Banatska priča je uspešno „ispričana“ 11. put na Bagljašu

Bagljaš je poslednje subote u maju bio centar dešavanja u Zrenjaninu. Oko 120 izlagača iz grada i okolnih naseljenih mesta, ali i iz Novog Sada, Subotice, Beograda, Umke prikazalo je svoje ručne radove posetiocima manifestacije Banatska priča. Prvi put žene iz Novog Miloševa su na licu mesta mesile veliku štrudlu s makom, a održano je i takmičenje u brzom jedenju štrudle. Tradicionalno ekipe su se takmičile u kuvanju riblje čorbe i pilećeg paprikaša. Banatska priča iz godine u godinu privlači sve više učesnika i posetilaca.

Organizatori manifestacije Banatska priča, potrudili su se da sve bude na vreme spremno. Da izlagači dobiju sve što im je potrebno kako bi se na pravi način predstavili publici. A ovoga puta, posle mnogo godina, na ruku im je konačno išlo i vreme. Kiše, srećom, nije bilo.

„Na ovoj 11. Banatskoj priči ima oko 120 učesnika. To je bar za 20 posto više nego prethodne godine. Svi su danas došli jer je lepo vreme. Tu su izlagači iz Zrenjanina i okolnih sela, Novog Sada, Subotice, Beograda, Umke. Baš smo iznenađeni brojem učesnika. Čini mi se da festival polako prerasta okvire koje možda mi možemo da pratimo. Mislim da je zreo da postane gradska manifestacija. Više je i učesnika u programu na bini, više ima i dece, škola, vrtića. Izloženi su tradicionalni ručni radovi od tkanja, štrikanja, heklanja, slikanja na staklu, duboreza, slikanja.. Tu je i domaća hrana – med, kolači, kobasice, pite, štrudle, gibančice“, kaže Marija Janković, sekretar MZ Veljko Vlahović i član UO Asocijacije za razvoj Bagljaš.

Na meniju su bile torte, kolači, gibančice, kobasice, paprikaš…

Kada god se održava neka manifestacija ljudi vole da probaju tradicionalna jela. Izlagači su se potrudili da na meniju bude i slani i slatki program.

„Od slaniša imamo mini burgere i štapiće u 4 ukusa. Sa kimom, kurkumom, makom i čilijem. Imamo medenjake u raznim oblicima, imamo domaću čokoladu tablerone, čiz kejk, doboš tortu, reformu i naravno aradačke herovke. Ljudima su najzanimljiviji upravo medenjaci i herovke. Zrenjaninci nas već znaju. Slani štapići su 15 dinara, medenjaci na štapićima i herovke su 50 dinara, a parče torte je 80 dinara.  Na manifestaciji Banatska priča učestvujemo 6. put, tako da smo postali domaći“, kaže Snežana Milićević iz Udruženje Moj Aradac iz Aradca.

Mirisu pečenja roštilja, kobasica, langoša i gibančica retko ko može da odoli.

„Danas smo na Banatsku priču došli sa 10 kilograma brašna, to nas je sponzorisao naš stalni sponzor iz sela. Poneli smo mast, jaja, sir, kvasac… Sav materijal koji ide u gibančice. Nadali smo se da će prodaja biti malo bolja, ali nije bila kao ranijih godina. Ipak, zadovoljni smo. Podmirili smo potrebe za troškove koje imamo. Jako je velika ponuda hrane na današnjoj manifestaciji, a narod definitivno nema para. Važno nam je da smo imali jako puno starih mušterija. Dolazili su ljudi koji svaki put kupuju od nas i koji uvek kažu da je prethodni put kada su kupili gibančice to bilo jako ukusno i lepo. I da nas zato iznova traže. Od 10 kilograma brašna se dobija jako puno gibančica. Koliko tačno, nismo brojali“, objašnjava Ksenija Grujić, predsednica Udruženje žena Vredne ruke iz Botoša.

Ručni rad privlači poglede posetilaca

Poglede su privlačili i ručno rađeni predmeti. Od drveta, vune, papira, stakla, materijala… U ponudi su bile torbe, šeširi, nakit, slike, igračke i još mnogo, mnogo toga.

„Penzioner sam, ali volim da radim slike. Amaterski, ali nekome se to dopada. Uz ovo se odmaram i drago mi je ako se moj rad nekome dopada. Nedavno sam čula da čak u 11 zemalja sveta ima mojih radova. Dosta je ljudi jugonostalgično i oni žele da imaju nešto što ih podseća na ovaj kraj. Slike uglavnom radim na staklu sa glinamolom, perlicama u boji, prirodnim materijalima. Prodaja zavisi od toga da li ljudi imaju para ili nemaju. Uglavnom kupuju ljudi iz inostranstva, kada su praznici i kada dođu ovde na odmor. Male slike su 600 dinara, veće su od 1000 do 1200, a ove najveće radim namenski za veridbe, proslave i one su 2500 dinara. Nemam fejsbuk stranicu, više sam staromodna… Za neke praznike me puste u Gomexovoj radnji Total, inače sam njihova bivša radnica i tu uglavnom prodajem. I po ovakvim manifestacijama“, objašnjava Dragica Budimir iz Zrenjanina.

