I love Zrenjanin

  • Centar Lux
  • Aviv park Zrenjanin
  • Ultra Caffe
Aktuelno

Dejan Karlečik: Pozorište je lek za vreme u kojem živimo

Mladog zrenjaninskog glumca Dejana Karlečika i u ovoj sezoni gledamo u predstavama „Večera budala“, „Čovek je čovek“, „Prs’o“, „Romeo i Julija“, „Vlast“, „Ne moš’ pobeć’ od nedelje“… U razgovoru za portal I love Zrenjanin vrlo otvoreno govori o stanju u kom se društvo nalazi, o pozorištu kao „leku“ za turbulentnu svakodnevnicu. Prema nagradama nema poseban stav, a novčanih nagrada se odriče u dobrotvorne svrhe. Kaže i da zdravstvo, kulturu i prosvetu ne smemo da uništimo. Jedini je glumac u svojoj porodici.

Karlečik u predstavi "Prs'o"

Karlečik u predstavi „Prs’o“

Igraš u većini predstava u trenutnom repertoaru, u prilici smo da te vidimo u različitim ulogama, i bez obzira što si mlad, primetna je moć transformacije koju poseduješ. Da li je teško igrati toliko različitih uloga u jednoj sezoni?

Dejan Karlečik: Nije. Pozorište je bila moja prva želja, nešto čime sam želeo da se bavim, i brzo se ostvarila. Još na trećoj godini fakulteta dobio sam prvi prpfesionalni angažman u predstavi „Zbogom žohari“, i to jednu od dve glavne uloge. Posle zarvšenog mastera ušao sam u stalni angažman Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“, i to je takođe nešto čemu sam težio. Ne volim da propuštam prilike, i kada neko ima poverenje u mene i da mi sve te zadatke, ja znam da se neću ponavljati, da ću svakom novom ulogom, znam ću svakom novom ulogom i sam uneti nešto novo. Pobornik sam toga da iza svega šta god da čovek radi u životu, stoji deset posto talenta, i devedeset posto truda. Po tom principu sam, između ostalog i vaspitan. Mi glumci se konstantno igramo, jer je gluma je jedna velika igra. Ako se posmatra iz jednog ugla, to neko stalno „kopanje po sebi“, istraživanje, igranje novih ljudi i likova, može da bude naporno, ali oni glumci koji imaju iskrenu ljubav prema pozorištu, ne osvrću se previše na to.

I Taxi Zrenjanin

Živimo u prilično složenim vremenima. Da li te to kao glumca spašava, ta mogućnost da se kroz likove koje igraš, bar na kratko „isključiš“?

Svakoga dana objavljujemo nove video vesti i reportaže iz Zrenjanina na našem Youtube kanalu, prijavite se.

Dejan Karlečik: U predstavi „Vlast“ recimo ne mogu da pobegnem od stvarnosti, jer u njoj na komičan način ljudima prikazujemo uoravo ono što nas trenutno okružuje. Živimo u zemlji koja nema petlju da se obračuna sa nasiljem, huliganima, sa bitnim pitanjima za ovo društvo, ali imamo snage da se obračunamo sa ljudima koji duguju 5.000 dinara za struju. Ne tako davno, glumac je imao pravo javne reči. Ranije nije bilo isto kada se javno obraćao lekar, advokat, privrednik, u odnosu na to kada govore glumačke veličine kakve su bili Branko Pleša, težinu kada izađe glumac, jedaan Branko Pleša, Petar Banićević, Rade Marković…to su bila gospoda. Danas više nemamo tu elitu, koliko god se glumci busali. Ti ljudi su bili ugledni profesori glume koji su mogli da žive od svojih plata, a današnji profesor, akademski građanin, prinuđen je da pored svog osnovnog posla, i tezgari. Pretvoreni smo u mašine, neprestano negde jurimo, nervozni smo, svađamo se. I zato ljudi više vole da odu u pozorište da bi odgledali neku komediju, da se bar tamo nasmeju. Ima dosta komedija koje su tu i da nasmeju, ali i da budu realne, da se ne izgubimo iz onoga gde smo, i od onoga kako živimo. Lično, radim na Akademiji umetnosti u Novom Sadu,
igram predstave u Beogradu, Zrenjaninu i Novom Sadu, i da su neka srećnija vremena, možda ne bih sve to radio.

Koje ti uloge najviše prijaju?

