Dijana Lazić: Život gledam sa vedrije strane i veliki sam borac

Život je nepredvidiv. U trentuku može u potpunosti da se promeni, pa da srećne vesti zamene one koje niko ne bi želeo da čuje. Upravo je ovakvu sudbinu doživela porodica Lazić iz Banatskog Karađorđeva pre više od 20 godina. Težak porođaj ostavio je trajne posledice na tada rođenu devojčicu. Dijana Lazić koju porodica i prijatelji zovu Dika je na rođenju ostala bez kiseonika. Lekarski pregledi su trajali mesecima, da bi joj sa godinu i po dana bila dijagnostifikovana cerebralna paraliza, zbog koje ne hoda i u ortopedskim je kolicima. Ipak, bolest je nije sprečila da ostvaruje svoje snove.

Dijana Lazić ima 23 godine. Osnovnu školu „Nikola Tesla“ završila je u Banatskom Karađorđevu. Srednju školu završila je u Zrenjaninu i to Zrenjaninsku gimnaziju. Dika je sada na trećoj godini studija poslovne psihlogije Fakulteta za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić u Novom Sadu, gde trenutno i živi. O tome kako izgleda živeti sa dijagnozom cerebralne paralize, gde pronalaze snagu i volju za dalju borbu i kakvi su planovi ove devojke pričali smo sa Dijanom i njenom mamom Mirom Lazić.

I love Zrenjanin: Kada Vam je bolest dijagnostifikovana?

Dijana Lazić: Mama je imala jako težak porođaj. Tom prilikom sam ostala jedno vreme bez kiseonika što se odrazilo na moje stanje i moj invaliditet. U ranom dobu, kao beba, nisam imala motoričke funkcije kao ostale bebe u tom uzrastu. Posle mnogobrijnih pregleda poslali su nas na Institut za cerebralnu paralizu u Beogradu gde su mi uspostavili dijagnozu sa 18 meseci. Na rehabilitaciji smo boravili po nekoliko meseci kako bih se što bolje osposobila. Takođe, išla sam i na banjska lečenja. Moje rano detinjstvo provela sam sa mamom po bolnicama i banjama.

Dijana Lazić: Sa mojom dijagnozom je teško živeti, ali ja se borim

I love Zrenjanin: Kako izgleda jedan Vaš dan?

Dijana Lazić: Opisaću vam jedan moj dan na fakultetu. Obično radnim danima ustajemo oko 7 sati. Obavljam ličnju higijenu i doručkujem. Ako imam obaveze pre podne na fakultetu onda je tu odlazak na fakultet. Slušam predavanja. Mama se posvetila meni i pomaže mi u mom svakodnevnom životu. Ona mi je tu za sve – od pomoći za obavljanje higijene, do odlaska na fakultet i za sve što ja ne mogu da uradim. Posle obaveza na fakultetu dolazimo u stan ručamo, malo se odmorim i počinjem da učim. U zavisnosti od obima gradiva raspoređujem vreme za učenje. Stignemo nekad i da prošetamo po gradu.

I love Zrenjanin: Koliko je teško živeti sa dijagnozom koju imate?

Dijana Lazić: Sa dijagnozom koju imam teško je živeti, jer mi treba mnogo više napora i truda za savladavanje gradiva, ali i ostalih problema koje život nosi. Ono što mogu, trudim se da odradim sama, ali uglavnom uvek moram da zavisim od nekoga u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. Najvećim delom je tu moja mama koja mi je najveća podrška.

I love Zrenjanin: Da li i koliko često sebi postavljate pitanje „Zašto je baš meni moralo ovo da se dogodi“? I kakav odgovor sami sebi u tim trenucima dajete?

Dijana Lazić: „Zašto je ovo moralo baš meni da se dogodi“ zamislim se i pitam ponekad. Ali to je trenutno. Život gledam sa pozitivnije strane, jer stanje je ovako i moram da se borim dalje.

