Etno nasleđe i turizam Banata

Priča o Banatu ne može biti prava i sveobuhvatna ako se ne spomenu njen narod i graditeljstvo, kuće i ognjišta, đermovi i petlovi…

To je priča o ponosu Banaćana, onome što je nekada bilo svakidašnje, a danas dika, o skromnosti ljudi i životu kakav je bio i kakav se pamti od pre dva veka…

U tom smislu potrebno je upoznati se i sa najatraktivnijim oblicima narodnog graditeljstva Banata – salašima, seoskim kućama i vetrenjačama, ali i svim drugim oblicima koji osavremenjavaju tradiciju kroz turizam.

Salaš. Pojam „salaš“ mađarskog je porekla, označava tip naselja ratarsko – stočarskog karaktera, odnosno individualno poljoprivredno dobro udaljeno od mesta stalnog boravka. Salaš ipak nije bio samo „komad zemlje“ namenjen obradi, već je imao i odmarališni karakter.

Sinonim za „salaš“ je „tanja“ ili „tonja“, reč slovenskog porekla koja označava parče zemlje ili pustare sa prebivališnim zgradama i ekonomskim prostorijama na kojima i oko kojih su tokom 19.veka, među imućnijim krugovima, kasnije često podizani dvorci.

Salaši su usamljena zelena ostrva, oaze mira, tišine, rada i discipline, neodređeno razasute po atarima vojvođanske ravnice, na dodiru plodnog , ravničarskog tla i blagodarnog plavetnila. Izgrađeni su kombinacijom najpristupačnijih materijala, najpre naboja a potom od čerpića, pa i od cigle. Krovni crep je u kasnijoj gradnji, iz praktičnih razloga zamenio i danas popularnu trsku. Dugačke, masivne grede i stubovi prepoznatljivi su elementi seoskog graditeljstva. Organizaciono, salaši su predstavljali poljoprivredne mikro celine, na kojima se bavilo povrtarstvom, ratarstvom , stočarstvom, voćarstvom i vinogradarstvom. Zbog svega toga – veština, pitomina, marljivosti, upornosti, miroljubivosti i drugih osobenostima kojima odiše, salaš je klica rađanja vojvođanskog mentaliteta i koncepta života.

Jedan od banatskih salaša

Nakon završetka drugog svetskog rata, čitavi kompleksi salaša prešli su u državno, a potom društveno vlasništvo, i time izgubili svoj istorijski, društveni i arhitektonsko – građevinski značaj. Tada su se njihove funkcije i namene uglavnom preinačavale, usled čega su mnogi od njih nestali ili su nekim slučajem zaboravljeni uspeli da prevaziđu nemarnost i nebrigu društva.

Kao nepresušni izvor raznovrsnosti, salaš simbolizuje zdravlje, mir, večnost, tišinu, istrajnost, postojanost. Inspisrisan ovim i mnogim drugim faktorima, turizam će pokušati da baš tu dugovečnost salaša produži.

Banat, u odnosu na Bačku, oskudeva u broju zaostalih salaša, na šta je uticalo i plodno bačko zemljište, kao dobar preduslov za život i podizanje salaša.

Etno kuće. Zbog sličnosti i intenziteta značaja za istoriju, kulturu i turizam danas, etno kuće čine još jedan simbol Vojvodine i Banata. One su pravi primer narodnog graditeljstva panonske ravnice i nosioci kulture življenja i građevinarstva stambenih kuća. Posmatrajući ih, uočava se funkcionalnost i veličina, raspored i namena prostora, njihova društvena i ekonomska praktičnost kao i postojanost materijala koji su korišćeni u njihovoj gradnji. U turističkoj ponudi, etno kuće nude i kompletno pokućstvo, dakle, sve upotrebne vrednosti jednog domaćinstva, čime se lako mogu svrstati u tematske, odnosno „etno muzeje“.

Etno kuća u Belom Blatu

Etno sela. Kao prostorni kompleksi ali i turističke destinacije, etno sela se češće sreću u Srbiji nego u Vojvodini. Najčešće, to su imitacije seoske sredine, mnogo manjeg obima koje simbolički prikazuju seosku arhitekturu, ekonomske objekte, način življenja, oruđe i predmete koji su se koristili u svakodnevnom životu domaćinstva. Etno sela su pretežno samostalne turističke destinacije, često su novoizgrađena, ali mogu biti i obnovljeni autentični objekti stavljeni u funkciju turizma.