Svi je znaju kao sportistkinju, a od nedavno pravi prirodne kozmetičke proizvode

Na festivalu Banatska priča Zrenjaninci, ali i svi ostali posetioci, mogli su da vide našu sugrađanku, poznatu sportistkinju u potpuno novom izdanju.

„Danas sam se ovde predstavila s prirodnom kozmetikom Sosin dar. To je kozmetika na bazi prirodnih i eteričnih ulja, bez konzervansa, veštačkih komponenata, parabena. Pravim sapune, kreme, kupke, labelo, dezodoranse. Za ovu kozmetiku sam se zainteresovala jer suprug i beban imaju osetljivu kožu i od kupovnih preparata dobijaju osip, perutanje, crvenilo. Najpre sam kupovala prirodnu kozmetiku od drugih proizvođača, ali sam se odlučila da odem u školicu za pravljenje sapuna i sad i sama pravim prirodnu kozmetiku. Nije teško. Ja sam puno gledala klipova o tome na internetu, čitala sam o prirodnoj kozmetici, ali je mnogo lakše kada vam to neko praktično pokaže i objasni“, kaže Biljana Tapavički Pavlov iz Zrenjanina.

„Ljudi kupuju. Interesantno je da od sapuna, pošto su pravljeni u različitim kalupima, ljudi često misle da su to kolači. Čak je jedno dete i zagrzlo sapun, pa smo mu rekli da se to ne jede. Cene sapuna su od 50 do 200 dinara, zavisno od gramaže, kremice su 300 dinara, labelo 150. Imam i svoju fejsbuk stranicu Sosin dar preko koje plasiram proizvode“, dodaje naša sagovornica.

Banatska priča privlači ljude iz čitave Vojvodine

Etno festival je sve interesantniji i ljudima van Zrenjanina i okoline.

„U Zrenjaninu smo iz dva razloga. Supruga drži udruženje Folkloriku, deca igraju folklor na manifestaciji Banatska priča, a ja sam došao da prodajem opanke, suvenire opančiće i priveske. Najveće interesovanje vlada za sam zanat, kako se to radi, kako je opstalo i preživelo. Što se tiče prodaje zarada je na opančićima ukrasima. Privesci i suveniri koštaju od 200 do 300 dinara, zavisno od veličine. Veliki opanci su 2500 i 3000 dinara. Veliki opanak je teže uraditi, jer treba više vremena. Mali idu nekako brže, mada u suštini treba truda i vemena i za jedne i za druge. Ja sam obućar već 22 godine, a samo ovim zanatom se bavim 2 godine. Ovo je drugi put da smo u Zrenjaninu. Utisci su divni i zato sam i došao ponovo. Ljudi su prijatni, veseli, raspoloženi, gostoljubivi. Nadam se saradnji i dalje“, kaže Milan Ilin Mića iz Novog Sada.

„Pravljenje bombona je naša porodična tradicija koja traje već 117 godina. To je prvo radio moj prandeda, nastavio je deda, preuzeli su roditelji i evo sad bombone pravi moja porodica. Za pravog bombondžiju važno je iskustvo. Godine rada i truda. Taj posao mora da se voli. Za bombone su potrebni iskustvo, šećer, voda, bombonski sirup… Na festivalu Banatska priča smo 5. put. Zadovoljni smo i prodajom i čitavom atmosferom. Zato se iznova vraćamo svake godine“, objašnjava Slavko Milivojev, bombondžija iz Čuruga.

„U Zrenjanin smo došli prvi put na ovu manifestaciju. Ovo je izuzetno lepo organizovano. Na žalost, ljudi nemaju para, pa slabije kupuju. Svi su jako ljubazni i prijatni. Mi smo doneli ručne radove, vez, beli vez, drvene igračke, hekleraj… Ovaj dečiji drveni bicikl košta 6000 dinara, ali je izuzetno trajan. Ljudi prilaze, gledaju, ali slabije kupuju“, kaže Margita Kečkei iz Subotice.

Održano nekoliko radionica za decu

Na ovoj, 11. Banatskoj priči, bilo je najviše dece od kada se manifestacija organizuje. Osim što su učestvovala u programu, deca su mogla da nauče tajne starih zanata.

Pre svega, kada je reč o izradi predmeta od krzna, tkanju, pustovanju vune, ali i izradi magneta.

