom Mirkovićem iz Beograda. Među nama kolekcionarima vlada veliko poštovanje i veliko poverenje. Mi između sebe pravimo dogovore, jer ponekad i najveći kolekcionari nemaju para za neke modele. Do rešenja se dolazi dogovorom. Ako trenutno nemam novca, kolega me sačeka. Ali, mi uvek jedan drugog ispoštujemo. Modeli se donose iz Austrije i Nemačke. To su modeli koji se prodaju na prostorima Evropske unije. Mi smo trenutno u takvoj situaciji da nemamo takve prodavnice i da ne možemo da kupujemo takve modele kod nas. Zato se to sve oglašava na internetu“, kaže naš sagovornik.
„Cena modela može da se kreće od 10 evra i to su jeftinije varijante. A neki modeli koji su zaista kvalitetni i retki, a koje imam i ja u kolekciji koštaju po 50, 60, pa čak i 100 evra. To je za razmeru 1:43. Ako je neki model izuzetno redak, znači da je rađen u maloj seriji, on je skuplji. Pred prošlu Novu godinu smo kolege i ja bili na berzi u Beogradu. Tu je najveća posećenost, jer dolaze kolekcionari iz svih krajeva Srbije. Bili su i kolege iz Hrvatske, Bosne… Ova berza se održava svake poslednje nedelje u mesecu. Naravno, sada toga nema zbog ove situacije sa korona virusom. Što se tiče ponude modela, ja mislim da čovek ponese i 5.000 evra, tu bi ih sve potrošio. Ljudi tu ne znaju gde pre da gledaju“, objašnjava Kecman.
Dorada modela koji nisu mnogo skupi
Goran nam otkriva da uglavnom prerađuje modele koji su jeftiniji.
„Tu ti i nije žao ako se nešto polomi ili ako ne ispadne kako si planirao, jer ipak si dao 10-ak evra. Skuplji modeli su već dovoljno dobro odrađeni i tu nema svrhe dirati ništa. To bi bilo samo uništavanje vozila. Oni su svi urađeni dosta realistično. Može eventulano da se preradi nešto što je polovno i što nije u zavidnom stanju. Ako prodajete neki model sutra-prekosutra vi možete da zaradite samo ako je taj model zaista kvalitetan i redak. Da biste dobili što veću sumu novca kolekcionari traže što veću originalnosti i ambalažu“, kaže naš sagovornik.
„Ambalaža ne sme da bude oštećena i mora da bude kompletna. Ona može da diktira cenu modela i do 50 posto. To je u kolekcionarstvu jako bitno. Ambalaža se uglavnom sastoji od postolja za koji se model ušrafi, akrilnog poklopca i kartonske kutije. Ja svu ambalažu odlažem na posebno mesto i ako se jednog dana budem odlučio da prodam svoje modele znam da ću za njih moći da dobijem bolju cenu. Kažem još jednom to mi nije namera, jer ja to skupljam za sebe. Kada nabavim neki model jako se teško rastavljam od njega. Do sada sam prodao 20-ak modela, ali sam za taj novac kupio 5 kvalitetnijih“, dodaje Kecman.
Za izradu kabrioleta juga bilo je potrebno 10 sati rada
Prilikom izrade maketa najvažnije je da one što više liče na originalne modele automobila.
„Ono što ja radim su lajsne, štrafte, auspuh… Jedan model koji sam preradio je jugo. On je bio običan jugo, a napravio sam ga da bude kabriolet. Da biste to uradili a da model bude što realističniji i detaljniji, morate da radite prema originalu. To mi je bio najkomplikovaniji model koji sam radio. Koristio sam plastičnu foliju, koju sam sekao po merama i lepio na šasiju auta da ispadne kao da ima duboke lajsne. Onda sam pravio da to izgleda kao spušten krov i to jako puno vremena oduzima. Za taj model sam potrošio možda čak i 10 sati rada. Dosta ljudi me je pitalo da i njima tako uradim, ali ja to ne radim za novac i nisam radio drugima. To je samo za mene“, kaže ovaj kolekcionar.
