Drina Krlić, kostimografkinja: Zrenjaninu je potreban uragan nove energije

Drina Krlić  je umetnica izuzetne energije i talenta koja svojim stvaralštvom ime Zrenjanina na svetskoj kulturnoj mapi ispisuje krupnim slovima. U Beogradu je završila magistarske studije na Odseku za scenski kostim Akademije za primenjene umetnosti, a postdiplomske studije nastavila  na prestižnom Northwestern univerzitetu. Predstava “Julije Cezar” je njen treći angažman u Americi. U zrenjaninskom teatru je radila na predstavama “Sutra će biti bolje”, “Leda” i “Zrenjanin”. Planira povratak u Srbiju i nada se projektu koji će je ovde i zadržati.

Nedavno je na sceni  “Josephine Louis Teater”  Northwestern uiverziteta u Evanstonu premijerno izvedena Šekspirova tragedija “Julije Cezar” u režiji Dijane Ros. Reč je o nesvakidašnjoj, po mnogo čemu drugačijoj i intrigantnoj postavci Šekspirovog dela, za koju je kostime radila naša sugrađanka Drina Krlić. Za prosečnog ljubitelja pozorišne umetnosti, ovdašnjeg, priča vredna pažnje počinje tek ovde.

Koja je Vaša najjača asocijacija na pozorište?

Drina: Istraživanje, izražavanje, provokacija, interakcija, uzvišenost, sloboda, suština.

Šta za Vas predstavlja najveći izazov u radu na jednoj pozorišnoj predstavi ?

Drina: Svaki projekat sa sobom nosi mnoštvo različitih izazova, ideja, karaktera koje treba otključati, koncepte koje treba učiniti čitljivim na sceni i zahteva puno istraživanja. Najveći izazov je dati novi život, format i značenje predstavama koje su mnogo puta odigrane u pozorištima širom Sjedinjenih država. Izazov kojem se uvek radujem i iz kog uvek mnogo naučim je težnja da se postigne dinamika i različitost između različitih karaktera a da se u isto vreme ostvari jedno homogeno vizuelno jedinstvo.

Koliko je bilo teško upisati se na Nortvestern univerzitet i kakva su Vaša iskustva odande?

Drina: Master studije na Northwestern univerzitetu sam upisala nakon završenih master studija u Beogradu, tako da sam već imala bogat portfolio. Na osnovu portfolia, dva najjača kandidata budu izabrana da dođu na intervju, ali ono što je presudno je vaš stav prema pozorištu. Konkurencija je velika a svake godine budu primljena samo dva studenta. Prednost naših studenata je to što donosimo jednu specifičnu i drugačiju stvaralačku energiju, pristup i način razmišljanja. Studije u Americi su i veoma skupe, i ako ne dobijete punu školarinu i stipendiju veoma ih je teško priuštiti.

Kako biste opisali Ameriku?

Drina: Zemlja visokog energetskog napona, ogromna, prostrana, ponekad umarajuća. Najviše me oduševljavaju ljudi koji su pristupačni, komunikativni, bezpredrasudni, neverovatno ljubazni i brižni, a izuzeci su retki što je fascinantno.

U čemu je po Vama bitna razlika između pozorišta (umetnosti) u Americi i pozorišta u Srbiji?

Drina: Što se tiče procesa nastanka jedne predstave, ovde je sve mnogo organizovanije i nema propusta. Veoma se insistira na kolaboraciji između reditelja, dizajnera, glumaca i produkcije. Postoji finalni deo procesa koji se zove Tech, kada se dve nedelje pred otvaranje radi po 12 sati kao na primer kod nas na filmu i to vreme služi da se sve dovede do savršenstva. U Americi je dizajner svetla veoma važna i istaknuta profesija, dok kod nas mislim da nije toliko zastupljena. Za svaku predstavu se obučava poseban tim ljudi, takozvani Run Crew, koji su zaduženi da u backstage-u sve funkcioniše. Trenutno, na mojim kostimima za sledeću predstavu Peter and the Starcatcher, radi tim od 5 ljudi i imam dva asistenta, tako da je sve drugačije.

Ali što se tiče samog dizajna, u Srbiji se mnogo više obraća pažnja na likovnost, a ovde se mnogo vodi računa o tome da sve bude maksimalno bezbedno za glumce, rodna i rasna ravnopravnost je velika stavka, sve se dramaturški opravdava do najsitnijeg detalja i iz mog iskustva to veoma utiče na dizajn tako da se ponekad izgubi ta likovna sloboda.

U dosadašnjem radu, možete li izdvojiti nekoga od saradnika sa kojim Vam je bilo posebno zadovoljstvo ili čast raditi? Imate li u ovom smislu želja?

Drina: Na Northwestern univerzitetu mi je ogromno zadovoljstvo bilo što sam tokom tri godine studija imala tu čast da sedim u istoj prostoriji i učim od velikih američkih reditelja i dizajnera među kojima su i Tony Awards dobitnici kao što su Anna D Schapiro i Todd Rosenthal, zatim Linda Roethke, Marcus Doshi  i Ana Kuzmanic. U Srbiji sam imala divno iskustvo u radu sa rediteljem Borisom Liješevićem na predstavi Zrenjanin, i volela bih da ponovo sarađujemo u bliskoj budućnosti. Mislim da, što se tiče umetnosti, kvalitetni projekti nastaju kada se senzibiliteti poklope.

A predstave, likovi?

Drina: Već na prvoj predstavi na kojoj sam radila u Americi imala sam priliku da dizajniram kostim kraljice Elizabete I, što mi je oduvek bio san. Prošle godine sam radila na predstavi pod nazivom The Angry Brigade koja se bavi sudbinom antiimperijalistički nastrojenom grupom mladih anarhista odgovornim za bombaške napade u Engleskoj početkom sedamdesetih godina. Taj proces je bio malo drugačiji od ostalih jer je predstava bazirana na stvarnim ličnostima. Još od studija na Fakultetu Primenjenih umetnosti priželjkujem da radim na nekoj interesantnoj postavci Aristofanovih Ptica. Uvek mi je veliko zadovoljstvo da razvijam ideje za beskrajno inspirativne likove iz Šekspirovih dela.

Kakvi su Vaši afiniteti prema ostalim vidovima umetnosti – muzici, književnosti?

Drina: Muzika je bila moja prva velika ljubav od ranog detinjstva, ali sam tek nedavno počela zaista da učim da sviram i shvatila da je to nešto što me apsolutno ispunjava.

Kako biste opisali svoj rodni grad?

Drina: Zrenjanin je do pre nekoliko godina bio grad prepun kvalitetnih i kreativnih ljudi, odličnih bendova… bilo je zanimljivih mesta i događaja, a sada se mnogo toga ugasilo. Najčešće me obuzima tuga od te pomisli, i najiskrenije se nadam da će se to promeniti. Zrenjaninu je potreban uragan nove energije. Zrenjanin je grad u kome proleće najlepše miriše.

Imate li u planu da se sa iskustvom stečenim u Americi vratite u Srbiju?

Drina: Da. To mi je velika želja, ali i veoma teška odluka za mene u ovom trenutku, jer mi način rada i proces u Americi veoma prija. Planiram da se vratim u junu ove godine i iskreno se nadam nekom projektu koji će me u Srbiji i zadržati.