Porodica, prijatelji i profesori najveća podrška u životu

I love Zrenjanin: Ko Vam je sve u životu bio podrška i koliko je ta podrška važna za sve koji se nalazi u situaciji sličnoj Vašoj?

Dijana Lazić: Za nas osobe sa invaliditetom podrška je jako važna i potrebna. Meni je najveća podrška i onaj na koga sam mogla da se oslonim bio moj pokojni tata kojeg neizmerno volim. Umro je prerano od najteže bolesti i to nas je jako pogodilo. Tu je i moja mila mama koja se ceo život trudi da mi olakša moj invaliditet i da se osećam kao zdrava, normalna osoba što mislim da i jesam. Tu je i moj stariji brat koji mi ulepšava dane. Neizmerno jedan drugog volimo. Takođe, tu je moja šira porodica sa kojima se uvek rado sastajemo i družimo.

I love Zrenjanin: Gde sve pronalazite snagu da se borite?

Dijana Lazić: Moja snaga su moja pozitivna ličnost, moj vedar duh, moja porodica i sadašnji fakultet koji studiram.

I love Zrenjanin: Da li ste ikada u životu osetili da Vas neko sažaljeva i koliko Vam takav odnos smeta?

Dijana Lazić: U sredini u kojoj živim nisam osetila sažaljenje, jer me svi doživljavaju kao osobu bez hendikepa. Jedino sam kada promenim sredinu, gde me ljudi ne poznaju, osetila to i nije mi bilo prijatno.

I love Zrenjanin: Kakve su Vam šanse davali za završetak školovanja?

Dijana Lazić: Mišljenja i šanse za zavtšetak školovanja bila su šarolika. Kako sam napredovala u mom školovanju tako su se razmišljanja menjala u pozitivnom smislu. Roditelji su me uvek podržavali u mom obrazovanju.

Dijana Lazić: Ako ste uporni, uspeh mora da dođe bez obzira na životne okolnosti

I love Zrenjanin: Koliko Vam je značilo to što ste išli u Maštalište?

Dijana Lazić: Presrećna sam što je u vreme kad sam bila mala postojalo Maštalište. To je bilo pre upisa u redovno zabavište. Roditelji su me skoro svake subote vodili u Maštalište. Kordinatorka je bila Milica Velimirović, a ja sam bila u grupi kod dr Nikolete Kovačev. Maštalište mi je bilo priprema za redovno zabavište u smislu socijalizacije u veću grupu dece. Maštalište mi je ostalo u jako lepom sećanju i zahvalna sam im na tome.

I love Zrenjanin: Kako ste uspeli da prebrodite sve nedaće i da stignete do fakulteta?

Dijana Lazić: Nije bilo uopšte lako stići do fakulteta. Ali, kako sam odrastala imala sam sve veću želju i upornost da stignem gde sam sad. To bih poručila i drugima – samo uporno i uspeh mora jednom da dodje. Moj pokojni tata se toliko trudio da stignem do fakulteta i da me vidi sa diplomom, pa imam još veću želju da diplomiram.

I love Zrenjanin: Koliko su kolege i profesori spremni da Vam pomognu da što lakše savladate gradivo?

Dijana Lazić: U mom školovanju uvek sam imala podršku zaposlenih. Na fakultetu Lazar Vrkatić u  Novom Sadu gde studiram maksimalno se svi trude da što lakše usvojim gradivo. Počevši od profesora, asistenata, mojih kolega i svih zaposlenih na fakultetu. Mnogo mi to znači i zahvalna sam im. Moram da pohvalim fakultet, jer se u njemu osećam kao u mojoj drugoj kući.

Problemi osoba sa invaliditetom

I love Zrenjanin: Šta su najveći problemi osoba sa invaliditetom u Srbiji?

Dijana Lazić: U Srbiji je generalno problem što se tiče osoba sa invaliditetom nedostatak razumevanja za nas. Tu su problemi administrativne prirode, zakona, arhitektonske barijere… Takođe, nismo još dovoljno vidljivi u društvu kao grupa. Da i mi možemo u nekom vidu da pomognemo državi kao ravnopravni građani Srbije.