„Za standardni model koristim nitro razređivač, boju – to može da bude maketarska boja, ali za to je potreban i maketarski kompresor, a može da se koristi i auto lak što je jeftinija varijanta. Ja koristim i permanentne markere, koji se na metalu brzo suše i ne brišu se. Preko prijatelja naručujem točkiće preko Aliekspresa. Oni stižu u kompletu od 4 komada. Koristim foliju za stakla ako hoću da ih zatamnim… Koristio sam i uloške od istrošenih hemijski za auspuhe… Mašta je za ovaj hobi jako važna“, ističe naš sagovornik.
Čišćenje prašine sa automobilčića je obavezno
Najveći neprijatelj i problem kolekcionara je prašina.
„Modele morate redovno da je čistite. Ja sam ovaj problem delimično rešio tako što sam napravio vitrine za svoje modele. U njima je daleko manje prašine. Automobile čistim otprilike jednom mesečno. Za ovih mojih 150 komada modela mi treba dobra 3 sata. Mogu samo da zamislim koliko je vremena potrebno onima koji maju mnogo više modela. To može i danima da potraje. Ono što je bitno u kolekcionarstvu jeste da polica ili vitrina na kojoj stoje automobilčići ne bude direktno na suncu. Jer ako su modeli izloženi suncu stakla počinju da blede i budu zamagljena. I boja bledi. Rasveta u vitrini je poželjna jer onda modeli mogu da se vide u punom sjaju“, objašnjava Kecman.
Makete automobila privlače pažnju čak i onih koji ne razmišljaju o kolekcionarstvu
Za svoj hobi Goran ima punu podršku najbližih, ali i prijatelja.
„Ukućani su navikli na ovaj moj hobi. U početku su mi roditelji govorili „šta to kupuješ? Šta će ti to? Batalićeš za godinu dana“, ali kada su videli da ja to ozbiljno radim, počeli su da me podržavaju. Kada nam dođu gosti i kada se povede polemika o kolekcionarstvu moji kažu „odvedi ih gore da vide kako lepu kolekciju imaš“. Prijatelji su, takođe, oduševljeni. Čak i oni koji se ne bave niti razmišljaju o kolekcionarstvu lepo reaguju. Kažem svi moji modeli su složeni u vitrini. Deo je osvetljen, deo nije, ali sve to može da se vidi“, priča naš sagovornik.
„Ne razmišljam o tome kolika bih voleo da mi bude kolekcija. Uvek izlazi nešto novo, to može da se uzima i prodaje beskonačno. Kolekcionarstvo je avantura bez kraja. Onaj ko kaže, recimo, da će skupiti 200 komada i da staje taj će uzeti i 201 model. Ja svakog meseca uzmem po neki model, ali nemam neku svotu novca koju moram da potrošim na kolekcionarstvo. Pravi kolekcionar, rekao sam, će uvek naći način da dođe do modela. I tu se pokazuju ona tolerancija i poverenje o kom sam pričao“, kaže Kecman.
Kolekcionarstvo je hobi koji ne zna za granice i godine
Iako raste broj onih koji se interesuju za kolekcionarstvo, u Srbiji ovaj hobi i dalje nije toliko razvijen.
„U poslednje vreme se povećava broj kolekcionara, mada mislim da nas je u Srbiji još malo. Ja sam lično privukao još dvoje ljudi da se ovim bave. Bilo bi lepo kada bi nas bilo još više. Moja poruka mladima i deci jeste da pokušaju ovim da se bave. Da im kolekcionarstvo bude hobi. Ne moraju da sakupljaju automobilčiće, mogu časopise, markice, bilo šta. U kolekcionarstvu ne postoji starosna granica. Kolekcionari mogu da budu i deca i penzioneri. To treba voleti istinski“, objašnjava ovaj kolekcionar.
Izrada diorama kao još jedan hobi
Osim što izrađuje makete automoblila, Goran je počeo da radi i diorame.
„Za dioramu koju sam radio koristio sam kvarcni pesak koji se stavlja u akvarijume. I on ima efekat peska. Kao lepak koristio sam vodu i drvofiks. Kada se nanese na neku površinu drvofiks bude beo, ali kada se osuši postaje providan i ne vidi se. Pesak se uhvati za podlogu i ostaje tu, ne otpada. Koristio sam štapiće za ražnjiće za bandere. Koristio sam male tranzistore iz starog radio aparata. To sam stavljao na bandere. Konac sam koristio kao žicu. Bukvalno svega što čovek može da se seti sve može da se iskoristi. Za krov objekta sam koristio aluminijumsku foliju za kuvanje. Nju sam provukao kroz peglu za kosu koja pravi valove i tako sam dobio efekat savijenog lima“, objašnjava naš sagovornik.
