Pred kraj 2020. godine na RTS-u i Superstar TV-u počelo je emitovanje serije “Klan”. Ovo ostvarenje predstavlja do sada neviđen uvid u samo srce kriminalnih organizacija i njihovih mnogobrojnih poslova. Kroz osam epizoda gledaoci imaju priliku da prate kako se dva sitna lopova i probisveta – Šok i Paša uzdižu od samog dna do najviših krugova kriminalnog podzemlja. U seriji su angažovani brojni mladi glumci. Nekima je ovo prvo pojavljivanje na ekranima. Jedna od uloga pripala je zrenjaninskom glumcu Dejanu Karlečiku, koji tumači lik Francuza – komandanta specijalne policijske formacije. Karlečik se do sada već pojavljivao u kinematografiji, ali je u seriji “Klan” prvi put dobio šansu da u potpunosti razvije lik koji tumači. O ovoj ulozi, ali i o ulozi glumaca i kulture u društvu razgovarali smo sa ovim stručnim saradnikom Akademije umetnosti u Novom Sadu na predmetu scenske borbe, asistentom profesora Dragana Stamenovića i stalnim članom ansambla NP„Toša Jovanović“.
U seriji “Klan” igrate Francuza, komandanta specijalne policijske formacije. Kakva je to zapravo uloga?
S obzirom na to da se serija još emituje ne mogu mnogo da govorim o ulozi. Mogu da kažem da je to lik kojeg većina ljudi zna pod nadimkom Francuz. On je kao komandant specijalne policijske formacije čovek od zadatka. Koji god zadatak mu država poveri, on ga izvršava. U narednim epizodama će se o mom liku više saznati i publika će imati prilike više da vidi neke njegove strane – da li su to vrline ili mane. Videće se na koji način obavlja poverene poslove. Na koji način se ophodi prema različitim ljudima koje sreće – počev od nadređenih, do podređenih. Videće se kakav je u poslu, kakav je privatno…
.jpg)
Uloga u seriji “Klan” je prvi lik u kinematografiji koji je Dejan Karlečik imao priliku da u potpunosti oblikuje
Da li je i koliko uloga bila zahtevna?
Uloga je bila zahtevna u tom smislu da sam prvi put u kinematografiji tj. televizijskom polju imao jedan veći zadatak. Da imam kontinuitet lika, da mogu da pokažem ko je to. Da je to čovek od krvi i mesa sa svim svojim vrlinama i manama. Stekao sam veliko iskustvo u radu. Jer kada snimate seriju vi ne radite u kontinuitetu. Imam neke scene u prvim epizodama koje sam snimao poslednje. To mi je omogućilo da naučim da rasporedim energiju i koncentraciju, da znam u svakom trenutku šta treba da radim. U svemu ovom pomogla mi je dobra priprema koju je odradio reditelj Boban Skerlić, koji je ujedno i scenarista serije. On je nametnuo dobar tempo, jer se vodi politikom da je dobra priprema pola obavljenog posla.
Dosta smo radili pre samog snimanja. Imali smo mnogo proba. Te probe su nam dale sigurnost, tako da smo na setu samo postavljali pozicije kamere, rekvizite… Odnosi su bili postavljeni već za stolom. Do sada nisam imao priliku da sprovedem kontinuitet lika. Jesam igrao različite karaktere, pa sam mogao da dajem nazanke. Ali, ovde imam neku dublju priču o tom čoveku i tu sam video koliko znam ili koliko ne znam. Gledajući sada gotov proizvod, nakon montaže, imam nešto i da zamerim sebi. Znam kako ću to sledeći put da ispravim.
Dobra priprema je pola posla
Šta je podrazumevala priprema pre snimanja?
Četiri meseca pre početka snimanja dobio sam scenario za svih osam epizoda. Priprema je podrazumevala iščitavanje. Uz to, mogli smo da pišemo reditelju naše zamerke, sugestije, da ne kažem želje, već neke ideje kako mi vidimo lik koji treba da igramo. Zatim smo bili na probama gde nam je reditelj sugerisao da razmišljamo o tome kako reaguje taj naš lik, kako se ponaša… Za moj lik je bilo vrlo bitno da budem spreman i fizički i da budem u jako dobroj formi i kondiciji i da obratim pažnju na svoje telo što je više moguće. Jer igram čoveka koji je 24 sata, 7 dana u nedelji, 365 dana u godini na terenu i brine o bezbednosti zemlje. On mora da bude spreman za sve uslove. I to mora da se vidi.
