Uprkos optimističnim najavama, čak i kalkulisanjem datuma kada bismo mogli da proglasimo kraj borbe protiv korone, situacija na terenu je veoma teška. Zdravstveni sistem je nakon dve godine borbe sa pandemijom u nezavidnoj situaciji, oslabljen i ranjiv. Obolevanje i odlazak čak jednog zaposlenog iziskuje ponovnu reorganizaciju pa je pitanje koliko dugo još mogu da se iznalaze nova rešenja. Pored porasta obolelih u Zrenjaninu, velikog pritiska na Respiratorni centar u naselju Zeleno polje, zabrinjavajuće malog broja građana spremnih na vakcinaciju, danas je saopšteno i da je Školski dispanzer prešao u kovid-sistem. O trenutnoj situaciji za portal I love Zrenjanin govori dr Zdravko Ždrale, direktor Doma zdravlja „Dr Boško Vrebalov“.
– Imajući u vidu ponovno bujanje pre svega omikron soja korone, pritisak na Respiratorni centar je ogroman. Samo su u ponedeljak u Centru pregledane 163 osoba, urađeno je 131 antigensko testiranje imali smo 67 pozitivnih osoba. Ono što je najveća žalost, među testiranima je bilo 28 dece od čega je 20 njih bilo pozitivno. Zbog ogromnog pritiska na Respiratorni centar, mi smo do sada, u skladu sa unutrašnjom kadrovskom situacijom koja je izuzetno teška i složena zbog velike migracije i odliva kadra, ogromnog broja obolelih zaposlenih te vrlo slabog odziva na konkurse za nova zapošljavanja, tražili najbolje moguće rešenje da taj pritisak izdržimo. Radili smo sa dve ekipe u prvoj smeni i sa jednom ekipom u drugoj smeni, od 7 do 22 časa. Ekipu čine jedan lekar, medicinska sestra i uzorkovač, međutim, stepen pristika na tu organizacionu jedinicu je i pored toga rastao, pa i pored maksimalnih napora zaposlenih nismo mogli da zadovoljimo sve potrebe pacijenata u punom obimu. Obratili smo se kolegama iz drugih ustanova na teritoriji grada i zahvaljujući njihovoj dobroj volji dobili jednog lekara iz Opšte bolnice „Đorđe Joanović“, jednu medicinsku sestru iz Banje Rusande i uzorkovača iz naših redova. Tako smo formirali i drugu ekipu za poslepodnevnu smenu. Sada, na dnevnom nivou, rade četiri ekipe. Nadamo se da će to donekle ublažiti ovu tešku situaciju.
Kakva je trenutno situacija po pitanju raspoloživog kadra Doma zdravlja?
Stvari se pogoršavaju činjenicom da je mnogo zaposlenih na bolovanju po različitim osnovama. U ovom trenutku je čak 79 zaposlenih na bolovanju od čega su 42 osobe kovid-pozitivne, uz tendeciju stalnog rasta tog broja. Situacija se komplikuje i time da je u strukturi obolelih od kovida ogroman broj zdravstvenih radnika. Od ukupnog broja koji sam naveo, čak 61 zdravstveni radnik je na bolovanju i to 24 lekara i 37 medicinskih sestara. Ako se vratimo na moju tezu o složenosti u pogledu migracije, odliva kadra, slabog odziva na konkurse i ove činjenice odnosno velikog broja ljudii koji su zbog kovida van procesa rada, to vam govori da naša ustanova trenutno funkcioniše sa maksimalnom napregnutošću i da na ivici sprovodi svoje svakodnevne aktivnosti. A one nisu vezane samo za kovid, to je ono što ne treba da zaboravimo. Takođe ne treba da zaboravimo na važan faktor koji se odnosi na teritoriju koju Dom zdravlja pokriva a koja ima preko 40 ambulanti u gradu i naseljenim mestima.
Koliko dugo još možemo da izdržimo sa takvim oslabljenim kapacitetima i u situaciji koja je, kako ste i sami rekli, na ivici?