„Dosta dece je bilo dok je trajala radionica. Neka deca su morala da čekaju red da bi mogla da priđu stolu da oslikaju svoj magnet. Oni su dobili neofarbane figurice od gipsa i četkice i sami su oslikavali svoje magnete koje su poneli kući. Ovo je treći put da se održava radionica na manifestaciji Banatska priča. Deca to znaju i jedva čekaju da počne. Sve ih je više i više iz godine u godinu“, kaže Biljana Trkulja, koja izrađuje magnete.

Prvi put na Banatskoj priči mešena štrudla s makom

Prvi put ove godine na licu mesta, ispred bine žene iz Novog Miloševa su mesile veliku štrudlu s makom.

„Pravili smo štrudlu sa makom. Sledeće godine ćemo se drugačije pripremiti, pa će biti i štrudle sa sirom, višnjom… Štrudla ima oko 13 metara. Da bi se dobila prava domaća štrudla sve mora da se ispoštuje. Danas je bilo toplo i malo nam se testo kidalo. Kada je hladovina onda je drugačije. Pleh treba da je uži, a duži jer se tada štrudla lakše savija. Danas nam je bilo malo teže da savijemo štrudlu. Za ovu štrudlu potrošili smo 20 kilograma brašna, 15 kilograma maka, 10 kilograma šećera, 10 litara mleka, 4 litre ulja, kvasac… Testo je moralo da stoji pola sata“, objašnjava Draginja Nedin iz Kola srpskih sestara iz Novog Miloševa.

Štrudla je ispečena u pekari Mira. Nakon što je vraćena na Bagljaš na Banatsku priču usledilo je takmičenje u brzom jedenju štrudle.

„Štrudla je bila ekstra. Prvi put sam se prijavio za ovakvo takmičenje. Čisto iz radoznalosti. Nisam se nadao da ću pobediti. Drug i ja smo se zajedno prijavili. Iznenadio sam se što sam pojeo štrudlu za manje od 8 sekundi“, kaže Milan Avramov iz Farkaždina, pobednik ovog takmičenja.

Svi prisutni su mogli da probaju štrudlu, jer je ona besplatno deljena posetiocima. Za ovaj deo Banatske priče vladalo je veliko interesovanje. Čak je dolazilo i do manjih prepirki, jer ljudi nisu mogli da dočekaju da dobiju svoje parče.

Na etno festivalu Banatska priča tradicionalno se kuvaju riblja čorba i paprikaš

Tradicionalno na festivalu Banatska priča održana su i takmičenja u kuvanju riblje čorbe i pilećeg paprikaša. U obe kategorije bilo je prijavljeno po 15 ekipa.

Žiri nije imao ni malo lak posao da oceni najbolje spremljena jela.

„I kod riblje čorbe i kod pilećeg paprikaša se gledaju izgled, ukus i raskuvanost. To su tri kategorije koje ocenjujemo. Riblja čorba mora da bude retka. Kuvari moraju da imaju jako lepu paprku koja daje lep izgled čorbi. Ukus mora da ima na ribu, ne sme da bude jako slana niti jako ljuta. U čorbu moraju da se stavljaju samo prirodni začini. Slično je i sa paprikašem. On mora da bude crvene boje. Neki prave s valjuškama, neki s krompirom. Dozvoljeno je i jedno i drugo, jer se nekada paprikaš pravio s valjuškama, a ne s krompirom“, kaže Jožef Gregoš, predsednik žirija i vitez kulinarstva Kraljevskog kulinarskog reda iz Mađarske.

„Kod paprikaša su na ocenjivanje donošene porcije u kojoj je karabatak. Meso ne sme da se odvaja od kostiju, mora da bude kompaktno, ali mekano. Malo smo gledali kroz prste, jer, ipak, nije ovo svetsko prvenstvo. Kada je reč o ribljoj čorbi, meso mora da bude potkovica. Ne rep, ne glava. Kuvare sam obišao i dok su kuvali jela. Bilo je i dobrih i loših. Nikoga nismo eliminisali odmah, sve uzorke smo ocenili. Ocene su od 1 do 10 u sve tri kategorije i zbir tih bodova dao je pobednike“, dodaje naš sagovornik.

Najbolji su bili kuvari iz Mužlje

I najbolju riblju čorbu i najbolji pileći paprikaš spremili su učesnici iz Mužlje.

„Svaki put kada se kuva, riblja čorba je drugačija. Ne znam šta je tajna. Nekada je lepša, nekada malo manje dobro uspe. Najviše pažnje treba da se obrati na papriku. Da bude što lepša. Jedna od ocena je i boja riblje čorbe. Ukusi su različiti i to sve zavisi od žirija… Od ribe smo koristili šarana. I prošle godine sam bio prvi na ovom takmičenju. Sada sam nagradu obnovio. Za sledeću godinu imam veliki zadatak. Učestvovao sam sigurno 6-7 puta do sada na ovoj manifestaciji. U timu nas ima dosta, ja sam glavni kuvar, ostali su moralna podrška. Po zanimanju nisam kuvar, radio sam nekada u Žitoproduktu“, kaže Mihalj Siveri iz Mužlje.