Šta biste zamerili sebi, sada kada gledate seriju “Klan” i lik koji ste tumačili?
Pogledao sam svih osam epizoda. O tome šta bih sebi zamerio mogao bih možda da pričam kada se završi emitovanje. Ono što sada mogu da kažem jeste da sam, recimo, u nekim momentima i delovima kadra kada sam mislio da moja rekacija nije primarna, već reakcija nekog drugog, u stvari mogao da napravim izražajniji pokret ili reakciju. Za sada toliko mogu da kažem.
I godinu dana od završetka snimanja serije “Klan” pamtim svaki momenat sa seta
Snimanje je završeno pre godinu dana, a serija se tek sada emituje. Postoji li nešto što nikada neće zaboraviti sa snimanja, a da li postoje i neki trenuci koji su polako počeli da blede iz sećanja?
Seriju “Klan” smo snimali u periodu oktobar, novembar, decembar 2019. godine. Za mene ljudi kažu da imam pamćenje kao slon. U proteklih godinu dana, od kada je snimanje završeno, ništa mi nije izbledelo iz sećanja od onoga što se dešavalo na snimanju. I dalje mi je u glavi bukvalno svaki dan snimanja. Svaki momenat proveden sa svim ljudima na snimanju, sa kolegama, rediteljem i ostalim radnicima koji opslužuju taj set. Svih tih godinu dana koliko se čekalo da krene emitovanje serije me je kopkalo da vidim šta smo to mi svi uradili i šta sam ja uradio.
Ne znam zašto se čekalo godinu dana na emitovanje. Mislim da je to i do programske šeme samih emitera. Verujem da bolji momenat nismo mogli da “ubodemo”, s obzirom na to da se serija emituje u toku novogodišnjih praznika kada su ljudi uglavnom kod kuće, kada je cela porodica na okupu i kada svi mogu da gledaju. Koliko znam imali smo jako veliku gledanost samih premijera. Premijerna emitovanja svake epizode imaju oko milion i po gledalaca. A koliko je još onih koji posle gledaju reprizu ili gledaju tako što premotaju epizodu.
Umetnici moraju da budu velika porodica
Nije Vam prvi put da igrate u seriji. Kako izgleda sarađivati sa kolegama koji nisu iz Zrenjanina?
Ovo je bila velika hrabrost i velika pohvala za reditelja Bobana Skerlića što je pravio veliki kasting na kojem su bili svi glumci iz Srbije. Kasting je trajao 2-3 kruga. Reditelj je vrlo pažljivo birao glumce sa kojima bi hteo da sarađuje. Birao je one za koje je smatrao da će najbolje izneti te njegove junake ili antijunake kako ih ja zovem. Tu je bilo dosta glumaca kojima je ova serija prvi angažman. Mahom su to mladi glumci. Bilo je naravno i kolega koji su u poslu decenijama. Ja imam osećaj da svi umetnici moraju da budu jedna velika porodica. I mi svi treba da smo uvek jedan drugom podrška.
Ni jednog trenutka nisam osetio jaz ni prema meni, ni prema mojim kolegama, jer smo svi bili fokusirani na to da treba da napravimo jednu dobru seriju. Sve neke razmirice, čak i ako ih ima, a nije ih bilo, treba ostaviti po strani. Posao je posao i svako dolazi tu da uradi svoj posao maksimalno dobro i da njegova uloga ostane zapamćena.
Ulogu Francuza sam priželjkivao tokom kastinga za seriju “Klan”
Da li je uloga Francuza bila ono što ste priželjkivali dok ste bili na kastingu?
Generalno kada se radi kasting dobijamo separate za više likova. Shodno našoj energiji reditelj nam dodeljuje ulogu. Ovo je prvi put, od kako idem na kastinge, a idem na njih još od studentskih dana, da sam osećao 100 posto da sam dobro sve odradio i da sam time zadovoljan. Negde sam predosećao da ću dobiti baš ovu ulogu koju sam dobio i nijednu drugu. Kada mi je reditelj javio, bio sam veoma srećan. Čak i da sam dobio drugu ulogu i njoj bi se maksimalno posvetio. Ali, mislim da mi je ova uloga mnogo dala, jer se u svakoj epizodi otkriva novi sloj tog čoveka i ona je, pre svega, zanimljiva kao glumački zadatak.