„Za sada sam uradio ovu jednu dioramu. Nju sam počeo da radim zimus kada sam bio na kolektivnom godišnjem odmoru. Svidelo mi se kako izgleda. Gledao sam slike koje su slikane 60-ih, 70-ih godina u Americi. Reč je o nekim auto servisima negde u polupustinjskim delovima. I te slike su mi bile inspiracija. Ovu dioramu sam uz pauze radio 2 meseca. Da sam je radio svakog dana po 8 sati trebalo bi mi možda nedelju dana. Ona je otprilike veličine 40×40 centimetara. Sledeće što planiram da radim je diorama koja zahteva dosta vremena. Reč je o Keopsovoj piramidi. Tu planiram da ubacim dva stojadina koji će biti odrađena kao što su bili oni koji su, ako se ne varam, 1975. godine išli u ekspediciji Kragujevac na Kilimandžaro. Postoje članci o tome i to mi lepo izgleda. Još se razmišljam da li to da radim ili nešto drugo“, kaže Kecman.
Pravila za izradu diorama
Kada se radi diorama bitno je da se ona uradi srazmerno modelu autića koji tu ubacujete.
„To bi tako trebalo, ali ja nisam baš te dimenzije koristio, već sam na osnovu modela autića koji sam stavio to radio. Ostalo je priroda koja okružuje servis, a za to ne mora da se ide sa tačnom srazmerom, jer i u prirodi imate i veće i manje kamenje i veće i manje stene i veće i manje drveće, žbunje… Radio sam objekat da bude koliko toliko srazmeran, da ne bude ni preveliki, ni premali za autić. Mostovi i putevi moraju da se rade u određenoj razmeri. Sve ostalo može po želji“, kaže naš sagovornik.
Epidemija korona virusa i uvođenje policijskog časa značilo je za Gorana više slobodnog vremena za hobi.
„Sigurno je da sada mogu mnogo više vremena da izdvojim za hobi. Kada je redovno stanje i kada idem na posao onda možda nedeljno dva do tri puta odvojim po sat-sat i po vremena da radim makete. Sve zavisi od raspoloženja. Nekada nemam koncentraciju da to radim. Vremenski ne mogu dugo da radim, jer počinjem da gubim strpljenje. Ne mogu da radim neku maketu po 5-6 sati. A kada izgubiš strpljenje onda ruke krenu da ti se tresu i onda se prave greške i to nije to. Po meni je najbolje raditi sat vremena, pa praviti pauzu… Za jedan model treba dobrih 5-6 sati rada pošto su to detalji koji su stvarno sitni i koji traže veliku preciznost. Meni nekad treba i po pola sata za dva detalja. I onda ja to ostavim. Ne volim da žurim i da brzam dok to radim“, objašnjava Kecman.
Hobi može da učini da vreme brže prođe
„Od kada je krenulo ovo sa korona virusom vidim da i kolege više vremena posvećuju ovom hobiju. Pogotovo oni stariji koji ne mogu uopšte da izlaze, koji su stariji od 65 godina. Oni se maksimalno posvećuju kolekcionarstvu, kako bi im vreme brže prošlo. Isto je i sa mnom. Sad imam više vremena da se ovim bavim. Završio sam dioramu koju sam počeo zimus. Da nije ovako možda ona još ne bi bila završena. Zato je moj savet ljudima da pronađu neki hobi, jer tako će im brže prolaziti vreme. A to je i savet za period kada nije vanredna situacija. Uvek je bolje posvetiti se nečemu, nego nemati nikakvu zanimaciju“, zaključuje na kraju razgovora Goran Kecman iz Ečke.
Pandemija korona virusa nam je do sada pokazala mnogo toga. Pa čak i da 60 sati možemo da budemo zatvoreni u kućama i da ne idemo nikuda. Oni koji još do sada nisu imali neki hobi možda su sada otkrili neki svoj talenat. To može da bude kolekcionarstvo, ali može i slikanje, pisanje, štrikanje, heklanje, izrada predmeta od drveta, papira…
.gif)
.gif)