Mislim da je vrlo teško vreme pred nama. Ja sam zadovoljan saradnjom sa svim spoljnim saradnicima i faktorima, pokrajinom kao osnivačem, gradskom upravom, ministarstvom. Ali sama situacija je toliko složena i komplikovana i mnoge stvari su paradoksalne, često i neobjašnjive. Mislim da se od svih nas koji iz raznih uglova učestvujemo u ovome, uključujući i građane, u narednom periodu očekuje dodatno sagledavanje situacije, donošenje detaljne, temeljne i vremenski ograničene analize, da bi se što pre došlo do adekvatnih zaključaka kako dalje, u granicama realnog. Jer, niko ne može da tvrdi koliko će ovo zlo trajati, koliki stepen pritiska će praviti na zdravtsveni sistem a naročito na ustanove primarnog tipa zdravstvene zaštite. Nama trebaju zajednički zaključci koji bi počeli da se sprovode kako bi sistem izdržao. Niko ne može da kaže koliko će ovo trajati, ali da će izazov svake vrste biti i dalje pred sistemom, u to sam siguran.
Pre tri meseca imali smo potrebu da se kapaciteti za vakcinaciju prošire, a danas imamo situaciju da je na punktu u Hali medison izuzetno slab odziv građana. Kako komentarišete aktuelnu situaciju?
Na moju veliku žalost, imamo i paradoks koji ne znam da objasnim. U isto vreme imamo veliki pritisak na Respiratorni centar i izuzetno loš odziv za vakcinaciju na punktu u Hali medison gde postoje svi logistički uslovi sa ukupnom procedurom koja po pacijentu traje 10 do 15 minuta. Ako posmatramo statističke podatke i broj onih koji su primili prvu, drugu i treću dozu, mi u Zrenjaninu još uvek ne možemo da postignemo 50% vakcinisanog stanovništva. Prvom dozom vakcinisano je 50.177 ljudi, drugom 49.281 ljudi, a treću dozu je primilo 31.217 osoba, što u ukupnom zbiru znači da smo, zaključno sa 31. januarom, sproveli ukupno 130.675 ‘uboda iglom’. Kada samo posmatrate ove brojeve, deluje vam da je to značajno, međutim kada ih raščlanite, shvatite da niste postigli ili ste oko 50% a to je daleko od konačnog cilja, kolektivnog imuniteta koji podrazumeva preko 80% vakcinisanih. O čemu se radi, jako je teško reći. Redovno i u kontinuitetu sam apelovao preko medija na naše sugrađane, uz uvažavanje kompletne situacije, da mi još uvek osim vakcinacije nemamo efikasnije ‘oružje’ za borbu protiv korone. Mogu dileme biti ovakve i onakve, ali je činjenica da se bez vakcinacije ne može. Ne vidim drugi način. U ovoj strukturi vakcinisanih koju sam naveo, najdisciplinovaniji su naši najstariji sugrađani, mladih nema puno. Ponoviću, zaista imamo jedan paradoks u gradu sa velikim pritiskom obolelih na Respiratorni centar a u drugom delu grada neobjašnjiv odnos prema vakcinaciji. Kako te dve stvari dovesti u sinhroni odnos, čini mi se da je pitanje za sve nas.
Da li i koliko prostora Dom zdravlja ima za pružanje usluga koje nisu vezane za kovid a odnose se na preventivu, organizovane skrininge i ostalo?
Bojim se da se manevarski prostor da se bavimo tim delom posla i delatnostima koje su toliko važne, drastično sužava pod snagom jedne više sile kakva je kovid. Tako je u celokupnom zdravtsvenom sistemu pa i u našem Domu zdravlja. Maksimalnim naporima zaposlenih čini se sve da se u nekom podnošljivom procentu te problematike izlazi u susret našim sugrađanima. Dakle, manevarski prostor se smanjuje ali opstaje zahvaljujući požrtvovanosti zdravstvenih radnika i maksimalnoj solidarnosti između zdravstvenih ustanova u gradu.