Dejan Karlečik: Nije poenta samo uraditi ulogu, nekoga nasmejati ili rasplakati. Poenta je da se, kada odigramo ulogu, barem svaki peti gledalac koji nas vidi na sceni, zapita šta pokušavamo da im prenesemo. Pozorište jeste oličenje društva i ne kaže se džabe da „ako vas zanima kakvo je stanje u nekoj državi – idite u pozorište i saznaćete“. Gledam da neke stvari koje ne mogu javno da kažem, kažem kroz svoje uloge. Drago mi je kada kod publike izazovem smeh, a još draže ako bar deo gledalaca podstaknem da se pomaknu sa mrtve tačke.

Koja uloga ti je bila najteža?

Dejan Karlečik: Najteža uloga mi je bila moj master rad, predstava „Nebeski odred“ u kojoj smo igrali logoraše iz Aušvica, članove takozvanog Nebeskog odreda čija je dužnost bila da tri meseca u gasnoj komori ubijaju i kasnije u ogromnim pećima spaljuju sve neprijtelje. Tada sam sa svojih osam kolega sedam meseci proveo u memljivom podrumu u kojem smo imali probe. To je donelo i opsežno istraživanje, gledanje filmova, pronalaženje što više podataka o Drugom svetskom ratu, o žrtvama, načinu na koji su ljudi ubijani. Kad sam shvatio da to nije bilo tako davno i da je to bilo u nekoj našoj blizini, mogao sam da ocenim da je to bila najkompleksnija uloga koju sam imao. Nas osmorica, mladih momaka, stvorili smo sebi neku presiju da upravo mi treba da progovorimo u ime milionskih žrtava koje su stradale u logorima. Taj proces je dugo trajao, svi smo vidno smršali, prvi put smo potpuno goli trebali da se skinemo na sceni, ali je na kraju to ispala jedna od najuspešnijih predstava koje sam odigrao.

vecera-budala2

Vidiš li sebe na filmu, da li to smatraš izazovom u odnosu na pozorište?

Dejan Karlečik: Sigurno da je izazov. Voleo bih da se oprobam i u filmu, ali u nekim ozbiljnijim ulogama. U srpskoj kinematografiji trenutno ne vidim izazove, osim par izuzetaka, filmova u kakvim igra recimo Nebojša Glogovac. Takve uloge i takvo prisustvo u srpskom filmu, jesu za mene izazovi.

Kažeš da radiš u pozorištima u tri grada. Koliko se razlikuje atmosfera, od pozorišta do pozorišta?

Dejan Karlečik: Moje najveće iskustvo je u Zrenjaninu. U Beogradu igram samo jednu predstavu u Narodnom pozorištu. To je veći centar, veći ansambl, ali nisam imao problem da se adaptiram, iako su u toj podeli, da kažem, prave glumačke „zveri“ poput Tanasija Uzunovića, Predraga Ejdusa, Slobodana Beštića. Prihvaćen sam od svih njih kao da tamo radim godinama. Kada sam počeo da radim sa Predragom Ejdusom, imao sam tremu – kako da njemu uopšte bilo šta kažem na sceni, ali već na prvoj probi taj čovek je mene prihvatio kao svoje dete. Strpljivo mi je pojasnio sve, moj zadatak. Posle sam shvatio da je on veliki glumac zato što je pre svega i veliki čovek, vrlo dobro zna ko je, šta je, i nema problem da prenese svoje iskustvo i znanje, nesebično to radi.

Kakva nam je pubilika danas?

Dejan Karlečik: Kako kad. Najviše me nervira ona publika koja priča u toku predstave, kada nekome zazvoni telefon i kada se javi da kaže da je u pozorištu… Generalno, reći ću još jednom – publika koja dođe kod nas u pozorište traži smeh. Svi smo opterećeni privatnim i svakodnevnim problemima i jednostavno, ljudi dođu u pozorište da bi se rasteretili. Zato su komedije prihvaćenije i gledanije u odnosu na dramske tekstove.

Da li voliš svoj grad, i na koji način?

Dejan Karlečik: Volim svoj grad, bez obzira što je nekad uspavan, prazan i tmuran. Najlakše je reći „u Zrenjaninu nema perspektive, a ima je u Novom Sadu i Beogradu“. Ja uvek u životu biram teži put i zato sam izabrao da se vratim ovde i da ne budem taj koji će da pljuje po svom gradu, a da ništa ne uradi da u njemu bude bolje. Lako je pobeći od problema i gurnuti ih pod tepih, ali hajde da dođemo ovdei da ih rešavamo. Neka mladi inženjeri umesto novosadskih firmi u kojima rade, budu ovde i otvore firmu koja će možda za deset godina zapošljavati 200-300 inženjera, pa ćemo time podići nivo svesti u gradu, imaćemo više ljudi, školovanih ljudi. O tome treba razmišljati i sa tim se nositi, poručio je ovaj mladi glumac.

  • Divider

  • Divider
Na vrh