„Tajna najboljeg paprikaša je dobra volja i dobar materijal. Meso, grašak, paprika, voda moraju da budu kvalitetni. U mom paprikašu su bili pileći batkovi, mladi krompir, grašak, domaća crvena paprika, luk. To je po starom receptu još od moje bake. Paprikaš se kuvao 2,5 sata. Mora malo da se igra s vatrom, da se pazi na temperaturu, postoji poseban režim zagrevanja. To su finese. Ovo je drugi put da sam na festivalu Banatska priča dobio nagradu, ali je prvi put da sam bio najbolji“, objašnjava Jožef Marton, koji je kuvao paprikaš za Udruženje iz Mužlje.

Gomex već 8 godina podržava manifestaciju Banatska priča

Godinama unazad glavni sponzor etno festivala na Bagljašu je kompanija Gomex.

„Punih 8 godina od 11, koliko traje etno festival Banatska priča, mi smo generalni pokrovitelj ovog događaja. Sam naziv etno je nešto što je i u našim dugoročnim poslovnim planovima kada je u pitanju društvena odgovornost. S druge strane, ovo je zrenjaninska manifestacija koja okuplja goste iz cele Vojvodine. Mi smo trgovački lanac koji posluje na teritoriji cele Vojvodine i nekako je logično kada sve te kockice saberete da mi budemo deo Banatske priče tj. etno festivala na Bagljašu“, kaže Nedeljko Golušin, pr menadžer Gomexa.

„Dosadašnja saradnja i sa organizatorima i sa lokalnom samoupravom je bila na izuzetno visokom nivou. Čini nam se da je iz godine u godinu broj najmlađih posetilaca koji dolaze na etno festival sve veći. Nama je i želja i cilj da tim mladim naraštajima pokažemo i da ih naučimo o tom etno nasleđu kojim je Vojvodina zaista bogata i da ih pripremimo da oni ta znanja koja budu sticali od nas prenose generacijama koje dolaze. I organizatori festivala i kompanija Gomex su na zajedničkom zadatku. Edukacija najmlađih naraštaja, ali u isto vreme i edukacija svih onih koji žele nešto da saznaju o istoriji ovog podneblja“, dodaje naš sagovornik.

„Etno festival na Bagljašu je prilika da se družimo sa sugrađanima i da čujemo njihove predloge“

Banatska priča ima veliku podršku lokalne samouprave.

„Danas smo imali priliku da se družimo, što jeste cilj ove manifestacije. Po 11. put smo pričali Banatsku priču, ali Banatska priča sa sve većim brojem izlagača i većom posećenošću daje zadatak svim Mesnim zajednicama kako treba da se organizuju dobre manifestacije. Najveća blagodet ove manifestacije je to što su skoro sve Mesne zajednice ovde prisutne. I ovde na licu mesta uvek možemo da čujemo inicijative, šta je to što bi još trebalo da se uradi da bi život naših sugrađana na celoj teritoriji grada bio što kvalitetniji i bolji“, objašnjava Duško Radišić, pomoćnik gradonačelnika Zrenjanina.

Za učesnike i posetioce pripremljeno oko 400 porcija pasulja i paprikaša

Da učesnici, ali i deo posetilaca Banatske priče, ne bi otišli sa manifestacije gladni zaduženi su bili kuvari iz Udruženja Remus iz Mužlje.

„Ovde sam glavni kuvar. Spremili smo 400 porcija hrane. Dva kazana pasulja, kazan pilećeg i kazan svinjskog paprikaša. Ima dovoljno hrane i za izlagače i za deo posetilaca. Za dobar pasulj i paprikaš postoje male tajne koje svaki kuvar ima. Sve se kuva na tradicionalan način. Nema veštačkih začina, samo prirodnih. U pasulj idu papci, kobasice, rebra, butkice i pasulj. A od začina biber, so, malo lovorovog lista. U paprikaš idu luk, so, paprika, meso, krompir. Ova četiri kazana smo kuvali ujutru od 8 sati do pola jedan. To se krčkalo na tihoj vatri. Čini mi se da su ljudi zadovoljni ukusom ovoga što smo pripremili“, kaže Laslo Roža, član Udruženja Remus iz Mužlje.

Čini se da je i ova 11. Banatska priča „ispričana“ na jedan poseban način.

I učesnici i izlagači i posetioci su sa manifestacije otišli puni utisaka. Jedno je, ipak, sigurno – organizatori su za sve naredne etno festivale postavili jako visoku lestvicu kada je reč i o organizaciji, ali i o broju izlagača i gostiju.