Pandemija je mnoge stvari ogolila, pokazala manjakvost sistema, snažno suprotstavila mišljenja i stavove, podelila ljude, a na svakodnevnom nivou gotovo na svakom koraku, susrećemo se sa nedostatkom strpljenja i kapaciteta za međusobno razumevanje. Kako se nestrpljenje i nerazumevanje odražavaju na rad Doma zdravlja?
Dugo sam u medicini, u nekom završnom delu karijere i svog radnog veka i izvor moje velike brige u sklopu situacije koje je korona napravila, jeste trenutak mentalne destabilizacije društva. A to se odnosi na pogoršanje međusobnog ophođenja, komunikacije između ljudi, strpljenje, razumevanje. Kao da je počelo da uzima maha i to se najviše vidi kroz odnos prema osoblju na punktovima. Sve je manje tolerancije, sve je više izliva besa, nerelanih zahteva, nipodaštavanja onoga što se čini. Jako je to teško objasniti. Bojim se da će se o svemu tome, na jednom visokom nivou problema, diskutovati i rešavati kada korona bude iza nas kao jedna od najtežih post-kovid posledica. Molim i apelujem na naše sugrađane svih uzrasnih kategorija za strpljenje, za saradnju. Svi smo u određenom problemu iz ugla uloge u kojoj se nalazimo. Ovde nama izlaza. Ništa nećemo dobiti nervozom, atakom na zdravstvenog radnika, ubrzavanjem. Pritiscima ne možete postići na svom ličnom planu da dobijete uslugu. Možemo samo da napravimo kontraproduktivan efekat. Koristim priliku da apelujem na nađe sugrađane da bude saradnje i razumevanja. Slažem se i da sa strane zdravstvenih radnika i mojih kolega bude neprimerenih poteza, ali da bi se izvukli iz ove situacije, potrebna je i međusobna solidarnost, da budemo ljudi. Kao što pacijenti nisu došli ni iz kakvog hira da budu u ambulanti, već iz stvarne potrebe, tako su i oni koji im pružaju usluge, živi ljudi koji imaju svoje kapacitete i limite. Ako se ne teži ravnoteži, ne može nikome da bude dobro. Niti će pacijent dobiti kvalitetnu uslugu, niti će se taj zdravstveni radnik osetiti zadovoljnim da sutra dođe na svoje radno mesto. Znam i da moje pozivanje na solidarnost zvuči kao floskula, ali verujte mi, u ovoj situaciji nema drugog rešenja.
Kako se vi lično danas osećate u ovoj situaciji, kao lekar koji je u praksi skoro 35 godina i kao čovek?
Teško. Teško mi je i kao čoveku i kao lekaru što nesreća ovako buja, što je ogroman broj ljudi pogođen. Izgubio sam izuzetno drage ljude i bliske saradnike i ja nosim svoju muku. Pokušavam da svoje okruženje ne zamaram, znajući da svi imamo jednak teret. Nije moj problem veći od tuđeg problema. Kao prvom čoveku ove ustanove dodatno mi je teško za organizaciju, ali pokušavam da to iznesem kroz timski rad sa mojim saradnicima, dobro osluškujući šta oni imaju da mi poruče iz svog ugla. Volim da čujem njihovo mišljenje o problemu, da saberem sva njihova mišljenja. Mnogi od njih imaju ogromno iskustvo i čini mi se da sam u tome našao snage da u granicama realnog, koliko mogu sa ove pozicije, preuzmem odgovornost za donošenje konačnih odluka. To ču i činiti i biti spreman za to da odluku donesem ja, svestan toga da će, ukoliko su odluke negativne, to isključivo biti moja odgovornost, a da će eventualni uspeh biti kolektivan, uspeh svih nas. Kada donesete neku odluku koja se pokaže kao dobra, ona ne može biti samo moja zasluga jer sam je ja formirao kroz razgovore i mišljenja sa ljudima koji imaju znanje i iskustvo, ali kada se pokaže da odluka nije dobra, nemam nikakvo pravo ni na koga da prenosim odgovornost nego isključivo na sebe, i to će biti biti tako sve dok obavljam ovu funkciju, poručio je na kraju razgovora dr Zdravko Ždrale.