Svi koji smo radili na stvaranju serije “Klan” smo imali jaku želju da projekat uspe
Mišljenja ste da ni jedan komad ne može da se dobro uradi ako svi koji su na njemu angažovani ne funkcionišu kao mehanizam koji je sačinjen od raznih šrafova i delova. Koliko je uloga reditelja tu bitna, kao i predanost svakog glumca?
Kako u pozorištu, tako i na filmu mi glumci smo kao jedan orkestar. Ako jedna violina promaši ton, svi zvučimo loše. To je jedan kolektivni čin. Naravno, neko ima veći zadatak, veću ulogu u tom činu. Ako ne postoji homogenost unutar nas, mislim da ne može da se napravi dobra stvar. U toku svoje karijere sam video da kada svi jednako predano radimo za taj projekat, bio to film, serija ili pozorišna predstava uspeh ne može da izostane. Čim neko nije zadovoljan, to se vidi na celom projektu. Meni je bilo zanimljivo koliko su ljudi, ne samo mi koji smo imali te veće uloge i puno snimajućih dana i kojima je bilo stalo da se serija “Klan” dobro uradi, već i oni koji su imali epizodne uloge, jedan snimajući dan, jednu scenu to radili sa puno žara. Posvetili su se toj ulozi sa puno energije i dali su svoj maksimum.
Serija “Klan” ne glorifikuje kriminal
U poslednje vreme imamo mnogo serija koje prikazuju i bave se tematikom kriminala. Kako vi gledate na to i zašto je važno da takve serije postoje?
Godinama unazad su se gledaoci bunili zbog programske šeme, zbog siromašnog programa jer se sve svodilo na loše komedije, porodične serije… Čak je dobar projekat bio incident. Sada kada je nastala hiperprodukcija serija, kada su se emiteri opredelili za nešto kvalitetniji serijski sadržaj, odjednom je kritika pala na to zašto imamo toliko krimi serija. S druge strane naša publika voli da gleda strane serije koje obiluju kriminalom. Da li je to sprega države i kriminala, sajber kriminal, akcija sa pucanjem, jurnjavom… Ovim iskorakom koji je napravljen u tv programu mislim da smo dobili kvalitetne serije. Na žalost, kriminal je deo naše današnjice. Mislim da ni jedna od tih serija koje smo imali u poslednje vreme sa ovom tematikom, a pogotovo serija “Klan”, ne glorifikuje kriminal, niti, kao što je reditelj rekao, iko očekuje da će ova serija nekog regrutovati u te redove. Naprotiv.
Serije o kriminalu, poput serije „Klan“, treba da nam budu opomena na to gde smo kao društvo došli
Serija “Klan” je zamišljena kao dubok uvid u srce jedne kriminalne organizacije i govori o dvojici probisveta. Dve ulične pacovčine koje se bave sitnim kriminalom. Sticajem čudnih okolnosti, kada obiju auto jednog lokalnog mafijaša i pokušavaju da ga ucene da će mu vratiti automobil ako im on da novac, upadaju u neke poslove sa njim, povezuju sa državnim organima i rade za državu. U svemu tome je priča koja pokazuje šta su oni sve morali da pređu i istrpe da bi došli do toga. Ni jednog trenutka se ne prikazuju kriminalci kao neki junaci. To su jedni beskrupulozni kreteni. Slobodno ih tako možemo nazvati. Ni jednog trenutka se u seriji ne prikazuje da je životu u kriminalu glamur, već da to nosi mnoge probleme. Ti ni jednog trenutka nisi miran, pitanje je da li možeš mirno da spavaš, stalno si u nekim problemima.
Nismo želeli da pokažemo da ti ljudi plivaju u parama, da su tu mlade, zgodne devojke, da je kriminal samo vožnja skupih automobila i plaćanje velikih cehova u kafanama… Ne kažem da će serija bilo koga odgovoriti od kriminala, ali je sigurno da neće nikog ni nagovoriti i povući u to. Mislim da svako od nas postaje onakav čovek kakvim ga roditelji stvore, kako ga u kući vaspitaju. Po meni ovo nije tema koju treba zaobići, jer je poslednjih godina i te kako aktuelna. Od samog raspada velike države, pa na ovamo svedoci smo sve većeg i većeg kriminala. Serija treba da bude opomena gde smo mi kao društvo došli i da nas natera da se zapitamo kako smo mi uopšte dozvolili da dođemo tu. Svako od nas ima pojedinačnu krivicu, ali svi zajedno imamo kolektivnu krivicu što smo to dozvolili. Jer ćutimo i dozvoljavamo da se takve stvari dešavaju.