I love Zrenjanin: Mogu li se snagom volje prebroditi i najteže prepreke koje u nekom trenutku izgledaju nesavladivo?

Dijana Lazić: Snagom volje mogu se prebroditi i najteže prepreke to je sigurno. Mnogo puta sam se nalazila u takvoj situaciji. Treba posedovati motivaciju, upornost i cilj. I kada mislim da je problem nesavladiv, otvore se neka druga rešenja za njega.

I love Zrenjanin: Kakvi su Vaši planovi za budućnost?

Dijana Lazić: Moji planovi za budućnost su da zavtšim fakultet smer psihoterapija. Volela bih da se bavim humanitarnim radom da pomažem ljudima koji su u istom ili sličnom problemu kako ja. Da ih savetujem kako da što lakše prevaziđu probleme sa kojima sam se ja suočavala.

Roditelji dece sa invaliditetom moraju da budu psihički i fizički jaki da bi mogli da pomognu i sebi i detetu

Problem invaliditeta je jednako velik i za osobu koja sa njim živi, ali i za ljude koji su u najbližem okruženju. Ipak, zajedničkim snagama se sve lakše prevazilazi.

I love Zrenjanin: Da li se sećate trenutka kada su Vam lekari saopštili Dijaninu dijagnozu? Šta Vam je u tom momentu sve prolazilo kroz glavu?

Mira Lazić: Da. Taj dan ne mogu nikada da zaboravim. Kada su nam saopštili dijagnozu i sa čime ćemo se suočavati, bilo je tu svega – pitanja da li se to nama stvarno dešava, straha od bespomoćnosti za svoje dete. Život od tog dana kreće nekim drugim tokom nego što si ga zamišljao. Ali, nakon prvog šoka dođeš sebi i ceo život se boriš za svoje dete.

I love Zrenjanin: Koliko je teško biti roditelj deteta sa invaliditetom?

Mira Lazić: Biti roditelj deteta sa invaliditetom je teško, ali mi to ne pokazujemo. To je naša borba. Neke svakodnevne rutinske stvari nama predstavljaju problem, ali navikli smo da se dobro organizujemo. Ja sam odlučila da se borim za svoje dete svim snagama. Da bude ravnopravan, koristan član ovog društva.

I love Zrenjanin: Kako izgleda jedan Vaš dan?

Mira Lazić: Dan uglavnom zavisi od naših obaveza. Najvažnija je dobra organizacija i raspored vremena. Uglavnom svaki dan je popunjen.

I love Zrenjanin: Koliko Vi kao roditelj morate da budete jaki da biste mogli da pomognete svom detetu?

Mira Lazić: Kao roditelj da bih izvela moje dete na pravi put i spremila ga za život koji ona želi, moram da budem nadprosečno jaka psihički i fizički. Moram da budem prvo za sebe jaka da bih mogla detetu da pomognem.

“Snagu dobijam kad vidim Diku da je srećna”

I love Zrenjanin: Gde pronalazite snagu za to?

Mira Lazić: Kada pogledam moju Diku i njen osmeh i da je ona zadovoljna u životu ništa mi nije teško. Ona je moja snaga i daje mi snagu da se borim dalje. Njeno zadovoljstvo i radost su moja motivacija za dalje.

I love Zrenjanin: Ko Vam je u životu najveća podrška?

Mira Lazić: Moja najveća podrška u životu je bio moj pokojni suprug koji je nažalost preminuo ove godine od opake bolesti, ali tu su moj sin, porodica i prijatelji. Organizacije i institucije.

I love Zrenjanin: Jeste li ste pokušavali u prošlosti i da li i sada tražite odgovor na pitanje „Zbog čega je baš moje dete moralo da ima ovu dijagnozu“?

