Glumac Milan Kolak: Zrenjanin mogu nazvati svojim gradom

Mladi glumac zrenjaninskog pozorišta Milan Kolak (25), nakon intervjua koji smo vodili u poslednjim danima 2018. godine, ostavio je na nas utisak svojom skromnošću, odmerenošću i lepim vaspitanjem. Javnost je zaintrigirao učešćem u filmu „Kralj Petar I“ u kojem nije imao jednostavan zadatak. U polučasovnom razgovoru, neposredno pred izlazak na scenu i izvođenje mjuzikla „Bilo jednom u Banatu“, dotakli smo se predstava u kojima igra, njegovom povezanošću sa Zrenjaninom, susretu sa filmskom industrijom, a na kraju, imao je poruku za čitaoce našeg portala.

Kada ste se pojavili na velikom platnu, u filmu „Kralj Petar I“, skrenuli ste pažnju na sebe i tada je javnost počela da povezuje sa svim onim što radite i u zrenjaninskom pozorištu. Iako ste deo glumačkog ansambla pozorišta u Zrenjaninu, rođeni ste u drugom gradu.

– Ja sam iz Kragujevca, a Akademiju umetnosti sam završio u Novom Sadu. U vreme dok sam bio na četvrtoj godini studija, u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ bio je raspisan kasting za predstavu „Romeo i Julija“. Dobio sam ulogu u toj predstavi, i na neki način ostao ovde. To je, mogu slobodno da kažem, prvi veći profesionalni zadatak koji sam ostvario u pozorištu. Sada sam već treću godinu deo zrenjaninskog pozorišnog ansambla, i nadam se da će tako biti i u budućnosti. Zrenjanin mogu nazvati svojim gradom i u profesionalnom smislu, ali i u privatnom, jer sada imam i puno prijatelja. Ovde se zaista osećam kao kod kuće.

Po čemu ćete pamtiti 2018. godinu, kada je reč o angažovanju u pozorištu?

– Sasvim sigurno najveći utisak je ostavila predstava „Zrenjanin“, pozorišta „Toša Jovanović“, urađena po tekstu Igora Štiksa, i u režiji Borisa Liješevića. Ta predstava je izazvala mnogobrojne pozitivne reakacije, osvajala dosta nagrada, prikazala je ovo pozorište u najlepšem svetlu. Reakcije su fantastične, gde god da odemo. I u zemlji, i na internacionalnim gostovanjima.

Osim u predstavama „Zrenjanin“ i „Romeo i Julija“, publika Vas može gledati i u novom ostvarenju – mjuziklu „Bilo jednom u Banatu“. Da li je ovo delo zahtevno za pripremu?

– Ovaj mjuzikl je još na početku, i što bi se reklo – tek treba da sazri. Izvođenje je dinamično, fizički zahtevno. Ekipi dramske scene pridružio se i lutkarski ansambl, i to je sjajno, jer publika sada može da vidi kako to dobro funkcioniše, i koliko su se oni dali u ovoj predstavi. Svi smo se dobro snašli i u koreografiji, u pevanju. U ovom projektu nam se pridružila i baletska sekcija, i zaista je lepo raditi sa kolegama sa kojima do sada nisam imao priliku da sarađujem. Naporno je držati nas sve skupa, ali je stvarno lepo.

Godinu na izmaku pamtićete svakako po ulozi u filmu „Kralj Petar I“. Kako ste postali deo tog projekta?

– Desilo se sasvim slučajno. Pozvali su me iz agencije da dođem na kasting za film, rekavši mi da je reč o jednoj od većih uloga. Dobio sam scene koje sam trebao da pripremim, prošao sam u uži krug, a onda sam radio – bili su prisutni i reditelj i glumica sa kojom sam kasnije i radio u filmu. Vrlo brzo mi je javljeno da sam dobio ulogu. To je veliki film u koji je uloženo mnogo energije, rada, i mislim da se to i vidi. Bilo je zadovoljstvo raditi na tako velikom projektu, kroz koji možete da upoznate razne ljude. Na snimanju je svakog dana bilo po 500 ljudi – glumaca, statista, ljudi koji su bili iza kamere. Sve vreme smo snimali u eksterijeru. Samim tim je bilo zahtevno, scene su bile konstantno akcione. Prolazili smo kroz razne vremenske uslove, od zime, kiše, sunca, na plus trideset je trebalo da snimamo scene koje su u filmu izgledale kao da je minus dvadest, pa je bio izazov biti u kostimima. Stekao sam ogromno iskustvo, učio od iskusnih glumaca kako da se ponašam, kako da radim. Posebno mi je drago što sam bio deo tog filma.

Scene sa jedanaestogodišnjim Ivanom Vujićem bile su prilično emotivne i obojile su jedan deo filma. Koliko je bilo teško snimati scene u kojima se priča između vas dvojice prijatelja završava?

– Bilo je zanimljivo jer smo morali da žurimo kako bismo snimili prelazak preko Albanije, te završne scene na Staroj Planini, dok je još bilo snega. Dođete u ekipu gde vas motornim sankama odvezu na vrh planine jer drugačije nije moguće, nemate šator jer vetar nosi sve, nema automobila da možete da se ugrejete, uslovi su bili neverovatni. Ljudi iza kamera su nosili kape, šalove, fantomke. Ivan Vujić je jedan fantasatičan dečak, ima samo 11 godina, a postavio se kao da je dugo u poslu. Dosta je zreo za svoje godine. To mi je bilo fantastično, da ne budem najmlađi, da ima neko ko je mlađi od mene kome bih možda ja mogao da pomognem. Scene su bile teške, i priča filma je sama po sebi emotivna. Ja sam u familiji imao pretke koji su bili solunci i koji su prešli Albaniju, tako da sam imao neki dodatni motiv da dam sve od sebe.

Kako doživljavate razliku između glume u pozorištu i glume na filmu?

-Kako sam ja naučio od svog profesora Nikite Milivojevića, gluma je gluma, a sredstva izražavanja su drugačija, na filmu i u pozorištu. Sa pozorištem sam počeo, ono mi je priraslo srcu, film tek sad upoznajem, ali velika je razlika. U pozorištu pripremate nešto mesecima i imate sat, dva tri, u zavisnosti od toga koliko predstava traje, da to izvedete, i nema ponavljanja do sledećeg izvođenja, a na filmu možete da ispravite svaku grešku na licu mesta.

Ko je Vaš glumački uzor?

– Nisam siguran da imam jedan uzor, ali svakako, raditi sa kolegama koji su profesionalni, koji daju sve od sebe i pomeraju granice, to su moji uzori. Ima ih mnogo i ovde u zrenjaninskom pozorištu.

Kakvi su Vaši planovi za 2019. godinu?

– U zrenjaninskom pozorištu treba da se radi nova predstava, čini mi se početkom februara. Za film ćemo videti, malo da se slegnu utisci. Nemam nikakve planove osim toga da radim i da dam više od onoga što sam dao u protekloj godini.

Na kraju, mladi glumac je čitaocima portala I love Zrenjanin, poželeo srećne praznike.

-Jedna od bitnih stvari jeste da se poštede stresa, jer mi se čini da usled silne brzine kojom živimo, ne stižemo da predahnemo, i konstantno smo pod teretom, pritiscima, koji ne donose ništa. Znam da ljudi to znaju, ali imam potrebu da im poručim da čuvaju svoje zdravlje i pozitivnu energiju.