Serija “Klan” otkriva šta zaista znači biti kriminalac
Da li mislite da će serija “Klan” podstaći ljude na razmišljanje?
Kao što sam rekao, u samoj pripremi serije, kada smo razgovarali sa rediteljem on je jasno rakao da ne pravi nikakve junake od ovih likova. Za njega i za mene i za svakog normalnog čoveka to su kompletni idioti. Želeli smo da pokažemo šta taj svet nosi. Nije to glamur. To nosi konstantan strah, da li ćeš preživetu sutra ili ne. Jedini da kažemo pozitivan lik u seriji se obesio, jer nije mogao da istrpi to što ga okružuje. Ako je pozitivan lik u manjini, teško da će moći da se nosi sa gomilom. Mi kao glumci nosimo tu odgovornost da ne glorifikujemo te likove, već da, kako nas na fakultetu uče, odbranimo lik, ali i da ga jako napadnemo. Treba da pokažemo svaku njegovu manu, njegovu lošu stranu. U ovoj priči na taj način možemo da utičemo i da se zapitamo.
Gledanje serije ili predstave ne treba da bude samo zabava ili razonoda. Nakon odgledanog produkta koji su glumci pripremili treba malo razmislimo o tome. Ne verujem da jedan čovek može da promeni mnogo, ali ako svako učini nešto u svojoj svakodnevnici, na tom mikro planu, i promeni minimalno neke svoje loše navike onda će to moći da se proširi na širu zajednicu. Evo svedoci smo, na primer, u našoj maloj zajednici u Zrenjaninu kako to funkcioniše. Kada se jedna grupa ljudi udružila protiv načina rada Kafilerije, znači nisu se oni udružili protiv Kafilerije, već protiv načina na koji je ona radila, kada se stvroila ta kritična masa onda možemo da kažemo da smo počeli da delujemo kao odogovorno društvo. I tako je na svakom polju.
Zašto smo se kao ljudi otuđili jedni od drugih?
Rekli ste da se kriminal povećavao od raspada velike Jugoslavije. Da li Vas je to što ste odrastali u tom periodu pripremilo za uloge poput ove u seriji “Klan”?
Ja sam se rodio nekoliko godina pre nego što je velika Jugoslavija počela da se raspada. Možda su naši roditelji pokušavali da učine da što manje osetimo nedaće koje smo imali. Hiperinflaciju, sankcije, ratove… Ipak, neminovno je da je to ostavilo ožiljke na našoj generaciji. Na primer, mnogi ljudi iz moje generacije su se iselili, njihovi očevi su bili mobilisani… Kada ti kao dete nisi imao koliko toliko normalno detinjstvo kakvo je, recimo imao neko u Švedskoj ili Švajcarskoj, mada ne verujem da su to obećane zemlje, kao ni Amerika, sve nas je to emotivno osakatilo.
Mi se danas kada vidimo neke loše stvari ne iznenađujemo. Čak i kažemo “šta te čudi, ume da bude i gore”. Tu je neko odsustvo empatije. Ako vidimo čoveka na ulici da je pao malo ko će pritrčati da pomogne, da vidi zašto je taj čovek pao. Da li se samo sapleo ili mu je pozlilo. Ljudi prolaze pored toga kao da je to normalna stvar, nema da priđeš čoveku da ga pitaš šta mu je. Danas se svako izdire na svakoga. Da li je to u banci, marketu, na ulici, parkingu… Imamo odsustvo normalne komunikacije. Mi kao ljudi smo se otuđili jedni od drugih.
Glumci treba da ukazuju na probleme i pojave u društvu
Koliko Vam uloge omogućavaju da kažete nešto što da niste u nekom liku, privatno, možda ne biste nikada rekli?