Mira Lazić: Naravno, ponekad se zapitam zašto se to dogodilo baš mom detetu. Život bi možda otišao nekim drugim tokom, možda bi joj bio bolji u nekom smislu, ali ko zna. Ja uvek u situaciji izvučem nešto dobro. Možda tada to ne bi bila ta Dika kao što je sad. Puna optimizma i upornosti u životu. Ali, uvek su u životu pitanja i strahovi za njenu dalju budućnost.

I love Zrenjanin: Koliko je važno da roditelji ili staratelji prihvate činjenicu da je dete bolesno da bi mogli pravilno da reaguju i pružaju mu podršku i pomoć koja mu je neophodna?

Mira Lazić: Roditelj posle prvog šoka od uspostavljanja dijagnoze mora što pre da se osvesti i da pruži detetu ono što je najbolje za njega. Bez jadikovanja i sažaljevanja. To je važno za njegovo mentalno, psihičko sazrevanje. Da se dete ne oseća zapostavljeno i manje bitno.

Znala sam da Dijana može mnogo da postigne uprkos dijagnozi koju ima

I love Zrenjanin: Da li ste ikada pomislili da Vaše dete neće moći da završi školu?

Mira Lazić: Bila sam uverena da moje dete može da završi školu. Realna procena roditelja je najmerodavnija. Podržavati dete da ono može je bitno. A vremenom, prilikom sazrevanja, više inicijative se prepušta detetu u školovanju.

I love Zrenjanin: Jeste li ponosni na Dijanu s obizirom na rezultate koje je do sada postigla?

Mira Lazić: Ja sam jedna ponosna mama na moju Diku jer znam koliko je truda uložila da stigne gde je sada. Ponosna sam majka na celokupnu njenu ličnost kakva je ona.

I love Zrenjanin: Zbog čega je važno da postoje mesta kao što je bilo Maštalište u Zrenjaninu?

Mira Lazić: Mesto kao Maštalište je jako važno zbog uspostavljanja socijalne sredine sa većom grupom dece što je u Dikinom slučaju bilo jako bitno. Deca treba da osete radost druženja. Da su tu dobrodošla. Osećaju se prijatno, a i nama roditeljima su prijale radionice za druženje, sklapanja prijateljstava i razmene informacija.

I love Zrenjanin: Koliko roditelji dece koja imaju probleme u razvoju pomažu i podržavaju jedni druge?

Mira Lazić: Roditelji sa ovakvim problemima se međusobno pomažu, kako bi se oni što lakše rešili. To se radi u vidu saveta, preporuka. Ponekad su samo reči podrške dovoljne. Možda će nekom pomoci i ova priča da prevaziđe neki svoj problem.

“Čak i kada klonem duhom, to ne traje dugo”

I love Zrenjanin: Da li ste ikada klonuli duhom ili ste uvek sebe i Dijanu bodrili da možete da prevaziđete sve poteškoće?

Mira Lazić: Naravno. Svako ljudsko biće nekad klone duhom, pa i ja. To je sasvim normalnio i prirodno. Ali, ne sme da traje dugo. U našoj stalnoj borbi sa sadašnjicom nema posustajanja. Onda čovek postaje nevidljiv. Gledamo samo napred. Moramo da smo hrabre u svakoj situaciji. Srce hoće nekad da iskoči, a ja znam da moram da se borim, jer će to biti dobro za moje dete. Samo su potrebni osmeh na licu, samopouzdanje i sve će biti dobro. Ja nemam loših iskustava. Nailazila sam uvek na dobre institucije i ljude. Svima koji nas poznaju i koji su makar malim delom bili uključeni u rešavanje Dikinog problema ja se neizmerno zahvaljujem. Ima dobrih ljudi. To znam iz iskustva, jer je mnogo njih pomagalo kada god smo imali problem.

Nismo nailazili na zatvorena vrata i veliko HVALA dobrim ljudima. Hvala svima koji poznaju Diku i ophode se prema njoj kao ravnopravnoj i zdravoj osobi ovog društva.

Foto: privatna arhiva Dijane Lazić