Vetrenjače su objekti autentične seoske arhitekture, koji su u svojoj osnovnoj funkciji preteča mlinske industrije na ovim ravničarskim prostorima. Da nije ravnice, bez brzih vodenih tokova, kao i čestih i jačih vetrova, postojale bi i njene srodnice – vodenice ili suvače.

Vetrenjača u Melencima

Vetrenjače su imale veći učinak u odnosu na suvače. U vreme jakih vetrova, koristila su se i po dva para kamenova , kako bi u isto vreme mleli i pšenicu i kukuruz. Mlinovi na vetar, građeni su tokom 18. i 19.veka, po ugledu na holandske vetrenjače. Na teritoriju Vojvodine i Banata, kao građevinsko arhitektonska rešenja, prenete su iz Mađarske.

U starim spisima se može pronaći podatak da su u Vojvodini prema popisu iz 1880. godine popisane 284 vetrenjače. Sve su građene van naseljenih mesta, na kraju sela, i na najuzvišenijem mestu u ataru.

* * *

Etno nasleđe se pored svega navedenog , reprezentuje i kroz muziku (orkestre, svirače, festivale), film (festivale), manifestacije koje prikazuju običaje („Bele poklade“), folklor (nošnja) ili specifičnosti kuhinje (kiflijada, štrudlijada, pihtijada, švarglijada, paradajzijada, slanininjada), gradske etno restorane (kao dobre promotere etno nasleđa u urbanim sredinama), ali i stalne ili povremene izložbe u okviru muzejskih postavki ili nastupa na festivalima.

Čuvena Štrudlijada u Novom Miloševu

Zapaženu ulogu i značaj imaju etno festivali, između ostalih kriterijuma i zbog odumiranja zanatskog zanimanja. Oni su prilika da se stari zanati ne zaborave, da se revitalizuju i uprkos svemu što ih čini prevaziđenim, održe, a takvi su : berberin, bačvar, kovač, odžačar, krznar, tkač, kujundžija, sapundžija, graver, tokar, voskar, krojač, bombondžija, obućar, opančar, vinar, četkar…

Svaki zanatski predmet rađen je ručno i kao takav je unikatan, pa je u odnosu na industrijski, ekonomski isplativiji i ima veću cenu i vrednost.

U srednjobanatskom okrugu postoje veliki potencijali za razvoj seoskog turizma. Postoje primeri dobre prakse u Aradcu, Belom Blatu, Torku, Novom Bečeju, Novom Miloševu, Stajićevu i drugim mestima, ali generalno posmatrano, nisu dovoljno afirmisani u turizmu. Predstavljanje specifičnosti svih zajednica koje dele prostor Banata mogu se sagledati i kroz neke od aktuelnih potencijala i afirmisanih turističkih sadržaja, kao što su :

Veternjače – Melenci, Belo Blato

Salaši – Mužlja, Slano Kopovo (Novi Bečej)

Restorani – Banatski salaš (Farkaždin), „Trofej“ (Stajićevo)

Etno sela – „Tiganjica“ (Stajićevo)

Etno kuće – „Belo Blato“, Etno centar „Lujza“ (Belo Blato), Etno kuća Elemir, Etno kuća Torak, Etno soba (Jankov most)

Muzeji – Muzej rumunske duhovnosti (Torak)

Vinski podrumi – „Tiska perla“ (Novi Bečej)

Događaji – Etno festival „Banatska priča“ Bagljaš (Zrenjanin), Banatske vredne ruke(Zrenjanin), Kiflijada (Aradac), Štrudlijada (Novo Miloševo), Paradajzijada (Lukino selo), Svetsko prvenstvo u kuvanju čobanskog paprikaša (Melenci)…

Muzika – Ženski harmonikaški orkestar „Meškarke“ (Aradac)

Sport – Banatske šore (Tomaševac)

Zanatske radionice – pustovana vuna, rogoz, trska …

Folklor i običaji Banata

Svi ovi turističi objekti i sadržaji, kao preduslovi i uslovi zadovoljenja duhovnih i materijalnih potreba, mogu da se dožive i ne samo kroz tekst. Zato je sada vreme da pređemo lance i livade, da se provozamo fijakerom, odmorimo u hladovini bagrema uz pesmu slavuja, škripu đerma i miris domaće, snašine kuhinje. A kada vas predveče tamburaši budu pratili uz vino i rakiju, neće biti lako napustiti naš Banat..Ne zato što je lep i što je naš. Već ćete sami reći – još je lepši…