Apsolutno je to moguće. Ne kažem da to možeš svakom ulogom, jer ne daje svaka uloga koju si prihvatio tu mogućnost. Ali, svedok sam, u svojoj 10-to godišnjoj karijeri na daskama koje život znače, da postoje trenuci kada pomisliš da li je to što radim dobro, da li ima ikakvog uticaja na društvo, na ljude koji gledaju predstavu, film ili seriju. I onda ti se desi da radiš “Nebeski odred” u Srpskom narodnom pozorištu, koji je projekat što bismo mi rekli “za dva dinara druže”, jer smo mi kao studenti master studija radili sa koleginicom kojoj je to bila diplomska predstva iz režije. Tada shvatiš da si ti progovorio u ime svih tih žrtava Drugog svetskog rata i miliona i miliona ubijenih i spaljenih u Aušvicu.
Pa se desi da radim predstavu “Zrenjanin”, koja govori o nedaćama i negacijama kapitalističkog društva, privatizaciji fabrika, vremenu kada su fabrike prestale da budu radnička svoijna. Osetio sam da ljudi koji dolaze da gledaju ovu predstavu osećaju energiju koju želimo da prenesemo. Ljudi su mi prilazili na ulici i govorili da su potpuno izgubili veru da nešto može da se menja, ali su gledali predstavu i to ih je pokrenulo da žele da se mrdnu sa mrtve tačke. Tako da i te kako možemo da utičemo na to. Samo prvo moramo da privolimo ljude da krenu u većem broju da posećuju pozorište i to u nekom najranijem dobu.
Kapitalizam ne ostavlja puno vremena ljudima za kulturne sadržaje
Šta je problem, što nema više publike u pozorištu?
Zrenjaninsko pozorište ima i lutkarsku i dramsku scenu. Mi se stvarno trudimo da edukujemo mlade od najranijeg doba. U saradnji sa predškolskom ustanovom dovodimo decu na dečije predstave i navikavamo ih na odlazak u pozorište. Od same kulture ulaska u pozoriše do gledanja predstave. Učimo ih da se tokom predstave ne priča, da se ne jedu kokice i čips, da se ne pije sok, da se na kraju glumci pozdravljaju aplauzom… Veliku ulogu igra i to da li roditelj deteta posećuje pozorište. Na žalost, da se razumemo ja ne krivim ljude, niti se mešam u vaspitanje dece drugih, ali mislim da ti ljudi u kapitalističkom društvu nemaju vremena za napredovanjem u nekom kulturnom smislu. Nemaju potrebu za pregledom kulturnih sadržaja. Tu ne mislim samo na pozorište, film, serije, već i koncertre, izložbe, odlazak u biblioteku…
Ljudi nemaju vremena za kulturu i posvećeni su stvaranju kapitala. To je celodnevna jurnjava za isplatom kredita, kupovinom odeće, patika detetu… Nemaju ljudi vremena ni za sebe, a kamoli za decu. Decu vaspitava neki mobilni telefon ili rialiti program, kojih, na žalost, ima previše i koji su mnogo veći problem, po meni, od bilo koje serije sa tematikom kriminala, kao što je serija “Klan”. Velika je stvar što imamo program i za srednjoškolce. Problem je što Zrenjanin nije veliki univerzitetski centar i jako malo mladih ostaje ovde. Oni koji ostanu ulaze u tu kapitalističku kolotečinu i nemaju vremena da postanu konzumenti kulture. Ili se njihova konzumacija kulture često svodi na to da pogledaju neku komediju, a ne dramu. Ovim problemom svi moramo da se bavimo, ne samo mi kao pozorište, već i ostale ustanove kulture.
Korona mi je pokazala koliko volim svoj posao
Radite u tri grada. U Zrenjaninu, Novom Sadu i Beogradu. Da li je to za Vas opetrećenje ili ne?
Tokom zatvaranja i karantina sam shvatio koliko mi posao nedostaje. Mnogo mi je lakše kada imam posla preko glave i kada u toku dana napravim trougao Zrenjanin, Novi Sad, Beograd i nazad u Zrenjanin. Mene rad ispunjava. Umetnici često padaju u depresiju ili gube veru u sebe kada nemaju angažovanje.
Javnost često ima pogrešnu predstavu o tome kako glumci danas žive
Kako danas glumci žive?
Kako danas glumci žive? Pa… Možda sa ovom hiperprodukcijom serija širi auditorijum ima utisak da glumci imaju puno posla. Ali, sa druge strane treba pogledati da u većini tih serija gledamo dosta istih glumaca. Njih 15-20-30. Mi se često šalimo i te kolege zovemo “ja u datom kostimu”. U poslednjih 20-25 godina u ovoj našoj sve manjoj i manjoj Srbiji se otvara sve više novih glumačkih škola. Iz njih godišnje izađe oko 100 diplomiranih glumaca na srpskom govornom području. Nova pozorišta se ne otvaraju. U postojećim pozorištima, ako i neko od glumaca ode u penziju, njegovo mesto se zamrzava, a otvara se mesto u administraciji, što je veliki problem. Mnogi mladi posle diplomiranja odustanu od bavljenja glumom, jer ne mogu da nađu sebe u tome.
Ne kažem da se meni sve odmah otvorilo. Ali, po prirodi sam borac i nisam hteo da odustanem. Ja sam 2-3 godine volontirao na fakultetu, jer je profesor želeo da me vidi kao saradnika, ali to administrativno tada nije moglo da se reši. Imao sam u glavi da kroz rad sa tim profesorom radim na sebi i napredujem. Čekao sam svoju priliku. I u pozorištu sam bio honorarni saradnik, pa sam dobio ugovor na određeno, pa sam tek kasnije postao ravnopravni član ansambla. Sve to vreme daješ 150 posto sebe da bi se dokazao, da bi mogao da staneš rame uz rame sa kolegom i da bi mogao da ga pogledaš u oči kao ravnopravni član. Verujem da tu ima i faktora sreće.
Biti glumac je velika odgovornost
Šta se desilo pa se glumačka profesija ne vrednuje kako nekada?
Nekada je bilo više posla za glumce, manje škola… Stanje u staroj državi je bilo mnogo bolje za kulturu. Koliko se sećam tada se za kulturu odvajalo oko 6 posto budžeta. Sada ne znam da li se odvaja 0,5 posto. Ljudi danas vide glumca na tv-u i misle da mu je super, da uživa u glamuru, beneficijama… Ljudi te svojataju, sreću te na ulici, žele da ti kažu nešto… A ti možda baš tada imaš neke svoje probleme i to moraš da sakriješ. Biti glumac nosi veliku odgovornost. Ja ne volim da dajem intervjue po svaku cenu. Sada se desila uloga u seriji “Klan” i mislim da je ok da o tome govorim. Mislim da glumci ne treba da komentarišu sve pojave u društvu i da se bave svakojakim temama. Svedoci smo da neki glumci vole da se slikaju i da komentarišu svaki društveni fenomen. Samim tim banalizuju celu struku.
Pre četiri godine rekli ste da biste voleli da zaigrate na filmu ili seriji, ali u nekim ozbiljnijim ulogama. Tada niste videli izazov u srpskoj kinematografiji. U poslednje vreme smo imali priliku da Vas vidimo u serijama kao što su “Močvara”, “Državni službenik”, “Južni vetar”, “Švingleri”… Šta se za ove četiri poslednje godine promenilo?
U moru hiperprodukcije možemo da selektujemo dobar i loš sadržaj. Ja se vodim tom politikom da ne moram da prihvatim svaki projekat. Možda će ovo, serija “Klan”, biti poslednji projekat koji sam radio za seriju ili film. Nadam se da će se malo klasifikovati šta je dobro, a šta nije. Da ćemo jedni drugima postavljati sve veće i veće parametre i da ćemo težiti tome da budemo sve bolji.
Dramski studio za mlade me je usmerio ka životnom pozivu
Na odluku da Vam životni poziv postane gluma veliki uticaj imalo je to što ste bili član Dramskog studija za mlade. Zašto je, po Vama, bitno da takvi projekti postoje?
Svako od nas treba da ima neki hobi koji će ga usmeriti za nešto dalje u životu. Da li će to biti sport, folklor, strani jezik, dramska ili muzička sekcija, likovna radionica nije bitno. Tamo stičemo neke navike. Učimo da i u pobedi i u porazu ostanemo isti ljudi. To su mesta gde srećeš mlade koji imaju ista interesovanja kao ti. Sve ovo ima zadatak da te skloni sa ulice i da ti omogući da radiš nešto kvalitetno, kreativno, konstruktivno… U Dramskom studiu za mlade koji su vodili Miloje Buca Ivanović i Svetlana Utješanović imali smo zadatak da naučimo da se izražavamo, da hodamo… Nekima je to pomoglo da se oslobode stidljivosti, da se ne blokiraju kada odgovaraju… Imali smo priliku da besplatno gledamo sve predstave našeg pozorišta, što smo maksimalno koristili. To je nešto što treba da postoji u svim sredinama i da je dostupno svim generacijama.
Moji roditelji su imali Dom omladine, današnji Kulturni centar, koji je imao izobilje kulturnih sadržaja. Ne kažem da toga danas nema, ali ne privlači dovoljno mlade. Tu su nekada svirali bendovi. I dan danas imamo filmske projekcije. Ja volim da ispratim nedelje raznih režisera… Mlade treba animirati da dođu da pogledaju kvalitetne sadržaje. Fale nam ti sadržaji za mlade. Ušli smo u to društvo gde sve može da se kupi novcem i onda neko talentovano dete možda nikada ne dobije priliku da se nečim bavi, jer možda njegovi roditelji nemaju novca za to.
Većina bivših članova Dramskog studija za mlade je danas kvalitetna pozorišna publika
Kada sam krajem osnovne škole počeo da posećujem večernju scenu pozorišta “Toša Jovanović” sasvim slučajno me je privukao taj Dramski studio za mlade. Pomislio sam bih mogao iz hobija da se bavim glumom. Nisam imao afinitete da mi gluma bude profesija. Možda je baš Buca glavni krivac što je meni i nekolicini mladih ljudi usadio tu neku ljubav prema pozorištu. I on je to i govorio uvek – da nas nije usmeravao da se bavimo glumom, već da je glavni krivac što je tu ljubav prema pozorištu usadio u nas. Danas, kada njega više nema možemo da se pohvalimo da ima mnogo mladih iz tog studija koji se uspešno bave glumom, da ima reditelja, novinara, dramaturga… Buca ima zaslugu što je nekolicinu mladih usmerio ka dobrom putu. Svi oni su, gde god da žive, da li u Zrenjaninu ili nekom drugom gradu, jedna kvalitetna pozorišna publika.
Glumac mora da bude u top formi
Veoma mnogo vodite računa o fizičkom izgledu, a to dokazuje i činjenica da dosta trenirate. Koliko Vam to znači za profesiju kojom se bavite? Da li je i to jedan od razloga što ste dobili ovu ulogu u seriji “Klan”?
Bavim se fitnesom i redovno treniram. Za moj izgled zaduženi su, pre svega, moji prijatelji i treneri Jovan Vukojević i Boris Živanov. Oni su više od deceniju ne samo moji, već i treneri mnogih u Zrenjaninu. Trudim se da treniram bar tri puta nedeljno. Kada moram da se pozabavim više svojim izgledom onda je to i 4-5 puta nedeljno. Verujem da moj fizički izgled ne odgovara za svaku ulogu. Ja sam od malena u sportu. Negde su me roditelji vaspitali da ne moram da bude profesionalni sportista, ali da moram da održavam telesnu kulturu. U jednom periodu, na studijama sam se opustio, pa nisam redovno trenirao i onda sam se dosta ugojio. Rekao sam sebi da ne mogu kao mlad čovek i glumac to sebi da dopustim. To je navika koja je u meni više od 20 godina.
Glumac 21. veka ne izgovara samo tekst na sceni, on je mnogo više od toga
Volilm redovno da treniram i to me ispunjava. Pokazalo se više puta da je to dobro. Jednostavno, mislim da to treba da bude životni stil svakog od nas. To mogu da budu fitnes, joga, ples, neki drugi sport… Ovo je i deo mog posla. Nas je profesor glume Nikita Milivojević umeo da opomene koja je razlika kada radi u Srbiji, a kada radi u inostranstvu. U Grčkoj je, recimo, imao glumca od 80 godina kojem su mnogi mladi mogli da pozavide na kondiciji. Glumac 21. veka mora da bude ne samo glumac koji govori tekst na sceni, već i akrobata i plesač i mačevalac i pevač i da ima dobru dikciju… Fizički izgled je možda najvidljiviji, ali u svakom segmentu se mora raditi na sebi. Ja želim da i u 70-oj godini bez problema igram i da se ne bojim da ću se ukočiti.
Humani gestovi Dejana Karlečika
Poznati ste kao humanitarac. Svoje novčane nagrade dajete u humanitarne svrhe. Osim što time pomažete onima kojima je pomoć napotrebnija, Vi ovim gestom želite da učinite i mnogo više. Šta?
Ako kao glumac imaš pravo na javnu reč, onda moraš da biraš reči i da gledaš da uradiš nešto dobro. Ne da bi za života ostao zapamćen, već da ujutru kada se pogledaš u ogledalo nemaš sebi šta da zameriš i da možeš da kažeš da si nešto dobro uradio. Da li će neko to primetiti ili ne to nije bitno. Ako se baviš humanitarnim radom ne očekuj da ti neko kaže hvala, niti iko treba da to radi.
Prva novčana nagrada koju sam dobio bila je nagrada novosadskog Univerziteta, kada sam bio četvrta godina studija. I bila je više nego smešna. Iznosila je manje od jedne mesečne stipendije. Sramota me je da kažem iznos. Tada smo radili “Nebeski odred” i cela ekipa je mislila da sam dobio ne znam kakvu svotu novca i govorili su mi da treba da častim. Na kraju se svelo da sam ja od te nagrade mogao da kupim gajbu piva da počastim 10 ljudi. I onda sam pomisliio kakva je to nagrada kad sam ja njom počastio drugare. Ali, prvi kučići se u vodu bacaju. Da li je taj novac meni nešto presudno pomogao ili odmogao u životu? Nije. I onda sam odlučio da ću ako ikada u životu dobijem nagrade da ih preusmeravam u nešto korisno i nešto što će nekome značiti.
Želim da dignem glas protiv toga što se deca leče sms porukama
Mislim da time utičem na svest ljudi i da će još neko slediti moj primer. Vrlo je žalosno što nam se deca leče sms porukama. Pogotovo što se za jednu noć zadruge skupe milioni, a što se za neki iznos za lečenje dece novac skuplja mesecima. I stalno moramo da kačimo, šerujemo, apelujemo da ljudi uplaćuju pomoć. Moja ideja je bila da mojim potezom utičem na druge ljude. Nagrade koju sam dobio od grada Zrenjanina sam se odrekao u korist, na žalost, preminulog Miloša Markova, tada šestogodišnjeg deteta koji se četvrti put borio sa leukemijom. Drugi put je bilo kada sam dobio nagradu za najbolju mušku ulogu na Festivalu profesonalnih pozorišta Vojvodine 2018. Ta nagrada je otišla na lečenje devetogodišnje devojčice Maše Artiko da bi ona dobila potrebnu negu i operaciju.
Naravno, da ću to i dalje da radim. I da dobijem milionsku nagradu ja je ne bih uzeo, već bih je usmerio na lečenje dece. Mislim da je to njima potrebnije. Ja sam za ulogu koju sam uradio dobio platu, honorar, šta već, a ovo sve preko je nešto što može, a ne mora da dođe. Ovo je način da se digne glas protiv nečega. Ja želim da ga dignem porotiv toga što nam se deca leče sms porukama, što nema uređenog zakona o lečenju dece. Drago mi je što su sredstva od nove godine usmerena za lečenje dece. Ali, želim da se na nivou zemlje to reši. Da onih 250 poslanika, kada se glasa o takvom zakonu, svi glasaju za.
Želje za 2021: Zdravlje i ispravna pijaća voda
Šta Vam je najviše nedostajalo prošle godine koju je obeležila pandemija?
Nedostajale su mi probe, predstave, predavanja. Jer to je deo moje svakodnevnice koja me ispunjava i puni pozitivnom energijom. To je nešto što me kvalitetno umori, a opet se posle svake probe, predstave, predavanja osećam kao da sam nešto dobro i korisno uradio. Voleo bih da nas je sve ovo zaključavanje načinilo boljim ljudima. Da smo svi naučili da sreću čine mnogo manje stvari od svakodnevnog jurcanja za rešavanjem egzistencijalnih pitanja. Treba da shvatimo da smo pred Bogom svi jednaki. Imali para ili ne virus nam je pokazao da može svakog da odnese i da svakom može da promeni sudbinu iz korena.
Šta biste poželeli Zrenjanincima u 2021. godini?
Svim sugrađanima želim, pre svega, zdravlja. Da se probude i da se svako na svom mikropolju promeni. Da krene da menja neke stvari. A onda možemo da pričamo o nekim makropromenama. I želim im da ove godine dobiju zdravu pijaću vodu. Eto, to stvarno od srca želim. Bez šale, ironije ili podbadanja bilo koga. Najiskrenije to želim.
Fotografije ustupio Dejan Karlečik
.gif)
.gif)
